КРАТКА АНАЛИЗА ПРОГРАМА „РАДЕНИКА“ Friday, Apr 28 2017 

Социјална идеја и национална борба

cropped-1186998_484162751679819_1876866687_n.jpg

Свој програм[1], први социјалситички лист на Балкану „Раденик“ објавио је у свом огледном броју 17. Априла 1871. Године. Његов оснивач, уредник и најактивнији аутор био је Светозар Марковић иако је радом формално руководио уредник Ђура Љочић.

Циљеви које је „Раденик“ поставио пред себе значајни су и за данашње генерације, како због разбијања предрасуде о томе да су први српски социјалисти били анти-националисти, па чак и издајници српских националних циљева, тако и због чињенице да је и данас питање опстанка српског народа на Балкану, као и у време у којем је „Раденик“ излазио био везан не толико за борбу на спољнополитичком плану, колико за потребу да се унутар саме Србије дође до слободе и власти која ће на правилан начин схватити народни интерес и борити се за његово остварење.

Такође, овај програм је само још један у низу доказа да су национална и социјалистичка идеја више него спојиве, да исходе једна из друге,те да представљају једну од најстаријих концепција у читавој историји политичких идеја у Срба.

„Раденикови“ циљеви подељени су на три главне групе: економија, образовање, „држављански одношаји“ и „спољашњи одношаји“. Прва три циља дефинисани су као „унутарњи одношаји“, док се последњи циљ тиче односа Србије и Срба према својим сународницима ван матице, или још боље речено, питања српског ослобођења и уједињења у једну заједничку државу.

Главни циљ који „Раденик“ прокламује јесте остварење напретка српског народа које се, како су аутори навели, огледа у „ове три главне ствари: матријалном благостању, образовању и слободи.“

Анализа „екномских одношаја“ за нас је значајна јер она још једном потврђује да Светозар Марковић и његови сарадници, ма колико били блиски Првој Интернационали не само да нису прихватали њена начела као коначна, већ то нису чинили ни са појединачним мислиоцима[2], сматрајући да је економска ситуација у Србији драстично другачија од оне у Западној Европи на основу које је Интернационала и дефинисала своје начелне принципе.

 

„Код нас су економски одношаји у многоме различити од економских одношаја код западних народа од којих ми црпесмо „економску науку“[3] и економске установе.“ (Програми: 39).

 

Док се, вели уредништво „Раденика“ на Западу може поделити на богате и сиромашне, у Србији нема таквих класних разлика. Чак, „Раденик“ истиче да у Србији уопште и нема „поделе на ове две класе“ јер у Србији још увек нема ни богатства толиког да би се класно друштво могло створити. Уместо класа, пише „Раденик“ у Србији постоје чиновници и народ.

 

„Ми смо готово одреда сиротиња. На западу је на дневном реду питање: како да се правично подлеи богатство међу привредницима? А код нас долази још претходно питање: како да створимо богатство? Код нас је дакле нужно да се створи богатство у народу, а у исто време да се избегне она подела у друштву која постоји на западу.” (Програми: 39)

 

Оно што би за народе запада била мана, недостатак, истиче „Раденик“ за Србију је велика предност и стање које би Кнежевина треба да искористи тако да свом народу осигура напредак, при чему је за њу и за српски народ нарочито битно да се „избегне она подела у друштву која постоји на западу.“ (Програми: 39.)

Уколико се у томе успе, бележи „Раденик“ Србија ће моћи рећи да стоји на свом „народном темељу“ и да се у развоју свог економског живота руководи не само сопственим интересима, већ и сопственом традицијом.

Економија која почива на „оригиналном“ темељу је она која почива на српском задружном удруживању, које омогућава остварење веће материјалне сигурности, али и смањење броја посредника између производње и пласмана.

Да не буде забуне, Марковић и „Раденик“ били су свесни свих негативних карактеристика задруга, али су сматрали да би се оне ипак могле искористити за стварање новог поретка који би почивао на различитим асоцијацијама (кооперативама) за „размену и кредит“.

Као крајњи циљ у економији, „Раденик“ је прокламовао сабирање народног имања у јединствену целину у једном новом етичком друштву у којем ће људи сами схватати да се заједничка, општа, колективна имовина не може успоставити отимањем, „присвајањем“, већ добровољним уступањем.

Управо овде се дотичемо битне ставке „Раденикове“ економске идеје која почива на начелу да имовина и богатство, па самим тим и рад нису сами себи сврха, те да све ове ствари вреде само онолико колико их човек користи да би омогућио лични и друштвени напредак.

10982744_758253724270719_5513819164015977445_n 

„Пре или после, људи морају увидети да човек не треба да се обогати ради самог богатства већ да су привреда и њен резултат – богатство – само средство човеку за виши лични и друштвени развитак. Са изменом економских појава мора доћи и економски преображај у животу.” (Програми: 40)

 

Да би до овог циља дошао, „Раденик“ ће настојати да изучи „економски живот српског народа са свима његовим потребама и условима за развитак“, да стално излаже „начела и начин да се организују задруге на начелима зараде и зближења произвођача и потрошача“, пратиће и помагати „развитак постојећих дружина“ и радити „на оснивању нових где је год то могуће према месним условима“, односно настојаће да јавности саопштава „нужна практична знања раднчком свету и свима гранама производње.“ (Програми: 40)

Када говори о потреби уанпређења образовања „Раденик“ истиче потребу да оно буде отворено за све и доступно свима, јер само је „образовани радник“ тај који може да живи као „пуноправни члан друштва“ (Програми: 40)

Човек, вели даље „Раденик“ не треба да зависи од другог нити од другог да живи, јер то, вели се даље, значи да или је велика сиротиња или „пљачка друштво или појединца“. (Програми: 40) Први је недовољно образован, а други је ако је и школован, школован лоше, те је поново остао – необразован.

 

„Образовање мора бити свеопште, обавезно, бесплатно и што је најважније: трошком целог народа. Узалуд је законом прописивати да је отац дужан да васпита своју децу кад отац нема хлеба ни за се, може бити, а камоли да издржава своје дете у школи да се учи. Међутим, целом је народу у интересу да место једног глупака (од кога у сиротињи може постати најгори зликовац) има изображена и вредна привредника.” (Програми: 41)

 

Анализом „држављанских одношаја“ Марковићев „Раденик“ бавио се пре свега односом онога што би се данас могло назвати државом, влашћу и цивилним друштвом, односно најшире посматрано, односом власи и народа у једној државној заједници.

„Раденик“ тако у свом програмском тексто истиче да власт припада народу, те да управо народ има право да власт коригује, али и да је у потпуности мења, ако то пронађе за сходно. У том смислу лист агитује за давање већих надлежности законодавној власти, али и за појачани просветни рад међу народом, како би исти схватио своја права и обавезе, али и обавезе које према њему као носиоцу власти имају вршиоци јавних функција.

 

„Одговорност министра пред скупштином не вреди кад народ не зна као што ваља и свога кмета у општини да контролише а камоли да разуме инистрове послове.“ (Програми: 41)

 

Унутрашње реформе које за циљ имају активирање грађанства у друштвеном животу Кнежевине Србије, бележи тако „Раденик“, морају ићи од самог народа, па је отуда добра и могућа само она реформа која познаје народне обичаје, потребе и могућности. Држава и политика које почивају на тим начима могу се једине сматрати истински народне. Држава елите, сматра Марковић не постоји и ту се пре може говорити о предузећу него о истинској држави.

Оно што је за нас ипак најважније, јесте „Раденикова“ политика „спољних одношаја“ у оквиру којег се српски социјалисти заправо баве питањем односа матице према идеји националног ослобођења и уједињења.

У овом сегменту „Раденик“ је на чврсто националним позицијама, па се тако и он залаже за српско уједињење и ослобођење. Међутим, за разлику од многих који, по писању „Раденика“ нису знали на какве темеље да поставе своју националну идеју, први социјалистички лист на Балкану је више него децидан: „МИи хоћемо да дођемо слободм до јединства, а не обратно“, поручује „Раденик“. (Програми: 43)

Да би свој циљ остварили, спрски социјалисти истичу да се српски народ, „раскомадан и згњечен у разним државама“ (Програми: 43) мора паралелно борити како на унутрашњем, тако и на спољашњем плану, чак на унутрашњем и пре спољашњег.

goldenfieldcd6

Та борба подразумева обарање постојеће власти и стварање новог социјално праведног поретка заснованог на традиционалним народним установама: задругама и општинама. Обарање постојеће власти заправо подразумева укидање свих „законито владајућих династија“ које владају на оним просторима на којима Срби живе, укључујући и две српске кнежевине. Управо тај аспект борбе био је најмање прихватљив за српске званичнике, као и за Кнезу лојалне појединце и групе који су настојали да максимум циљева остваре кроз покорност Турској, праћеној сталном претњом ратом.

Уместо покорности, пише „Раденик“, српски народ има право да сходно својим потребама у потпуности обори сваку од четири „законито-владајуће династије“, и да се на потпуно новом темељу уједини у целовиту државу. Све те „привилегије“, „хатихумајуми“, „фермани“, „трактати“, „дипломе“, „устави“ и дурги акти који уређују живот Срба у различитим државама којима се матица граничи, за „Раденик“ су само мртво слово на папиру.

 

„Има ли веће бесмислице него кад закон напише богзна ко (може бити још пре 1.000 година, као мађарски устав) а живи људи да имају само она права што их прописује та мртва хартија?! Зато стављамо као основу српског јединства слободу тј. Право личности да по својој вољи уређује своје одношаје.“ (Програми: 44)

 

Да би додатно објаснио одакле народу ово право, „Раденик“ истиче да се српска Црна Гора у слободи одржала народном снагом, односно да се од турскокг зулума Србија ослободила искључиво народном вољом која је натерала и кнежеве да се у борбу укључе. Како потврду ових речи, „Раденик“ наводи добро познати део песме „Почетак буне на дахије“ у којем се истиче да кнезови „нису ради кавзи, нит су ради Турци изелице“, али је рада „сиротиња раја која глобе давати не може ни трпети турскога зулума“.

Да би се ујединио, српски народ, поручује „Раденик“ мора са себе да збаци све уговоре и договоре, да се пробуди и да судбину узме у своје руке.

 

„Када буде имао воље за то, имаће и снаге. А дотле, српско јединство зависиће од разних политичких комбинација, динстичких рачуна и сплетака, частољубља неспособних и ко би још знао од чега.“ (Програми: 45)

 

Да би свом народу помогао да узме ствар у своје руке, „Раденик“ ће, вели се у закључку програма првог социјалистичког листа на Балкану, „обавештавати српски народ у свим српским крајевима где буде допирао о његовој правој снази и правом положају међу другим народима.:
пратиће борбу српског народа у свима крајевима за унутрашњу слободу која је пут к јединству:

Пратиће унутарњи развитак и мену спољних одношаја код осталих европских народа.“ (Програми: 45).

DSC_0222

 

 

 

[1]     Програм је анализиран на оснвоу интегралног текста објављеног у зборнику „Програми и статути српских политичких странака до 1918. године“, Василије Крестић и Радош Љушић, Књижевне новине-Београд, 1991. година.

[2]     Пре свега мислимо на Маркса са којим је Марковић био готово насилно повезиван. Сматрамо да су на тај начин комунисти настојали да пронађу сопствено утемељење у историји социјалистичке идеје у Србији.

[3]    Занимљиво је и то да социјалисти никада економију нису сматрали науком у правом смислу те речи. Они су у њеној променљивости пронашли довољно непостојаности која не допушта да се било који њен принцип усвоји као научни. О томе је нарочито говорио и писао Димитрије Ценић који је, настојећи да поткрепи овакав став, истицао њен проблем нису само различите школе мишљења већ и стални сукоби унутар наизглед једне исте школе.

Advertisements

УЗ ТЕКСТ ФИЛИПА ПЕЈКОВИЋА Monday, Dec 12 2016 

 

Да ли је могућа српска социјална монархија?

 

Социјална монархија ограничава монархову власт верским, породичним, општинским и другим властима и самоуправама. У таквој се заједници једна слобода суштински ограничава другом. Ми тражимо Краља али сматрамо да тамо где, као активног политичког чиниоца, нема Народа нема ни Државе. И Краљ, као и Народ из којег је изникао, дужни су својој Држави, односно својим прецима, њиховом завету, историјској народној мисији (за чије је остварење Држава основни услов) и Богу

 

 

Монархија је једини од Бога благословени поредак, па је, отуда, то једини поредак који се на ефикасан начин може супротставити материјализму. Проналазећи своју снагу у сакралној Традицији (а не у материјалној, овоземској, као што је то случај са републикама), Mонархија је једини поредак који може морално и духовно да уздигне народ[1]. Свака традиција на коју се ослањају републике, како је већ лишена сакралног, само је лаж и копија онога што стварност и борба треба да буду.

Како је, дакле, Монархија благословени поредак који своја упоришта тражи искључиво у сакралном, република представља извитоперење овог принципа, она је, да се тако изразимо, царство Антихриста.

Са друге стране, многи наши савремени монархисти нису свесни Теодулије, тог највишег смисла монархизма као принципа власти. За њих, као што смо могли прочитати у тексту Филипа Пејковића „Монархија као алтернатива“, објављеног у прошлом броју „Поретка“http://poredak.rs/2016/10/02/monarhija-kao-alternativa/, Монархија је израз „народне традиције“[2], средство за „привлачење страних инвеститора“[3], „могућност уштеде“[4], „сигурност јединства“[5], једном речју тек оно што она може да буде, наравно уколико је Монарх покоран принципу којим се принцип власти чији је израз покорава. Лишити монрхијску власт њеног јединог смисла – успињања ка Богу, значи не бити истински монархист. Краљ је кључ за врата Небеске, не земаљске Србије.

Да ли је Монархија нужно либерална?

Из оваквог, суштински погрешног става наших „монархиста“ проистиче још једна грешка, која се огледа у нужном везивању ове власти за либерални капитализам и све његове економске и политичке манифестације. Следећи пример свог јединог узора, пропале британске круне потпуно ликвидиране парламентарним тоталитаризмом, они не виде могућност нити промене династије (па често монархизам српских монархиста по речима Светог Филарета Московског прераста у династизам), нити промене механизма којим држава обезбеђује својим грађанима бољи живот, са циљем достизања Теодулије као највишег смисла политике.

И тако је од како постоји савремена српска Монархија и са њом либерали, конзервативци или пак социјалисти. Да ствар буде још гора, ма колико погубно било, српска Монархија се увек везивала за либерале (њихова конзеративност, ако је и постојала, огледала се на политичком пољу, али су у економском смислу сви били либерални капиталисти), презирући при томе социјалисте.

Истини на вољу, ни наши социјалисти све до повратка Светозара Марковића у Србију (1871. године) нису имали превише љубави према српској Монархији. Као урођено незнање, свака идеја о зближавању Монархије са социјализмом, била је унапред одбацивана као јерес. Питање борбе против политичке свакодневнице, која се огледала у све већем продирању капитализма и пропадању народних и породичних задруга, српски социјалисти нису раздвајали од питања достизања Теодулије као врховног смисла политике. На тај начин, борба против либералног капитализма, претворила се у борбу против Монархије, а самим тим, (захваљујући западњачкој традицији, која уз то мало какве везе има са српским историјским развојем) и против религије. Анти-либерализам је тако постао анти-монархизам, а анти-клерикализам[6] је постао борба против саме Теодулије.

И управо у овом расцепу крије се успех српских либерала деветнаестог и двадесетог века (ако узмемо да су потоњи Пашићеви радикали постали дворска, условно речено либерал-социјална партија). Јер док су социјалисти, у жељи да створе праведније друштво рушили Теодулију, либерали су, лажући да стоје на њеном путу, остваривали победу за победом.

Српски народ је знао, социјалисти грешили (либерали ту грешку користили), да претпоставка квалитетног живота не подразумева само материјално благостање[7]. Чак и покорен од Турака, без икакве слободе, српски је народ маштао о својој Теодулији, стављајући је испред тешког живота који је трпео.

Ако спољашња слобода представља национално уједињење, а унутрашња социјално ослобођење, како су говорили српски социјалисти, у свести српског човека она је имала пуни смисао тек када постаје Теодулија, тј. када те две слободе помажу успињање ка Богу.

Управо отуда, сматрам да је монархијски принцип власти више него компатибилан са социјализмом, у чијој се основи налази социјалност (по Ивану Иљину), односно осећај органског јединства народа. Од Монархије, социјализам тако узима основе хришћанског морала, док круна од социјализма преузима практичне методе остварења општег добра – слободе ради служења вишем Ауторитету. Таква Монархија нужно одустаје од либерализма свих врста, а социјализам од свог лажног хуманизма и наслеђа просветитељске епохе.

Несвесни борац српске Монархије

Први пут српски социјалисти су пристали на компромис са Монархијом у време повратка Светозара Марковића у Србију (о чему је горе већ било речи). Како у својој студији о оснивачу нашег социјализма говоре Слободан Јовановић и Јован Скерлић, Марковић је убрзо по повратку из Швајцарске и неусплеог покушаја организовања устанка у Босни и Херцеговини 1872. године, коначно одустао од свог првобитног догматстког социјалистичког анти-монархистичког усмерења. Као ватрени анти-марксист, он је још у својим раним данима одрекао универзални карактер Марксових идеја, сматрајући да је српском искуству много ближи аграрни социјализам базиран на задругама и кооперативама, напомињући, при томе (како извештава Скерлић) да „ако је народ одлучио да има Монархију, онда она треба и да му остане“.

Каква је онда Марковићева Монархија и у којој је мери она уопште присутна у његовим текстовима?

На сваку жалост, за Марковића, Монархија нема сакрални карактер и он је своди на израз традиције и тренутне народне воље (која се у датом тренутку може укинути). Монархију је Марковић схватао искључиво као либерализам и као династију. Борба против капитализма и аутократизма Обреновића, довела га је до антимонархизма[8]. У његовој глави никада се није родила идеја о могућности промене стања свести код носилаца такве, не монархијске него тиранске власти.

Марковићева држава, о којој је говорио у „Раденику“[9], а  која би почивала на задругама, која би била социјална и коју би чиниле прилично аутономне општине, бивала би Монархија само док народ не узме суверенитет у своје руке. Спајање монархијског и народног суверенитета, за Марковића, као и за готово све потоње наше социјалисте (али и либерале) била је само (мање или више могућа) идеја.

Но у овој идеји задружно-кооперативне социјалистичке Монархије (ма колико она била фрагменталног карактера и ма колико у њој идеја Теодулије била оспорена) лако се проналази основ каснијих покушаја успостављања српске (југословенске) социјалне монархије. Можда и несвесно, Марковић у времену у којем је живео у великој мери пресликава елементе „Средњег система“ о којима пише и прича Свети Владика Николај Велимировић.

На тај начин, Марковић је, да се послужимо конструктом Радоша Љушића (којег овај користи за припаднике Младе Босне), постао несвесни борац српске социјалне Монархије.

Са левог на десно

„Средњи систем“, односно српска социјална Монархија по Светом Николају Велимировићу садржана је у постојању и јединству приватне и колективне својине. „Сваки човек“, вели Свети Владика, „има своју личну имовину било као наслеђе, било као тековину, а уз то користи се и колективна имовина.“ Под „колективном имовином“ Св. Николај подразумева сеоске и општинске утрине, које се могу користити ако сељак остане без приватне својине.

У градовима се, напомиње Велимировић, развијају еснафска удружења од којих свако има своју покретну и непокретну имовину, као и заједничку касу. И као што на селима онај који не може да се прехрани има право да користи општинску земљу, тако и еснафска удружења из заједничке касе финансијски потпомажу оне који од свога рада не могу да живе. На тај начин, сматра Свети Владика Николај Велимировић, спречаван је сваки покушај пролетаризације српског сељака и радника.

Ако ове ставове упоредимо са Марковићевим виђењем друштвеног преображаја, уочићемо читав низ сличности. Као и Николај и Марковић наводи да је општинско власништво основ опстанка српског сељака јер га оно, а не приватна својина штити од могућности банкротирања. Он не инсистира на колективизацији приватне имовине, али сматра да се иста може унапредити само кроз удруживање у јединствени државно-приватни задружни систем. За Светозара, удруживање је процес до којег се долази не силом, као што су то чинили Титоисти, него етичким искораком напред, на основу слободне воље и свести самих власника.

Са друге стране, Марковић у потпуности подржава идеју колективног испомагања међу произвођачима и потрошачима у градовима, за које је својевремено оснивао „Производне и Потрошачке кооперативе“, чији је задатак био да удруженим радом омогуће бржу и квалитетнију производњу, односно повољнију куповину сировина и продају готове робе. Ове кооперативе су, истовремено штитиле и потрошаче, а могле су и да без камата позајмљују или поклањају новац својим угроженим члановима.

Док јединство једног народа по Николају исходи из заједничког осећаја хришћанске солидарности и братства, по Марковићу у средишту ствари је осећање јединствене судбине и потребе за бољим животом. Тако долазимо до суштинске разлике између ова два мислиоца, јер док Велимировић сматра да је успињање ка Богу највиши смисао како унутарње тако и спољашње слободе, дотле Марковић наводи да је то еманципација која је предуслов лагоднијег живота. На овај начин је, како смо рекли на почетку, родоначелник нашег социјализма одрекао Монархији њен апсолутни смисао, одвојивши се, при томе од Традиције.

Учинивши то, Марковић је направио велику грешку, тако да му је изостала и шира друштвена подршка. Учећи на Светозаревим манама, српски су се либерали, а нарочито радикали, у свакој кризној ситуацији (изазваној општом отимачином српске задружне земље о чему су једнако говорили статистика и писци као што су Лаза Лазаревић и Милован Глишић), позивали на „јединство у Круни“ правећи на тај начин од Монархије оно што она свакако не би смела бити – династизам који истрајава без обзира на однос династа према народу, Отаџбини и у крајњем – Принципу на којем монархизам и почива. Тако се, временом, и сама Монархија одвојила од свог смисла, постајући покровитељ сваке наопаке српске либералне владе.

Круна и десни социјализам

Следећи покушај спајања народног и монархијског суверенитета у српској политичкој теорији извршио је Димитрије Љотић. Јединство које је утемељивач нашег десног социјализма желео да успостави, почива управо на идеји Теодулије. У том смислу, он у великој мери прихвата марковићевске методе[10] државне обнове (кроз задруге и општинску самоуправу), остајући при том на линији српске Традиционалне мисли.

Наиме, у Љотићевој политичкој мисли преовладава религиозно, хришанско и на крају православно, па самим тим и органско, Традиционално поимање Монархије. За њега, она има пре свега сакралну улогу и као таква почива на три битна елемента. Први је Бог, чији је Монарх помазаник, тј. изабраник који предводи народ, који служи како своме роду тако и својој држави. Други битан елемент је народ, из којег Монарх и исходи и који, заједно са њим твори Цркву. Монарх је тек на трећем месту, као неко ко суштински нема привилегије него само обавезе. Он је слуга своме народу и држави, личност која пред Богом представља народ, а пред народом власт[11].

Јединство народа, које Љотић приказује на исти начин као и Марковић (као велику задругу), почива на хришћанској љубави и солидарности, и њој је Монарх отуда сасвим неопходан. Таква држава, сматра Љотић, најбољи је бедем од зла материјализма[12]. Како је овоземаљска борба увек у вези са метафизичким, отуда је Монархија, као кључ за небо основни услов освајање победе.

Љотић спада међу прве српске нововековне политичаре који су сакралну природу монархијског принципа власти преточили у конкретан политички програм. Отуда он у једном свом тексту, писаном за време рата, напомиње да се „Срби никада нису везивали за личност него за принцип. Тај принцип је предачки, баш као и заклетва коју подједнако полажу и монарх и народ.“

Када се ради о питању суверенитета, Љотић је врло одређен – његова Монархија је суштински уставног карактера, јер у доношењу Устава учествују подједнако и Монарх и Парламент. „Народ ће учествовати у законодавству и вршити надзор над државном управом путем представништва које мора бити израз сталешког уређења и политичког схватања“, јасан је Љотић у Основним смерницама и Начелима ЈНП „Збор“. Дакле, као и Марковићева, и Љотићева Монархија почива на самоуправи и на задругама, с тим што је Димитријева, за разлику од Светозареве, свеснија своје сакралности.

Неприкосновеност Краља о чему најзначајнија фигура нашег десног социјализма често говори, не подразумева његову апсолутност, како многи „следбеници“ ове идеје воле да истичу. Љотићев Монарх не може бити апсолутан на начин на који су то били владари до-револуционарне Француске, јер он у себи не сажима власт (законодавну, извршну, судску и управну). Љотићева Монархија није апсолутна, она је, како смо навели уставна. У таквој монархији Круна садејствује у владању, а обим тог суделовања је ограничен Уставом (у чијем доношењу Монарх активно учествује). Монарх је код Љотића заправо „неприкосновено“ што у његовој интерпретацији подразумева да Круна не може бити укинута вољом Парламента, будући да је Парламент није ни устоличио. То је дело Бога, а парламентарна већина је ту само да ту вољу озакони.

Од краја Другог светског рата па све до наших дана, скоро да није било покушаја обнове теорије (о пракси и да не говоримо) српског социјалног монархизма. Потпуно одвојени од свог народа и Традиције, Карађорђевићи су прерасли у династију која сама себе лишава узвишености. Они, као и људи у њиховом окружењу (Крунски савет, омладинске и друге организације) делују као културно-уметничко друштво, они су салонски монархисти којима је сјај дворских палата једино мерило монархизма. Отуда су они по опредељењу либерали, неретко масони, „Европејци“ и поклоници онога што се колоквијално назива „НАТО Равногорство“; то су људи који, следећи искључиво либерални курс Слободана Јовановића, по сваку цену желе да српску Круну још једном потчине идеји да ван капитализма не може постојати Монархија. Суштински говорећи, на тај начин не покорава се Круна идеји, него пракси, а принцип Теодулије коначно се, са све спољном оплатом традиције повија пред „страним инвестицијама“ и „модерним европским државама“ у чији круг ће на нас домаћа варијанта британског монархизма, вели нам се барем тако, увући.

Историјат развоја српског монархизма није идентичан са британским или руским, па отуда и пресликавање британског односно руског модела на нашем тлу није ништа друго до изопачење које ће омогућити победу антимонархистичким круговима који су у Србији бројни.

Нови српски социјализам и Монархија

Сукоб српских социјалиста са либералима (и конзервативцима) платила је (пре свих) Круна. Ретки покушаји одвајања круне од либерализма и њено превођење на колосек социјалистички, социјални, задружни[13], (Димитрије Љотић), остали су без већег одјека. Захваљујући општем либерланом курсу својих саветника, носиоци монархистичке власти у Србији, никако нису могли прихватити идеју о спајању народног суверенитета, са суверенитетом Круне. У време када су комунисти повели своју борбу (мисли се на 1941-1945.), која је довела до успостављања републике, Монархија је већ увелико била одвојена од своје сакралне димензије. Представљајући искључиво продужену руку капитализма (као у случају руске империје), српска монархија, угушена грађанштином и југословенштином, морала је пропасти.

Повратак српског народа својој Цркви, мора бити праћен и повратком истинском Монархизму, тј. оном који се не одриче своје сакралности, који истрајава на народној Традицији. То, како смо навели, никако не може бити монархизам Српског Покрета Обнове, Крунског савета, Краљеве омладине, Монархиста Србије и других, њима сличних организација, које као свој једини узор узимају британску круну са којом српска монархистичка теорија не може имати готово ништа заједничко.[14]

Централно питање савременог социјалног монархизма јест питање суверенитета. Српска нововековна монархија, за разлику од западних (а нарочито британске), није настала из старе аристократије, па би се, према томе, носилац власти морао и држати у складу са овом истином. Српски устанак и потоња револуција од 1804. године, најавили су обнову средњовековне српске идеје о јединству народног са суверенитетом Круне, тим пре што је управо народ био тај који се сам, без ичије помоћи (па чак и мимо воље својих кнезова[15]) покренуо на борбу. У тој борби, српски је народ сам себи изабрао Вожда, касније Књаза од којег би, када прилике допусте, настао Краљ (па чак и Цар).

Идеје о божанском пореклу монархијске власти и народног суверенитета више су него комапитбилне. Својом борбом „гуњац и опанак“, како је говорио својевремено Никола Пашић, изборио је своју слободу и право да постане политички чинилац, да буде суверен. Са друге стране, Божијом Промисли, на чело те борбе, покренуте 1804. године стао је човек способан и спреман да води свој народ. Он није рођен као племић, није предодређен да постане монарх, то му није од Бога поклоњено без икаквог разлога.

Из овог става следи и став да је се и са одрицањем права на престо Александру Карађорђевићу (као и његовим потомцима) може и мора калкулисати[16]. Карађорђе се, својом племенитошћу и јунаштвом, а уз Божију помоћ, уздигао од свињара у Вожда. Данашњи његови потомци су својим делима и неделима у великој мери кренули у сасвим обратном смеру. За свој род не само да ништа не чине, него и устају против њега, сврставајући се тако, по ко зна који пут, уз либерале и западњаке.

Српски монарх, који би сутра сео на Немањин Престо, мора бити свестан, како сакралне природе своје власти, тако и чињенице да је изникао из народа и да, заједно са њим, мора вршити власт.

Наша монархија је уставног и дуалног карактера. У таквом систему Влада има искључиво посредну улогу, а суверенитет суштински деле Монарх и представничко тело, дакле Краљ и Народ.

Социјална монархија ограничава монархову власт верским, породичним, општинским и другим властима и самоуправама. У таквој се заједници једна слобода суштински ограничава другом. Ми тражимо Краља али сматрамо да тамо где, као активног политичког чиниоца, нема Народа нема ни Државе. И Краљ, као и Народ из којег је изникао, дужни су својој Држави, односно својим прецима, њиховом завету, историјској народној мисији (за чије је остварење Држава основни услов) и Богу.

Таква држава треба да народу обезбеди како националну, тако и социјалну слободу, а све са циљем успињања ка Господу.

Теодулија је једини смисао наше социјалне монархије.

ЦАР ЦАРЕВА ЦАРУЈЕ ЦАРЕВИМА, једина је формула наше монархије!

[1]  Као таква, Монархија има могућност да се одвоји од Света. Док председник републике, да би то био, мора да води рачуна и о најнижим поривима оних од којих очекује да га бирају, Монарх захвалност за извор своје власти дугује вишем Ауторитету, те се у складу са тим, ако жели да Монарх буде и остане, том Ауторитету мора и покоравати. У томе се огледа и могућност васпитне улоге Круне. Да ли ће ту могућност искористи, зависи од читавог низа околности.

[2]              Обично се и та „традиција“ своди на вестминстарску британску монархију, француску круну или руски царизам, при чему се мало говори о српској монархистичкој идеји.

[3]              Ове теза нити је нужно истинита, нити се у ситуацији у којој се српски народ налази треба сматрати пожељном и похвалном. Борба против страног инвеститора, а не његово „привлачење“ један је од сегмената борбе истинске српске монархије.

[4]              Уколико монархистички принцип власти сведемо на материјалну меру, онда са једне стране занемарујемо њен виши, заправо једини смисао, а са друге, заборављамо на питање апанажа чланова краљевског дома, којих неретко може бити више него што је то случај са бившим председницима државе.  У крајњем, најјефтинији био би онај поредак у којем би само један човек водио рачуна о свим аспектима наших живота. Оно што је јефитно, не мора нужно бити и најефикасније, најбоље, најправедније.

[5]              Без изношења било каквог вредносног суда, саврема историја српског народа, показује да монархија не мора нужно гарантовати јединство. Сетимо се само Светоандрејске скупштине, протеривања кнезова Милоша, Михаила, Александра, међудинастичке сукобе, убиство кнеза Михаила, краља Александра, сукоб Кнеза и Краља Милана са сопственим народом, Тимочке буне и слично. Дакле, јединство народа не долази од саме Монархије као такве, него зависи од тога у којој се мери крунисана глава покорова вишем принципу чији је изасланик и чувар, а не контролор.

[6] Овде треба споменути да се у великом делу наше јавности често може чути да су анти-клерикализам и национализам неспојиви. Лично нисам анти-клерикалан, али као пример врсног националисте анти-клерикалца треба навести Јашу Томића који је своју националну борбу усмеравао како против Хрвата и Мађара, тако и против највиших представника српског свештенства у Јужног Угарској.

У младости и Јаша Томић био је социјалиста. Заједно са Лазом Нанчићем он ће бити оснивач социјалистичке омладине у Јужној Угарској, па је подстакнут социјалистичком акцијом 1875. као добровољац отишао на границу, у рат.

Као такав био је и активни сарадник листа „Народни гласник“ којег су у Темишвару водили Владимир Љотић, отац Димитрија Љотића и Петар Карађорђевић. Томић је, према сопственом писању, а за разлику од Николе Пашића, до краја живота остао веран социјалистичким идеалима као коначним у политици.

„Ја тврдо верујем да социјализам неће остати на папиру. Људи ће се уздићи до његове висине. И зар може бити икога ко не види да ток људскога друштва струји према социјализму. Машине, справе, алати, све се јаче усавршавају. Оне ће једном олакшати човеку у његовом послу и помоћи да лакше ћиви. Данас овак’а нова машина баца хиљаде радника на улицу, другима отештава живот.“ Јаша Томић, Сабрана дела, књига прва, Нови Сад-Прометеј, 2006. година, стр. 513.

 

[7] Заправо, „социјалистички парадокс“ назовимо га тако, огледа се у крајње материјалистичком циљу до којег се, по писању Светозара Марковића, Мите Ценића и других српских социјалиста долази тек пошто се одрекне свака вредност материјалном. Угодан живот као смисао политике, остварује се етичким преображајем друштва, а не насиљем које су заговарали и вршили Титоисти.

[8]              Сразмерно чињеници да је и сама монархија себе сводила искључиво на династије чиме је занемариван принцип на којем монархија као принцип власти почива.

Са друге стране, било би крајње непоштено избећи рећи и то да је свој анти-монархизам Марковић градио и на чисто практично-националним основама. Наиме, сваки покушај организовања устанка Срба у Босни и Херцеговини, у његово време, пре, али и после њега, зависио је од воље двају династија, београдске и цетињске. Њихови сукоби око превласти у српском народу, најчешће су имали негативне последице по практични рад Срба на терену, било да се ради о припреми борбе или самом њеном извођењу.

Династички сукоби, у које су били укључени и Карађорђевићи, сматрао је Марковић, цепали су народ у најмање три табора, гушећи при томе националну снагу коју треба усмерити на уједињење Срба и њихово даље укључивање у Балканску федерацију (најпре са Бугарима). Отуда, Светозарева борба против Монархије, а за републику,  добија и стриктно национални предзнак.

[9] И свим потоњим листовима као што су „Јавност“, „Глас Јавности“, „Ослобођење“ и „Старо ослобођење“.

[10]           Љотић и сам вели да Марковић спада у „сјајног идеолога“ (Текст: „Јавно мњење“, објављен у 57. броју „Отаџбине“ од седмог априла 1935. године, прештампан у другом тому Сабраних дела, објављених 2001. године у Београду, на страни 211.)

Са Марковићем Љотић се упознао преко свог оца Владимира који је све до Светозареве смрти био најближи пријатељ оснивачу српског социјализма. Како у својим “Мемоарима” вели Владина супруга, а Димитријева мајка Љубица, то што је Владимир био монархист и пријатељ Карађорђевића, Марковићу никада није сметало. Чак, напротив, управо у сарадњи са Карађорђевићима, Марковић је развијао свој покрет, а вредно спомена је и то да су управо српски социјалисти 1875. у устанак у Босни довели Петра Карађорђевића, о чему у крајњем и сам потоњи Краљ пише у својим “Дневним записима једног усташе”.

Самоуправе Љотић је предлагао као најефикаснији начин борбе против националног трвења у Југославији. Он је самоуправе супротставио систему Бановина, сматрајући да ће народна држава настати само онда када кроз самоуправе Југословени остваре сва своја права.

Значај који је Марковић имао на формирање анти-капиталистичких идеја код Срба, па тако и код Љотића, није негирао ни др Драган Суботић који у уводном тексту за други том Сабраних дела Димитрија Љотића објављених у Београду 2001. године, истиче да је Светозар оставио у политичкој историји дубок траг, „свакако уз ону ограду др Димитрија Најдановића о „погубности“ Светозареве мисли и дела.“

О Светозару Марковићу, као „антиципатору“ националне и социјалне мисли, писао је својевремено и Светислав Стефановић.

[11]           Док ствари тако стоје, Монархија јесте оно што треба да буде. Када круна дође на прво место, Монархија по Љотићу постаје тиранија. Ако би се ослонили на Његоша, могли би слободно рећи да таква Монархија “гази Закон” и по старозаветном искуству саму себе осуђује на ликвидацију.

[12]           Исти циљ себи су поставили и Светозар Марковић и Свети Владика Николај Велимировић, са том разликом што је Марковић сматрао да се до победе над материјализмом може доћи без Бога, образовањем, и претварањем човека у етичко биће.

[13]           Базираног на идеји да смисао Круне није чување постојећег него стварање оног поретка који омогућава српском народу да постане Теодул.

[14]           Недавно је „Краљевина Србија“ поднела чак и захтев да се приликом промене Устава. Идеја је да се Србија претвори из републике у Краљевину. Ова идеја била би добра, да су се представници УКС постарали да нама монархистима који не делимо њихове ставове објаснили како би Србија по повраћају Монархије изгледала. Из тог разлога са пуним правом се може сматрати да поново устоличени Краљ не би утицао на промену курса српске политике, већ да би „као неко ко се не меша“ само јачао позиције на којима стоје српски премијери, без обзира из које странке дошли.

Са друге стране, из чисто националног разлога може се поставити питање да ли је уопште погодно подносити било какву иницијативу за промену Устава Парламенту који пре свега размишља да из Преамбуле истог избаци Косово и Метохију.

Треће, али ништа мање важно, подносилац захтева је српској десници добро познати Драган Марковић, функционер некадашњег „Г-17 плус“ који у своје време није био претерано склон оним вредностима које српску Монархију чине српском и сакралном.

[15]           “Ту кнезови нису ради кавзи
Нит’ су ради Турци изјелице,
Ал’ је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума;
И ради су Божиј угодници,;
Јер је крвца из земље проврела,
Земан дош’о ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе. “
Пева народни певач у знаменитом “Почетку буне на Дахије”.

[16] Као монархисти ми можемо прихватити став по којем је важно очувати принцип. Ако је  то тако,  а томе нас, уче и разна ововремена монархистичка удружења и партије, онда се са пуним правом може рачунати и са тим да је за очување принципа потребно променити династа. Уколико принцип бранимо једном и само једном династијом, онда се не можемо сматрати монархистима него династијашима. У крајњем, зар нас византијска традиција не учи да је принцип јачи од сваке династије и појединачног владара који се може мењати сваки пут када прекрши Закон.

ПОГЛЕД ПРАВОСЛАВНОГ АНАРХИСТЕ НА ЈЕДНУ КЊИГУ Wednesday, Aug 24 2016 

DSC07372Цар-Антихрист и Цар-Славе

Православна није она држава у којој врховна власт потчињава принцип себи, већ она у којој Цар Царева заиста царује царевима. Само таква држава може створити новог човека, оног којем институционализована власт неће бити потребна, већ ће на темељу чврсте вере у Бога градити међусобне односе и поредак у једном новом виду друштвености – Православно анархистичком.

Нама не треба Цар-Антихрист, ми чекамо Цара Славе!

Пише: Стево Миломиров Лапчевић

Недавно, Центар за истраживање Православног монархизма из Београда издао је по обиму малу, али по значају велику књигу Свештеномученика Јована Вострогова Шта је монархија? која заправо представља својеврсни сажетак и водиич кроз монументално дело руске монархистичке школе – Монархија, аутора Лава Тихомирова. На нешто више од деведесет страна текста, неколико стотина питања и исто толико одговора, Свештеномученик Јован Восторгов покушао је да, интерпретирајући Тихомира и сам да одговор на питање шта Монархија јесте, чиме се руководи, које су њене предности и мане, какве су јој перспективе.

Као бранитељ начела Православног анархизма, читајући ову књигу нисам могао одолети, а да не понудим своју интерпретацију прочитаног, трудећи се, да кроз анализу онога што је Востоогов иза себе оставио, дам одговор на иста или слична питања која су и њега мучила.
Дакле, пред вама је поглед једног Православног анархисте на питање Монархије, њених мана, врлина, њене нужности и перспектива.

Власт и принцип

Своју интерпретацију Тихомирова, или боље речено, Монархије као власти, Св. Јован Восторгов започиње објашњавањем органске природе институционализоване власти. Као бранитељ вечите државе, Св. Јован Восторгов, истиче да иста постоји само онолико колико надвисује друштвеност на којој почива. Држава, сматра за разлику од нас Восторгов, упркос чињеници да није сама себи узрок, него тек надградња друштву, представља не МЕХАНИЧКУ него ОРГАНСКУ заједницу оних који је чине.

Занемарујући дакле чињеницу да друштво, а не држава представља првобитниизраз потребе за интеракцијом Восторгов олако механички наслоњен систем принуде на органску друштвену заједницу проглашава за почетак заједништва, а врховну власт (конкретно Монарха) именује за њеног главног браниоца. Отуда, наставља Восторгов, институционализована власт чувара поретка није само исход, него и услов и искон постојања не више ни државности, него и саме друштвености у држави затвореној. У томе, закључује Восторгов, лежи суштина органске природе институционализоване власти.

Док се са другим делом изнетог става можемо условно и сложити, не можемо прихватити као исправан став да је власт, као институционализован систем принуде и казне услов постојања друштвености, јер се кроз историју показало да и на одрицању такве власти (рецимо турске на примеру Срба) и паралелном градњом друштвености (задруге као облика друштвености насталог не на институционализованој власти, него на етичким обрасцима које чланови исте прихатају, или пак општежитељства у манастирима, првобитне хришћанске комуне и друго), могу надјачати све полуге механичке управе – државе.

Међутим, занемарујући ову чињеницу, Восторгов наглашава да институционализована власт, пошто је органске, а не механичке природе, сама по себи не подлеже никаквој критици нити оспоравању. Она је коб човечанства, његова судбина до краја постојања и изван ње не постоји могућност образовања било каквог система.

Сходно овом свом ставу, Восторгов у наставу свог образлагања природности и нужности власти, као њену битну улогу истиче „успостављање и одржавање реда”. То практично, ако кренемо дубље за овом констатацијом, значи да изван институционализоване власти као система казне и принуде не постји могућност образовања реда, односно система, као што смо већ нагласили у пасусу изнад.

Систем, по њему, упркос историјској предржавној и постдржавној истини, не образује и не одржава обичај, него власт. Обичаји, објашњава Восторгов, у једној држави не могу да обликују друштвене односе. Они су непотпуни и начелно штетни јер у њима, како објашњава није могуће пронаћи заједничку основу на којој би држава почивала. Не схватајући да управо укидање обичаја у име власти која „ствара и одржава ред“ државу и чини суштински механичком творевином, Восторгов обичаје третира искључиво партикуларно, зависне од подручја на којем настају и на којем се живе, односно интерпретирају. Као православни монархиста, занимљиво је и то, (не разликујући се при томе од највећег броја истих), он не може да сагледа сву снагу православне етике која обликује обичаје и чини их делом једне целине, као ни оног поретка у којем ће снага саме етике бити та која ће обликовати друштвене, па самим тим и државне односе, уколико државу посматрамо као надградњу друштва, односно друштава која је чине.

13592762_1020233931406029_1559183518666147978_nУколико као истину прихватимо став да једино власт својом силом (не нужном силом самог ауторитета добровољно прихваћеног, него и простом физичком силом), обликује и ствара ред, поставља се још једно питање: о каквом се ту реду ради? Стиче се јасан утисак да ред у овом случају ствара власт, Врховна власт, односно Монарх, који се, иако смртан и греху склон, уздиже изнад снаге моралног принципа Православља чији би чувар требао да буде. Смисао Монархије, истиче у раље власти и државе ухваћен Восторгов, и није ништа друго до чување „реда“. Она дакле није ту да васпитава грађане – поданике, да их уздиже ка ономе што би идеал требао да буде – Теодулија, до које се долази простим укидањем државе у коначници (и враћањем на стање друштвености), него да управо од њих сачува ред.

Потребу Монархије да од грађана – поданика сачува ред који обликује не принцип према којем је власт створена и који је контролише и ограничава, већ принцип који је власт услед својих потреба сама створила и којег сама контролише Восторгов проналази у првобитном греху и подложности људи изазовима света. Сматрајући тако, он у потпуности оправдава свој конзервативизам у чијем средишту се налази антрополошки песимизам. Оно што је ипак занимљиво јесте то да он исти негира када је у питању сама власт, односно Монарх, који треба да буде „заштитник реда“. Он за Восторгова није упитан и песимистички став према човеку и његовој природи не дотиче владара.

Систем принуде, наставља Востоогов, сходно томе да сам ствара ред, производи и систем норми, (који за циљ има да унификује поданике), до којих се, закључујемо, долази на развалинама обичаја. Оно што Восторогов иако свештених, чини се пренебрегава, рецимо то још једном, јесте чињеница да Православни сви и свуда, без обзира на појединачне сличности или разлике које се манифестују у обичајима, имају јединствени систем норми по којем се најпре као православни идентификују, а потом и међусобно распознају и одвајају од оних који нису Православни. Управо тај „систем норми” вршио је јак повратни утицај на обичаје и постао саствани део онога што су биле првобитне хришћанске заједнице – комуне, у времену када Хришћанство још увек није постало држава са системом власти, него друштво које се руководило управо етичким начелом, односно „системом норми“ које није стварала власт1.

Пошто ју је „одбранио“ као органску, Восторогов у наставку рада прелази на анализу принципа врховне власти – Монарха. Тако, он наводи да Монархија и Монарх као врховна власт, представљају израз „принципа који је једна нација прихватила као обједињујуће начело“. Отуда, логички говорећи, Монрах представља обједињујуће начело једне нације. То практично значи да пре постојања Монарха није постојало ниједно обједињујуће начело – принцип, по којем су се људи препознавали и уједињавали, а које својом снагом руководи и деловање врховне власти – Монарха. Уколико је то тако, онда Восторогов греши, тим пре што је свака, па и руска Монархија образована, баш као и република или било која друга форма власти управо међу оним групама које су се већ међусобно, управо захваљујући „обједињујућим начелима – принципима“ препознавали. Према томе, Монархија није и не може бити израз принципа, него тек његов чувар, баш као што то може бити и шеф републике, све док је принцип чији су израз, потребан друштву које са својим односима и моралом представља једини израз основног начела.

Уколико се, следећи Восторогова и готово читаву руску царистичку школу принцип власти постави као прво, главно и једино „обједињујуће начело“, онда се нужно долази до тога да је Петар Велики са својом идејом власти и те како актуелан и после званичног протеривања из руске политичке школе, односно до истине коју је давно изрекао Димитрије Мерешковски, да од „Великог“ на руском трону не седи Цар него Цар-Антихрист. Ако овај став прихватимо као истину, или барем као могућност, онда нас ни не чудити то што је, у складу са оним што о врховној власти као једном стваралачком принцпу говори и Восторогов, у пракси последње Русије Цар био тај који је обликовао принцип, а не Бог којем Православни Цар као главном принцпу и ствараоцу реда треба да одговара.

DSC07375У крајњем, ако пак прихватимо Востороговљев, односно Тихомировљев став да је цар мера свих ствари, онда није ни важно какво је друштво којим се царује и у којој мери је оно иманентно начелу које је цара произвело у „Православног“. Цар није нити може бити мера квалитетног друштва. Друштво је мера Цару и царевању, баш као што су на Православљу засмпвамо односи мера здравог друштвеног живота. Само на тај начин, Православље постаје мера Цару чега у теоријским погледима руских цариста пречесто нема.

Поредак

Moнархију, Восторгов са пуним правом разликује као идеју и њену историјску манифестацију. Као идејни принцип, она се, рецимо још једном, своди на власт једног човека који се руководи принципима које суштински сам ствара и брани, док се као историјска манифестација идеје Монархија често може значајно извитоперити у поредак странсамој идеји. Реализација монархистичке идеје, наглашава он, зависи од великог броја “околности и њихових различитих комбинација” захваљујући којима Монархија може бити мање или више остварена у односу на задату идеалну форму.

Као и сви други руски монархисти, а склони смо да тврдимо да су такви и српски који су своје монархистичке идеале црпели из руске традиције и школе, ни Восторгов не допушта постојање Монархије изван самодржавља. У складу са ставом да су држава и власт, а не обичаји и друштво једини творци и чувари реда, он сваки облик парламентарног живота који би на било који начин усмеравао Монарха назива “демократијом” изграђеном од стране “професионалних политичара”, у којој главну реч, дакле, не води самодржавни Монарх преко својих тела, него представнички орган.

Негирајући право таквом поретку да се сматра монархистичким, Восторгов као и многи други руски царисти није до краја објаснио однос у којем сталешко представничко тело које је ипак бранио, стоји према Круни, односно према Монарху. Да ли је то саветодавно тело, да ли Монарх има обавезу да се са њим консултује (те да ли та “обавеза” ако је и има аутоматски значи укидање самодржавља) не можемо сазнати из његовог дела, баш као што нам одговор на то питање не даје ни сам Тихомиров, чије дело Восторгов интерпретира.

Говорећи о практичном циљу који Монархија треба да оствари, Восторгов у први план истиче “спровођење начела правде у јавном животу” јер “помоћу принципа правде, држава уређује друштвене односе, мирећи све могуће приватне, личне и групне интересе чланова друштвене заједнице.”

Као браниоци идеје православне друштвености, лако се можемо сложити да је уједначење партикуларних интереса нужно за опстанак једне шире заједнице. Међутим, за разлику од Восторгова, ми сматрамо да се до јединства не може и не сме доћи механички – кретањем од врха ка дну, него управо супротно, органски, крећући се од дна, од комуналних заједница до врха. Само тако, сматрамо, Восторговљев став да се појединац, покоравајући се власти заправо покорава самом себи или барем једном делу себе (на трагу Томаса Хобса), може се сматрати потпуно исправним. Онда када власт чини у име слободе оно што јој Восторгов предлаже, те са своје висине настоји да по сваку цену не уједини, него преобликује друштво, појединац долази у сукоб са државом. Само ако држава настаје од дна, а не обратно, можемо рећи да је човек слободан, односно да се у својвољном потчињавању ономе што човек сам сматра да треба да буде изнад њега, отрива највиши ступња слободе.

Ако тако буде, онда ће тек Восторговљев став да “држава представља заједницу чланова социјалних група заснованих на општечовечанском начелу праведности” бити исправан. Све док Востпргов бранећи свој царизам тврди да се “општечовечанска начела” налазе, баш као и људи “под врховном влашћу”, не можемо говорити о слободи, тим пре што се на тај начин врховна власт, као што смо већ писали, ставља изнад принципа којим и сама треба да се руководи. Како су, дакле, сви принципи “под врховном власти”, тако под њом мора бити и сама правда, односно принцип према којем се самодржавни владар може прозвати “Православним”. На тај начин, код Восторгова поново проналазимо остатке цезаропапизма којег је у Русију увео толико омражени Петар Велики. Цар поново постаје мера свих ствари, посебно оних према којима би и сам морао да се равна.

DSC07373Отуда и не чуди Восторговљево тешко разумевање дуализма на релацији право и правда. Као монархиста, он сматра да се право и правда преклапају и да у њиховом спајању пресудну улогу има управо Монарх, још једном се не упуштајући у анализу самог Монарха као палог човека. Шта више, он у свом раду брани и институт “царске прерогативе” која, како напомиње, представља директно оружје монарха којим овај правде и права ради чува државу. Смисао “царске прерогативе”, објашњава нам Восторгов, јесте да Монарх у име више правде може непосредно да се укључује у политички живот државе на чијем је челу. Наравно, ни овде нема говора о томе на који начин он то може да чини, шта се подразумева под заштитом “животних потреба нације” у име којих се делује, као ни о томе на који начин су повезани лош Монарх и “царска прерогатива”, посебно ако се узме у обзир да је и сам Восторгов, мимо свих очекивања, бранећи право и лошег Монарха на власт, говорио да Цар, ма какав он био, ни нема значајног удела на рад државне управу.

Испод Цара, наставља даље Восторгов, потпуно занемарујући основна начела антрополошког песимизма, којег, чини се, прихвата само онда када народ, односно друштво треба да одвоји од власти, односно државе, стоји – аристократија коју потпуно некритички сагледава као “свест нације о постојању једног разумног закона који управља феноменима друштвеног живота.” Народ, наставља он, својом вољом предаје дакле власт у руке не само Цару, већ и “неколицини најбољих људи” који су, бележи Восторгов, “по својој природи способни да укажу на тај друштвени разум и да га остваре.”

Восторгов, као син сопственог сталежа занемарује чињеницу да се кроз историју, а посебно је то случај са руском историјом, управо аристократија неретко доказивала као недостојна Православних начела које је, окрећући се ка тековинама западноеврске аристократије заменила “друштвеним разумом” који се нама као Православним анархистима чини потребнијим грађанском друштву које и сам Восторгов са пуним правом одбацује.

Бранећи аристократију и истичући њен значај у чувају поретка, Восторгов, сматрамо, још једном потврђује наш став да за њега, као уосталом и највећи део руских цариста пост-петровске ере, Цар није чувар принципа на којима темељи своју власт, већ сам принцип. Отуда се и аристократија вреднује онолико колико чува принцип, односно Цара. Свест о потреби зашитите Круне од друштва (истинског принципа), најчистији је израз “друштвеног разума”.

Како је, као што смо већ наводили, Цар, а не принцип мера ствари у оквиру поретка којег сам ствара и остварује, онда ни не чуди то што код Восторгова нема ни говора о потреби да се на темељима Православног заједништва изврши коренита промена целокупног државност система у оновременој Русији. Аристократија је, стиче се утисак, ту управо да би сваки такав покушај укинула. Тако аристократија постаје нова Опричина у пост-петровском времену, када је њена улога постала сасвим супротна оној коју је имала у време Ивана Грозног. Од заштитника Цара, она се развила у заштитника Цара-Антихриста.

Говорећи о манама Монархије, Восторгов износи читав низ нелогичности. Тако у својој жељи да по сваку цену одбрани Цара-Антихриста, он сматра да чак ни лош владар не може да штети функционисању државе, пошто, како нглашава, ни на који начин не може да се меша у послове државне управе, чиновништва и бирократије. Успостављајући против тежу овом ставу, Восторгов, упркос бројним историјским примерима који доказују супротно сматра да ни добар Монарх, ма колико такав био, не може учинити готово ништа на поправљању лоше управе. “Просечне, па чак ни слабије способности носиоца врховне власти у довољно развијеној држави не могу бити на штету јер у таквој држави способности монархије уопште нису одлучујућа ствар”, тврди потпуно супротно самом себи и начелима Монархије коју брани Восторгов.

У својој одбрани Цара-Антихриста и његовог “Православног” поретка који из сваког поглавља све више израња као мера свих ствари, лишена чак и сопственог, као и греха својих родитеља Адама и Еве, Восторгов устаје и против институције бирања владара према квалитетима, сматрајући је, упркос богатој витантијској традицији, изопачењем монархијског прицнипа. Тиме он, чак и да све сведемо на најужи ниво, брани једну династију, а не принцип који суштински говорећи, не само да не зависи од тога да ли је владар мудар или луд, него ни од тога да ли су на власти Романови или било ко други. Наравно, под условом да се династи потчињавају принципу, а не да принцип потчињавају себи, што нам Восторгов нуди.

Врхунац одбране Цара-Антихриста, принуде и државе и њихово уздизање изнад обичаја, друштва, народа, Православног принципа у чије име Цар обавља своју функцију, проналазимо у Восторговљевом ставу да поредак не може сносити одговорност ни за оно што је у једној држави лоше.

Одговорност уместо Цара-Антихриста, аристократије, чиновника и бирократије сносе поданици несвесни принципа. На овај начин, Цар се још једном претвара у Цара-Антихриста, у Бога-Сунца, слично француској традицији из времена у којем је Круна свој крај нашла под гиљотином којом су руководили (не)свесни борци онога који је Цару дошапутао да је раван Сунцу, самом Богу – Антихриста.

Баш као што је 1917. године свој крај дочекао и поредак којег су од времена Петра Великог стварали руски цареви-антихристи.

Цар Славе

За разлику од дела наших претходника, ми сматрамо да савремени Православни анархист може па чак и мора бити монархист. Држећи се начела да анархија, односно друштвеност представљају последњу фазу развоја човечанства, ми сматрамо да је постојање државе само прелазна и преко потребна фаза у кретању човечанства ка коначном циљу.

Да би се до тог циља дошло, потребно је створити етичку државу, како би из ње настао етички, нови човек. Таква држава може да постоји само уколико се носиоци власти одрекну самододељеног им права на “стварање и чување реда” и потчине се принципу на основу којег је њихова власт и утврђена. У нашем случају, то је Православље као једини принцип којим се не само власт, него и друштво морају руководити. Свако уздизање изнад тог принципа, као што је то био случај са пост-петровским руским царистичким системом, ма колико се власт заклањала иза Православља, суштински урушава начело на којем стоји, а поредак који из њега исходи чини анти-православним.

Монарх који не одговара Закону, губи право да се Православним сматра. А да би Закон био спроведен, он мора прожети све сфере живота. Држава која жели да се Православном сматра, своје Православље не сме ограничити само на принцип врховне власти. Она, у складу са оним што Православна етика и есхатологија јесу, мора доживети потпуну и корениту реформу. Православна држава није (само) она у којој врховна власт поштује традицију, него и она у којој традиција постаје животна, покретачка снага којој се сви покоравају.

Православна није она држава у којој врховна власт потчињава принцип себи, већ она у којој Цар Царева заиста царује царевима. Само таква држава може створити новог човека, оног којем институционализована власт неће бити потребна, већ ће на темељу чврсте вере у Бога градити међусобне односе и поредак у једном новом виду друштвености – Православно анархистичком.

Нама не треба Цар-Антихрист, ми чекамо Цара Славе!

1 У крајњем, и сам Восторгов ће нешто касније, приликом објашњавања односа нације и државе констатовати и сам оно од чега бежи. Нација, иако ствара државу, са свим оним што је чини (дакле ту је и институционализована власт), надживљава државу. Конкретна држава, конкретан поредак, облик власти и друго, не исцрпљује једну нацију која је „способна не само да мења форме државе коју образује већ и да преживи њен потпуни крах, па и да је обнови вековима касније“.

013Дакле, не само да монархија није незаменљив поредак, него, јасан је овде Восорогов, упркос самом себи, институционализована власт са оним што доноси, није, за разлику од државе, преко потребна друштву као органској заједници. Обичај и друштво дакле надјачавају власт и државу.

Бугарски револуционарни покрет (БРЦК), Васил Левски и Србија (1870-1872.) Saturday, Aug 20 2016 

Владимир Стојанчевић

 

Васил Левски је једна од најкрупнијих личности бугарског националног и револуционарног покрета последње деценије пре ослобођења Бугарске од турске управе. Његов јавни и политички рад трајао је десетак година, од времена боравка у Првој бугарској легији у Београду 1862. до хапшења од турске полиције крајем 1872. године. На челу бугарског револуционарног покрета био је непуне три године, од оснивања БРЦК (Бугарски Револуционарни Централни Комитет) до „провале“ организације тј. од априла 1870. до децембра 1872. године. Пошто је храбро издржао полицијску истрагу, 6. фебруара 1873. нађен је обешен у софијском затвору. Његовом смрћу, завршен је још један период у борби бугарских родољуба и револуционара за слободу Бугарске.

DSC07371У ствари, Левски је ушао у врхове бугарских политичара-емиграната још 1868. годину дана по оснивању Друге бугарске легије (1867.) и после одласка из Србије. Сав посвећен делу ослобођења бугарског народа, јаког темперамента и чврстих погледа на проблеме бугарско-турских односа у целини и места бугарског национално-ослободилачког покрета у балканским релацијама и изван Турске, Левски је сматрао да је читав процес дотадашњег развитка бугарске емиграције текао споро, са слабим резултатима и са малим изгледима на коначан успех. Сматрао је да је требало радикално мењати читаву организацију дотадашњег рада и нарочито поклонити много пажње унутрашњем организовању бугарског народа. По њему, центар ослободичаког револуционарног покрета морао је бити у средишту народа, у земљи, а не у иностранству. Отуда је још 1868. године повео широку акцију за реализовање својих идеаја и стварање нове организације, у чему је успео тек 1870. године.

Животни пут В. Левског и посебно његову политичку делатност проучавали су многи историчари, мање или више исцрпно, и са мањим или већим новим резултатима истраживања. Од старијих историчара, проучавалаца бугарског револуционарног покрета, по нашем мишљењу, улогу и значај Левског најбоље је погодио Александар Бурмов, а од млађих, послератних, Димитар Косеб. Више на извору савременика и посленика В. Левског, Бурмов је дао и лепу развојну линију бугарског револуционарног покрета и улогу Левског у њему. За Бурмова је 1868. а не 1870. година значила прелом у даљој политичкој оријентацији В. Левског.

Бурмов овако приказује политички живот Бугара и бугарске емиграције у РУмунији: подела на „старе“ и „младе“ а у идејно-политичкој оријентацији на русофиле, дуалисте и револуционаре. По њему, подела на „старе“ и „младе“ одражвала је у ствари и друштвено-класну поларизацију двају социјалних састава бугарског народа, они који су представљали више и средње слојеве буржоазије и оне који су изражвали стварне друштвено-економске проблеме Бугара под турском влашћу, будући да су и сами потицали из доњих социјалних слојева народа. „Стари“ и „млади“ последњи пут су се нашли на заједничком послу у време стварања Друге бугарске легије.

Еволуцију политичког израстања „младих“ Бурмов је налазио још 1866. године у букурештанском читалишту „Братска љубав“, а другу њихову организацију формирану 1868. у оснивању „Бугарске заједнице“ чији је утемељитељ био ђурђевски учитељ Б. Запрканов, један од „дејаца“ Тајног централног комитета. Ово друштво заступало је више демократске принципе за разлику од „нотабла“ који су важили за друштвене и политичке конзервативце. „Настојателство“ овог бугарског општества састојало се од седам чланова: четворице „старих“ (од којих су двојица важили као дисиденти), од Касабаова из ТЦК (Тајни централни комитет) и Д. Ценовича, који ће касније бити благајних БРЦК. Њихов орган је био „Народност“. Ово „Бугарско општество“, као што је познато, 1868. године, послало је чету Хаџи-Димитра у Бугарску.

994504_10151563245752831_1180805914_nУ ствари, ново друштво је представљало прелаз, идејни, политички и организациони, од старог ка новом, а нарочито је била заступљена идеја да се ослобођење Бугарске не може очекивати од РУсије! Све друго било је обухваћено: идеје ТЦК о дуализму са Турском, револуција сопственим снагама бугарског народа, идеје о балканској федерацији (и поред осуђивања званичне Србије), пракса хајдучко-четничке прошлости, једном речју све оне идеје и конкретне мере које би допринеле ослобођењу Бугарске. Али, путовања по Бугарској 1868. и 1869. године, открила су Левском следећа сазнања: прво, да је „Бугарско општество“ једнва познато међу народном у Бугарској (где је било присталица ТЦК иако ова организација није више постојала ни у Влашкој 1868/69. године); и, друго, да народ није спреман на устанак. Следио је закључак да је стара четничка тактика Раковског несавремена и да треба изградити унутрашњу револуционарну организацију. Са таквим схватањима, у емиграцији, Левски се сукобљавао и са присталицама дуализма (Касабова), четништва (старих војвода), непосредне устаничке акције и федералистичким плановима Каравелова (и његовим листом „Слобода“). Ипак, у априлу 1870. Левски, Каравелов и Д. Ценович основали су у Букурешту БРЦК (Бугарски револуционарни централни комитет).

Нова револуционарна организација издала је свој програм и брошуру, Бугарски глас БРЦК-а, у којој се опширно излаже политички програм Комитета. БРЦК је одмах осудио и телеграм браилских Бугара Порти због признања Егзархије, јер се тиме није решавао и проблем тешког положаја бугарског народа под турском влашћу. За лакшу организацију послова, Левски је одредио град Ловеч као седиште „Привременог бугарског правителства у Бугарској“, које је било познато и под именом централног комитета за Бугарску. Комитет је имао права да оснива друге, окружне и месне („частне“) комитете. Са њиховим оснивањем, кренуло се почетком 1871. године.

У ствари, БРЦК се утврдио политички, организовано и идејно тек 29. априла 1872. године, на скупу 21 представника комитета из Бугарске, Румуније и Бесарабаије. Делегати из Бугарске имали су 32 представничка гласа (из Карлова, Сливена, Старе Загоре, Етропола, Ловеча (Ботевграда), Тетевена, Љасковца, Тројана, Котела, Софије и других „частних“ комитета ових округа). За председника БРЦК изабран је Љубен Каравеолв, а у Централни комитет као чланови: К. Цанков, О. Панов, Д. Ценович, Панајот Хитов и В. Левски. Организација Комитета извршена је на тај начин што су по градовима и селима постојали „месни честни револуционарни комитети”. Комитети и личности имали су псеудониме.

Први револуционарни округ у Бугарској, Левски је основао почетком септембра 1872. године, са седиштом у Ловечу (Ботевграду), укључивао је 15 „частних“ комитета. 12 сеоских, 2 у паланкама и 1 варошки. Од 25. октобра до хватања Левског у Бугарској су били оснивани још ови окружни комитети: у Пазарџику, Сливену (обухватао простране крајеве са Котелом, Провадијом, Добричем, Тулчом и др.), Старој Загори (Чирпан, Нова Загора, Казанлик) и Трнову. У току су биле припреме и за оснивање комитета у Рушчуку и Шумену.

Читав рад Левског био је прекинут неочекиваном, самосталном акцијом Димитра Општог на турску пошту у клацнцу зв. Арабаконак. Напад је изазвао потеру и хватање његових извршилаца. Турске власти су успеле на саслушањима, да дођу до неочекиваних обавештења и података. Готово одједном, велики део организације нашао се „у провали“.

Напад на турску пошту и турска потера за починиоцима дела довели су до бројних хапшења чланова револуционарног комитета и до откривања мреже револуционарне организације. Мислиће да Левски није откривен и ухваћен, Каравелов је преклињао Хитова да подиже народ на устанак, утолико пре што је готово сва Бугарска организована у комитете. Под истим датумом, Каравелов је писао и Левском да се подигне револуција у Бугарској. Каравелов је као важно наводио и то  како се нада да ће Србија и Црна Гора помоћи Бугаре. Подизање, неодложно, револуције Каравелов је сматрао као спас за многе чланове организације, пошто су Турци могли извршити и друга бројна хапшења по Бугарској. Јер, писао је Каравелов, у другом писму Левском (13. 11. 1872.) издајом „наши работи са открити“, мислиће на отркивање комитета у Тетевену, Ловечу, Софији и Орханији.

hadji_dimitar_by_selma_todorova-d4jz5je - CopyНо Левски, још увек на слободи, и овога пута није делио мишљење Каравелова, углавном зато што припреме још нису било завршене да би се устанак подигао. Провала је покидала организациону мрежу. У међувремену, Србија и Црна Гора нису давале изгледа да ће ући у рат. Зимско доба пружало је још мање уверења да ће – како је мислио Левски – Србија ући у рат ако би се, овога пута, подигао устанак у Бугарској. Он је одлучно одбио позив Каравелова, а то су учинили и „унутрашњи“ комитети. Крајем децембра, међутим, издајом је Левски био опкољен од турске полиције и у борби рањен. Потом је изведен пред специјални суд у Софији, где му се судило више дана. Најзад, не одајући основне и битне ствари из комитетске организације, осуђен је на смрт и обешен у Софији 6/18.фебруара 1873. године.

У бугарској историографији опширно је приказано турско суђење Левском. Познати су и протоколи са суђења, као и држање Левског на суду. Међутим, иако је о себи доста говорио, Труци нису успели да дођу до нових битних података о револуционарној организцији. Све што су успели да открију, добили су из саслушања похватане групе Д. Општог и оних који су, у вези са тим били „откривени“.

Откривање организације и хапшење Левског, дало је повода турским властима, а нарочито турском становништву по Бугарској, посебно у Софији – где се одржавало суђење – да дођу на мисао како су Бугари били пред великим устанком. Руски виценконтул у Пловдиву, Н. Геров (иначе Бугарин), другог јануара 1873. године, извештавао је Игњатијева у Цариграду – да је Левски успео да постигне добре резултате у бугарском наорду. Наводио је да се успех Левског могао објаснити „несносним положајем хришћана у Турској“ – илуструјући то примером како је прошле јесени у кази Хаској убијено 37 људи, а турске валсти нису ништа предузеле против убица. Али, Турке је посебно интересовала и политичка веза Комитета и Левског са иностранством, са Румунијом и Србијом на првом месту. Хтели су да знају и за међународни положај револуционарне организације.

KaravelovИз Протокола о саслушању Левског могу се сазнати нека његова интересантнта казивања, између осталог и о Србији, која, међутим, нису Турцима откривала суштину ствари о бугарско-српским везама. Левски је тврдио да је из Србије, где је учио школу, био позван у Влашку од стране „бунтовног комитета“ и да га је у револуцинарни рад овде увео Д. Ценович, посредством Хаџи-Димитра, старог хајдучког војводе. По комитетском послу обилазио је Бугарску. На питање зашто је то редио, Левски прикрива право стање. Он није одао Турцима да је у Београду био у Првој  и Другој легији, одн. да је 1867. године похађао, у ствари, војну школу! Тако је српској влади била уштеђена дипломатска непријатност од стране Порте.

Смрћу В. Левског завршавао се један период у расзвоју бугарског револуционарног покрета, а такође и у односима и везама Србије са овим покретом. Каравелов, као председник БРЦК, који се почео разилазити са Левским, после његове погибије (коју је искрено ожалио), поново даје општи печат раду и делатности БРЦК, покушавајући чак и уз отпоре присталица и једномишљеника Левскога у ТЦК, да бугарску политичку орагнизацију у Румунији опет ближе доведе у сарадњу са Србијом и српском владом.

 

ЈЕДАН ПОГЛЕД НА СРПСКО-БУГАРСКЕ ОДНОСЕ Saturday, Jul 30 2016 

Димитрије Љотић о сарадњи и проблемима сарадње са Бугарима

Највећу препреку укључивању Бугарске у Југославију, Љотић види у недостатку свести југословенске политичке елите о мисији Југославије у Европи, односно немогућности бугарског словенофилског народа да се избори са својим каријеристичким елитама које су своје патроне тражили не у јединству балканских народа, него у Риму, а касније и Берлину

Стево М. Лапчевић

Почетак

Време у којем живимо поново пред нас ставља значајна искушења. Историја упркос догматским налозима либералног тоталитаризма још увек није рекла своју последњу реч, па се стари проблеми, али и перспективе, још једном назиру на њеном хоризонту. Скорашњи покушај пуча у Турској, за који се још увек не зна да ли је пропао или је ипак остварио циљ свог идејног творца, пред православне балканске народе (Србе, Бугаре, Румуне и Грке) још једном поставља питање њихових међусобних односа. Нерешени историјски спорови, недостатак ујединитељских тенденција савремених политичких „елита“, њихова неспремност на међусобни дијалог и окренутост разарајућим ван-балканским силама за које се упркос свему тврди да ће донети преко потребни „просперитет“, попут воденичког точка оптерећују савремени балкански живот.

bugarska-srbija-zastave_660x330

Aко занемаримо вољу и намере званичне политике, допринос чињеници да идеја солидарности православних балканских народа још увек није одмакла од (незаокружених) теоријски поставки дали су и наши десничарски покрети, социјалистички и либерални подједнако.

Упркос разним прогласима, саопштењима и акцијама кроз које непрекидно истичу свест о постојању заједничких непријатеља и именитеља за све православне Балканце, и поред чињенице да се упорно позивају на византијски и идеал „Европе нација“, они још увек не нуде одговор на питања која оптерећују српско-румунско-грчко-бугарске односе. Тако идеал једне националне Европе у којој се „народи међусобно поштују“, чини да се православни Балканци не сусрећу у Букурешту, Софији, Београду или Атини, него у Дрездену, Лвову, Кракову, Варшави, Прагу, Риму, Будимпешти или другим европским центрима у којима уместо да у први план истичу оно што их спаја, небалканце упознају са  проблемима који разарају јединство „Византијског комонвелта“.

Отуда ни не чуди чињеница да и данас на Балкану важи старо правило оснивача Балканског института Ратка Парежанина, према којем балкански народи боље познају историју, литературу, економију земаља Западне Европе, него Балкана на којем живе. За њих тај простор неретко представља злу коб, а могућност договора његових народа не везују за међубалкански дијалог, него за јаче присуство „православне Русије“ на Балкану од које се, упркос чињеници да Москва и данас, као и јуче, једнако несмотрено и без јасне стратегије шта са полуострвом заиста жели, очекује да коначно помири „непомирљиве“.

У тим и таквим својим активностима које представљају очигледан раскорак између прокламованих идеала и рада на њиховом остварењу, балкански десничари, барем они који свој рад везују за Србију, а не за Русију, њене покрете и „утицајне геополитичаре“ често се ослањају на онај део националне традиције и идеје које највише одговарају њиховом схватању проблематике. У случају српских десничара-револуционара (или барем доброг дела истих) централна личност и незаобилазна фигура је Димитрије Љотић. О њему се говори као „учитељу“, „борцу за српски народ“ и слично, његова опседнутост југословенском мишљу се ту и тамо критикује, што се не може рећи и за његову балканску концепцију која се најрадије – заобилази.

Поред хроничне незаинтересованости за једну од најважнијих политичких тема Љотићевог, али и нашег времена (важније су „стручне анализе“ рата у Сирији, распре око тога ко ће бити нови амерички председник, да ли Русија тајно помаже Курде или не, колико дуго ће Латинска Америка пружати отпор северном суседу и дрго), запостављање овог важног питања, барем ми држимо да је тако, производ је и чињенице да је оснивач и идејни вођа ЈНП Збора највећи узрок балканскх сукоба проналазио у југословенско, односно српско-бугарском спору.

Савремена српска десница, слично њеним бугарским колегама, у свом деловању упорно избегава да се посвети најважнијем српском и бугарском историјском спору због којег је током протекла два века вођено неколико ратова који, скупа са чињеницом да просипање крви, баш као ни међусобно оговарање и нападање на небалканским странама, нису решили нагомилане проблеме, представљају велику препреку стварању јединственог духовног балканског блока који би, ако већ не може да буде озваничен, деловао паралелно, мимо токова политке коју воде Београд, Букурешт, Софија или Атина.

Управо отуда, у редовима који следе, што је могуће краће, представићемо Љотићев, односно зборашки поглед на балканску, односно југословенско (спрко) – бугарску политику. Чинећи то, ми нећемо доносити коначан вредносни суд о истој, нити ћемо настојати да било кога убедимо у исправност, а још мање у штетност Љотићевих ставова. Наш циљ је само један: подстицање оних српских десничара којима је Љотић на срцу да још једном размисле о недостатку савремене интегралистичке балканске мисли, односно да одбацивањем незаинтересованости и преувеличавања како проблема (Бугарска) тако и „квалитетне сарадње“ (Румунија) са мртве тачке покрену једну значајну тему којој је Љотић био веома посвећен.

Текст који је пред вама састоји се из четири целине: у прве три краће целине, биће представљени основни погледи Димитрија Љотића и ЈНП Збора на југословенско (српско) – бугарске односе, односно оквири у којима се она водила и узори њеног формирања, без уласка у дубљу анализу балканске политике Краљевине Југославиј, док ће последња, четврта целина бити резервисана за текстове, чланке, расправе и предавања које је Љотић посветио овом питању. Читаоци ће имати прилику да анализом најважнијих Љотићевих списа на тему рада стекну увид у његове ставое, при чему ћемо се ми трудити да наше ставове, сугестије и анализе сведемо на минимум.

  1. Предисторија

Размишљање Димитрија В. Љотића о Бугарима, Бугарској и бугарском као шире гледано југословенском питању на полуострву које је у годинама у којима је овај, како га поклоници називају „учитељ“ решио да кроз Збор да свој допирнос јединству простора затвореном чињеницом да је пут који спаја (и раздваја) велике – има два корена, или још боље речено један, из којег даље исходе сви други. Ако бисмо пак покушали да тај корен сведемо на једно слово, онда би то несумњиво било оно „В“ које су у Димитријевом потпису односи на оца му Владимира који је, најпре као члан „Уједињене омладине српске“, па социјалистичке групе Светозара Марковића, на свог сина пренео не само идеје о задругама, самоуправном уређењу Југославије, него и нескривену љубав према бугарском народу, грађену на сопственом искуству и сарадњи српских и бугарских омладинаца која је обележела прелазак из 19. у 20. век.

dvlj02

Колико је Владимир Љотић био предан југословенској идеји, нама је данас непознато. Из његовог Фонда у Архиву Србије, који је прилично скроман и представља остатак онога што је дочекало крај Првог светског рата, не можемо донети закључак који би био макар близу оваквом ставу. Оно што са сигурношћу можемо нагласити јесте да се интеграционистичкој, суштински говорећи, загребачкој варијанти ове идеје Димитрије није могао научити од Светозара Марковића под чијим је утицајем Владимир био[1].

Било како било, пишући о Југославији, односно о идеји југословенства, Димитрије је увек истицао да ће обједињавање Јужних Словена бити завршено онда када се њиховој политичкој заједници придурже и Бугари. Да би се до тога дошло, писао је Љотић, потребно је пре свега измирити Србе и Бугаре, а да би се тај циљ достигао, сматрао је, потребно је у први план истицати оне примере из историје који их зближавају, односно дати објашњење сукоба за које је држао да свој корен немају искључиво у српским и бугарским националним стремљењима која, упркос свим несугласицама у својој суштини носе дух заједништва који немогућност превладавања сукоба чини још трагичнијим. У том смислу, Љотић истиче да рад са Бугарима јесте преко потребан, али да „није за свакога“ те да је то „јуначки посао“ у којем ће крајњи циљ моћи да остваре само они који су довољно свесни чињенице да упркос сукобима Срби и Бугари могу без спољашњег мешања доћи до заједничког именитеља.

Љотићева бугарска политика није политика гурања проблема под тепих, већ управо супротно. То је идеја истицања проблема у први план, али и политика која управо у разговору о проблемима трага за изласком из њих[2].

И у свом практичном деловању Љотић се кретао у кругу људи који су активно агитовали за југословенско-бугарско јединство. Ту пре свега треба споменути зрењаниску Југословенско-бугарску лигу, Балкански институт који је основао члан ЗБОР-а Ратко Парежанин[3], али и саме бугарске националне раднике, пре свега мислимо на покрет „Звено“ са којим су односе одржавале Љотићеве присталице из сокобањског краја.

6160581q

Наиме, односе са Бугарима, у име Краљевине Југославије, али и за потребе Збора, одржавао је Ратко Живадиновић, блиски Љотићев сарадник из Соко Бање, возач аутомобила који је након трагиичне несреће на мосту код Илирске Бистрице 1945. године погинуо заједно са Димитријем. О томе колико је Живадиновић био добар са Бугарима, боље од свега сведочи податак да је по специјалном налогу Београда као аташе за штампу у Софији одржавао везе са Кимоном Георгијевим, челником десничарске организације „Звено“[4]. Преко Живадиновића, Београд је подржавао Георгијева са циљем да овај дође на власт, што је било и учињено 1934. године. Од тада па све до рата, Живадиновић ће одржавати одличне контакте са члановима „Звена“, као и са наследницима и истомишљеницима Александра Стамболијског[5].

  1. Владимир Љотић и Бугари

Своје прве контакте са бугарском емиграцијом, Владимир Љотић остварио је још као полазник Велике Школе, кроз либералне кругове Владимира Јовановића којима је тада припадао, као и кроз школско удружење „Побратимство“ чији су млади Бугари предвођени Љубеном Каравеловим били чланови, а које је имало за циљ да кроз заједнички рад јача међусобне везе два народа. Било је то време одласка Кнеза Александра Карађорђевића из Србије и друге владавине Кнеза Михаила, за коју и Слободан Јовановић вели да је била у знаку свебалканске обједињујуће акције.

vlada

Већ као ђак тадашње Велике школе, како у својим „Мемоарима“ пише Владимирова супруга Љубица, Владимир је у националном погледу већ био изграђен човек, „јер је она (мисли се на Велику школу, прим. аут.), под утицајем „Уједињене омладине српске“ била жижа српског родољубља. Тада се тамо будило родољубље и кроз прозу и кроз песму, села и беседе, као и у зачецима српског омладинског позоришта у „Пивари“ где је и он са ђацима играо српске историјске комаде. И „Побратимство“ у ком је он био један од оснивача, имало је за подлогу Србовање, без кога се није могло остварити жељено уједињење чију сјајну преодницу „Уједињену омладину српску“, оснива та иста генерација. Долазак међу њих Љубена Каравелова, бугарског емигранта, руског ђака уноси одушевљење за Русе и Чернишевског. У напону прве младости, са пуном главом и још пунијим срцем за Србадију, Српство и Словенство, ни силне преживљене невоље и неправде нису га могле ни расхладити ни разочарати. Такав Љотић (по убиству Кнеза Михаила, прим. аут.) долази у Беч да продужи своје школовање. Слободне часове проводио је поред деце и унучади Књажеве – у кући Карађорђевића – овде пресељене, после немилих доживљаја у мађарској Пешти (мисли се на суђење Кнезу Александру поводом атентата на Кнеза Михаила.“ (Љубица: 50, 1973.)

Ипак, Владимир се није дуго задржао у Бечу. „Вероватно да је права побуда за овакво решење била та, што је у то време Владимиров интимни друг и присни пријатељ са Велике школе и „Уједињене омладине српске“ Светозар Марковић исто тако напстио своје двогодишње школовање у Петрограду па отишао у Швајцарску, другу отаџбину многих политичких изгнаника.“ (Љубица: 51, 1973.)

У Цириху, Љотић продубљује своје везе са Љубеном Каравеловим и његовим Бугарима који су тих година живели, односно долазили у Цирих. Паралелно са тим, он јача везе и унутар „Интернационале“ те постаје једини Србин који је имао приступ у сва њена радна тела. Радећи током наредних година са Светозаром Марковићем, Љотић је и даље јачао своје везе са бугарском емиграцијом у Угарској и Влашкој. У међувремену, заједно са још једним блиским Марковићевим сарадником Пајом Михајловићем, био је кум на вечнању Љубена Каравелова који се оженио Српкињом Наталијом, а његове везе са овим „братом Бугарином“ постаће нарочито живе у време припрема за босански устанак 1872. године, када је Каравелов уз Левског и Ботева постао водећа фигура Бугарског централног револуционарног комитета, односно у време устанка 1875. године када је управо Љотић преко својих социјалистичких пријатеља на Ћорковачу довео Петра Мркоњића[6].

Одлазак Петра Карађорђевића из устанка под притиском Кнеза Милана, довео је до сукоба међу српским социјалистима који су од Љотића захтевали да се одрекне својих веза са Кнезом устаником. Одбивши то, Владимир је заједно са Петром у Темишвару покренуо лист „Народни гласник“ у којем су, поред Љубомира Каљевића, Васе Пелагића и других, активно сарађивали и бугарски емигранти, предвођени Каравеловим.

Године 1878. Владимир је био активно укључен и у неуспели покушај преласка Кнеза Петра у Србију. Исте године, београдска власт, знајући за Владимирову укљученост у ова дешавања, измислила је још једну непостојећу аферу коју је именовала „Смедеревском завером“ а која је имала за циљ да покаже како се Петар, тобоже, поново спрема  да пређе у Србију. Те године на двневном реду био је Санстефански, а потом и Берлински уговор којим су, захваљујући интересима великих сила, Срби и Бугари, иако блиски, и коначно доведени у стање међусобног неразумевања и сукоба. Владимир је одржавао везе са својим пријатељима, а пре свих са Љубеном Каравеловим (умро од последица рата 1879. године) и његовим братом Петком, сматрајући да народно расположење треба одвојити од дворских политика обе државе.

Тако, године 1880. Владимир Љотић, прогоњен српским и аустријским агентима, а у вези са „Смедеревском завером“ одлучује да се пребаци у Бугарску, где га дочекује управо Петко Каравелов,[7] у то време Председник владе младе Бугарске. Ту, у Бугарској, Владимир почетком августа налази и свог старог пријатеља Перу Велимировића[8]. Бугарска тако, у последњим деценијама деветнаестог века постаје за српске социјалисте и противнике Обреновића оно што је Србија кнеза Михаила била бугарским хајуцима – сигурна кућа.

Први кога је Владимир посетио био је, како већ рекосмо, Петко Каравелов. „Друга пријатељска кућа била је кућа Николе Сукнарова[9], и његове жене Соке, Српкиње из Баната, којом се Сукнаров оженио кад се школовао на нашој Великој школи. Та кућа му је била братски отворена и код њих је неко време становао.” (Љубица: 150, 1973.)

У Софији, Владимир покреће лист „Независност“ у којем је главни уредник и радник, а који наставља традиције листова у којима је и раније сарађивао. „Он пише скоро све и пошто још није савладао језик, Сукнаров преводи његове чланке. У своме писму о том свом раду Љотић каже: „Жеља ми је да користим овом народу на кога се мало ко обазире. То ми се чини и као нека дужност и према нашој Отаџбини, ако желимо да ускоро у првом свом суседу не стекнемо првог свог душманина. А озбиљним и поштеним радом свему се још на пут може стати. Ја се бар надам успеху. Особито сада када у Србији почиње нов политички обрт (пад Ристића и долазак Напредњака на владу међу којима он име другове Милана Кујунџића Абердара из омладине, Љубу Пањевића посланика у Букурешту и Саву Грујића, посланика у Софији) и када тамо имам другова, који ће ме од своје стране помагати, како само могу.“ (Љубица: 151, 1973.)

img_0002

Владимир је, баш као и његов син Димитрије знатно касније, свестан све тежине и неизвесности у погледу српско – бугарских односа, и чини све како би искористио своја познанства ради њиховог поправљања, увиђајући да подједнак терет за такво стање носе и Срби и Бугари. Говорећи тако о стању у Бугарској, Владимир истиче да су се од ослобођења до његовог доласка у Софију околности поприлично измениле, поново истичући да суревњивости која је окупирала бугарску јавност у великој мери доприносе новостворени кабинети и општа чиновничка јагма која је довела до занемаривања општенародних интереса којима су се устаници и револуционари водили.

Тако, у једном свом писму оцу Димирију, Љотић истиче да живот у Бугарској добија све више обрисе живота у Румунији, односно, живота који је у Србији већ постојао по варошима, а који се огледао у раскалашном животу и разним полним и душевним болестима које су његов логичан производ. Крајем новембра, у Софију стиже и Владимирова мајка и то у друштву са Натом, удовицом Љубена Каравелова, а непосредно потом, са све библиотеком на коњима, у Бугарску је покушао да дође и Владимиров отац, али му то, услед приватних послова и проблема није пошло за руком.

Током друге половине осамдесетих година, саопштава Владимир, долази до знатних промена у политичкој клими у Бугарској, што се лоше одражава како на Љотићеве пријатеље, тако и на Владиимира самог. Пишући о тим временима, млади Љотић истиче пресудну улогу Русије која, како истиче, једина има ауторитет у обичном народу да две државе измири и приведе њиховом националном путу. Међутим, објашњава он, Русија то не чини, стављајући испред словенских и православних своје империјалне, политичке циљеве.

Године 1881. Кнез Александар Батемберг распушта током априла месеца владу Петка Каравелова, спроводи државни удар и даје власт у руке похлепоном и необузданом руском генералу Еренроту, а из скупштине су, мимо свих прописа прогнани Каравеловљеви „радикали“. О недаћама које су тих дана задесиле Владимира у свом „Бугарском дневнику“ пише и Константин Јиричек, који између осталог вели да је  нови председник владе инсисттирао на томе да се „сумњивом Србину Љотићу одузме пасош“.

Пасош је заиста и био одузет и то не само Владимиру, него и Пери Велимировићу. Касније је премијер прогласио амнестију, али она није обхватила Владимира тако да је он убрзо напустио Софију и отишао у Букурешт. Из Букурешта на кратко одлази у Темишвар, а после два месеца, заузимањем свогпријатеља, посланика Грујића, Владимир добија дозволу да се у Бугарску врати.

Ипак, у међувремену, Владимиров положај у самој Бугарској знатно се побољшао, тако да је Димитрије-Мита сматрао да Владимир треба да затражи и запослење у Софији. Међутим, увиђајући да се његови пријатељи налазе у великој нелагоди, Владимир је одбио све понуде и када се све свршило по њега добро, решио је да се са мајком врати у Угарску

Међутим, ситуација која је настала у Србији, није му дала времена да брине сопствене бриге. У то време у пуном је јеку „Тимочка буна” са којом Влаимир истини на вољу нема ништа, али га ипак, због знаних и незнаних веза са покретачима буне власт свакако прогони. Одлучује да се врати у Бугарску и поново се настањује у Софији са мајком. Убрзо потом, у дом Љотића долази и стари пријатељ, увек хладни и прорачунати Пашић који га је 1875. године присилио да се бира између својих пријатеља и Кнеза Петра Карађорђевића. У главном граду Бугарске, два стара сарадника воде тешке разговоре, измирују се, а Бугарска се још једном, макар за кратко, потврђује као сигурно уточиште за све оне које је обреновићевски режим прогонио по разним основама.

„За српску емиграцију која је после неуспеле Тимочке буне уточиште нашла у Бугарској, настали су тешки дани 1885. године. А српских емиграната било је много. Они су били запослени по већим градовима Бугарске. Софији, Рушчуку, Свиштову, Видину, Лому, Плевни итд. Прваци: Пашић, Велимировић, Аца Станојевић, настанили су се у Софији у кући свог пријатеља Љотића и његове мајке, мајке свих избеглица. То је био и штаб који се бринуо о емигрантима, нарочито о оним невољнима, расутим по Бугарској.

У јесен 1885. године, бугарске кнез Батенберг извршио је Пловдивски преврат и тиме присајединио Бугарској Источну Румелију, што је у земљи проузроковало велику радост. Услед тога, првог дана октобра, настао је нов живот у престоници њеној: митинзи, прокламације, песме, усклици, сакупљање добровољаца, мобилизација војске, састанак Народног собрања, отступање руских официра, изашиљање депутације Цару, објављивање војног стања, пролазак војске и добровољаца за Пловдив, све се то смењивало филмском брзином и давало необично живу физиономију јавном животу бугарске престонице.

images-1

Ипак је било нечега што је кочило ово опште расположење. Тај догађај је у Русији хладно примљен. Велике Силе су се устезале да га признаду. А најозбиљнија је опасност претила од могућности заоштрених односа са суседном и братском земљом Србијом, због поремећене равнотеже на Балканском полуострву.” (Љубица: 179, 1973.)

Захлађивање српско – бугарских односа довело је до тога да су емигранти морали да напусте Бугарску. Пашић одлази у Русију, Аца Станојевић из Софије одлази код пријатеља у Рушчук, а Владимир одлази у очеву кућу у Букурешт, где му се убрзо придружује и Станојевић. После извесног времена, у Влашку долази и Никола Пашић и настањује се у кући босанског устаника Панте Вељковића коју је за њега обезбеио Влада.

„И док се цела српска емиграција, протерана из Бугарске морала без Отаџбине овако потуцати по белим свету, нежељени противнародни рат између два братска народа, започео је 3. новембра. Грмљавина топова са обеју страна, нажалост је потврдила истину да то браћа кољу на живот и смрт. „И гурнути у ту борбу, дубоко уздишући, окрећу своје оружје један на другога. И разлеже се крик рањеника с једне стране: јао мајко моја, а с друге стране: леле мајчице“!“ (Љубица: 184, 1973,)

Рат, против којег је Владимир био свим својим срцем и својом душом, окончан је српским поразом на Сливници, али за Љотића, проблеми су почели да се решавају тек наредне 1886. године, кад је, након војничког преврата и оставке коју је Кнез Батемберг током септембра поднео, Владимир поново стигао пријатељима у Софију.

Година 1888. била је година у којој је победа радикала у сукобу са Краљем Миланом била већ сасвим извесна ствар, а све чешће се воде и разговори о могућем повратку емиграната у Отаџбину. Последњу велику победу тих година, радикали освајају на фебруарским изборима 1889. године, а већ 10. марта Владимир Љотић и Никола Пашић крећу ка Србији.

„Убрзо по повратку у земљу, по жељи и на наваљивање својих пријатеља, Љотић иако сам никад није мислио ни желео да уђе у државну службу, ступа прво у Министарство пољопривреде, да убрзо зато пређе у Министарство спољних послова, у политичко одељење, заступајући начелника његовог.“ (Љубица: 191: 1973,) Године 1890. жени се Љубицом и то 24. маја у Топчидерској цркви, а благослов му је дао лично митрополит Михајло.

Убрзо потом, настањује се у Смедереву и посвећује се комуналној заједници и свом газдинству. „Оснива у Смедереву Подунавску окружну задругу, прву задругу у земљи за земљораднички кредит. Покреће у Смедереву лист „Привредник“ и преко њега даје идеју, пропагира и ради на стварању земљорадничких задруга, као и одабирању и припремању људи за овај посао. Једногласно је изабран за председника првог Конгреса земљорадничких задруга одржаног у Смедереву 1898. године.“ (Љубица: 192, 1973.)

Био је радикалски сенатор у Смедереву и први човек делегације која је 1903. године ишла у Женеву да допрати будућег Краља Петра у Београд.

У пар наврата, од 1890. до 1909. године, био је српски конзул у Солуну, где је активно радио на буђењу српске националне свести у Македонији, увек настојећи да на обема странама, српској и бугарској, покрене свест о потреби заједничког деловања. Као генерални конзул у Солуну, Љотић је успео да се приближи, да стекне поверење, чак и пријатељство Хусејин Хилми – паше, свемоћног гувернера три вилајета: Солунског, Битољског и Скопског, а његовим залагањем, манастир Хиландар поново је враћен Србији.

У време Анексионе кризе, под коалционом владом Стојана Новаковића, тешко оклеветан и од пријатеља напуштен, Владимир бива жртвован да би опстала Влада. Био је тешко разочаран, утучен и без жеље да се брани ускоро се и повукао из политичког живота Србије, размишљајући да објави своје мемоаре у којима је, како сведоче његова супруга Љубица и Јован Скерлић, нарочита поглавља желео да посвети Светозару Марковићу, Петру Карађоређевићу и – Бугарима. Своју жељу није испунио. Преминуо је изненада 27. јуна 1912. године, на свом имању у Петријеву.

3. Југословенска као српско-бугарска идеја

Настао као Југословенски народни покрет, Збор је као главни идеал политичког деловања у својим „Програмским начелима“ и „Смерницама“ поставио стварање оквира за развој јаке југословенске заједнице. Том пројекту, за који са пуним правом можемо рећи да представља највиши идеал Збора, подређени су сви остали, те смо отуда склони тврдњи да је и Љотићева борба против либералне, парламентарне демократије била израз залагања за стварање повољног правно-политичког оквира у којем би Срби, Хрвати, Словенци и Бугари, без којих, како је говорио, посао уједињења Јужних Словена није завршен, могли слободно да живе и раде.

За Љотића и Збор, југословенска идеја била је угаони камен целокупне српске политичке мисли и циљ ка којем је српска политика од настанка самосталне Србије константно тежила. У њој, говорио је и писао Љотић, сажета је целокупна политичка и духовна вертикала не само Хрвата међу којима је ова идеја настала (они су први, писао је Љотић, схватили да јужнословенски народи не могу самостлано ни створити, а камо ли сачувати своје државе), Словенаца којима је требала ради опстанка испод германског ига, него и Срба који, како је говорио, у Југославији не налазе (и не треба да налазе) само чињеницу да ће сви Срби бити сабрани у једној држави, него и истинску надградњу сопственог идентитета[10].

Управо отуда, он у сукобима међу припадницима „троименог народа“, као уосталом и у сукобу Срба и Бугара не види дубље узроке које готово искључиво своди на партијску плутократију и јагтму за привилегијама и власти што је, сматра, довело до моралног посрнућа и пада који је време настало после 1918. године учинио „нејуначким“ и „нехеројским“. Сукоби унутар Југославије били су по њему не само рецидив прошлости, ствар коју је он лаконски називао „трима гресима: српским, хрватским и словеначким“, при чему прва два имају апсолутну доминацију, него и резултат политикантства оних који су кроз „смену“ дошли на власт. Та „смена“ подразумевала је, писао је Љотић, повлачење бољих, победника у рату и носилаца идеје, пред онима који су тих „херојских дана“ чекали своју прилику како би на темељу њиховог остварења градио сопствени углед и каријеру.

3474_144398599042063_1173128277_n

Љотић је националиста. Он не види раскорак у српству и југословенству, одговарајући тако себи, али и онима који су између два рата нападали могућност постојања „совјетског национализма“ „Наш национализам“, писао је Љотић, „носи у себи љубав према народу и држави. А та љубав захтева самопрегор и готовост на жртву.

Ми смо националисти, јер знамо да без национализма Југославија не може ни постојати ни опстати.“ (Љотић 5: 9, 2001)

Следећи сопствену формулу, а за разлику од многих који су  говорили „јака Југославија, слаба Србија“, или пак „јака Србија, јака Југославија“, Љотић је у први план истицао крилатицу „јака Југославија, јака Србија“. У годинама пред рат, када је Српски културни клуб позивао Србе на окуп, истиичући потребу да се што је могуће пре ослободе југословенске заблуде, Љотић чини супротно. Неуспех кампање СКК-а, Љотић не схвата трагично, истичући да је српска пасивност на позиве за „српско окупљање“ уједно и највећи доказ оданости југословенској идеји која српском народу нуди оно што Велика Србија никада неће моћи да му понуди. Тако он, у тексту „Окупљања Срба“ између осталог вели: „Ма како била велика Српска јединица, ма колика била Српска бановина, па чак и највећа Велика Србија не може бити већа од ове данашње Југославие, стваране са толико напора, снаге, лепоте и жртава, стваране од прошлих поколења његових и за Србе и за Хрвате и за Словенце.“ (Љотић 5: 301, 2001)

Обраћајући се Српском културном клубу, Љотић истиче да они који раде на разарању Југославије уништавају сопствене националне идеале. Уместо да кроз Југославију јачају српску националну идеју, они,  пише Љотић, „пљују на оно што је било највеће и најлепше у недавној нам историји“.

Упркос овим чињеницама, српски десничарски, али и левичарски кругови, често говоре да је Љотић у годинама пред рат променио свој југословенски став. Међутим, у једном од писама Кнезу Павлу у којем га упозорава на стање ствари и указује на могућност да се реорганизацијом војске Југославија спаси Љотић између осталог говори да се Краљевина треба ставити на „српска плећа и на плећа оних који имају исто духовно гледиште на свет као и Срби“. Међутим, то никако не значи да би Срби рушили Југославију, већ управо супротно: они би се тиме истакли као „самопрегорни браниоци Југославије“ (Љотић 6: 399, 2001)

За уређење југословенске државе на слобдним и националним основама, Љотић уместо стварања Бановина, предлаже јачање капацитета локалних самоуправа. Прибегавајући рецепту који је значјно пре њега препоручивао и Светозар Марковић, Љотић је значајно посведочио везу са првим српским социјалистима, односно са идеолошким полазиштима свог оца – Владимира. Тако он, у социјалистичком маниру самоуправу назива „народном“, док Бановине сматра „чиновничком бирократијом“ коју овом првом треба ликвидирати.

„Државну Управу“, пише тако Љотић, „преудесити тако да целокупан народ, да сваки појединац осети да је ово његова земља. Да се Држава стара за благостање свакога свог грађанина. Тај осећај, више него и један други, омогућиће напредан живот Државе и створиће будуће војнике морално спремне на све напоре и све жртве. Ово ће се постићи увођењем поштене и добре администрације. Упућивањем чиновништва да служи народ. Прогањањем корупције до истраге. Омогућењем правде, бебедности и поштовања за свакога. Подупирањем свуда на сваком кораку морала, поштења и осталих врлина.“ (Љотић 5: 8-9. 2001)

Социјалистичке, или још боље марковићевске тенденције препознају се и у Љотићевој анализи националне и народне државе, где он без много размишљања даје предност другој. Наиме, у тексту „Национална и народа држава“ објављеном јула месеца 1938. године истиче да се националном може сматрати она држава у којој једна нација влада сама собом, при чему нема њених делова који су део неке друге државе. Народа држава, пише Љотић, она је која „одговара стварно пореклу, духу и судбини једне нације – кад је она инструмент и оруђе којим дотична нација с једне стране изражава своја најдубља знања, осећања и веровања, а с друге решава своје главне животне потребе и невоље.“ (Љотић 5: 10-11, 2001)

Дакле сасвим је јасно да Љотић предност даје „народној“, а не искључиво националној, рецимо за потребе овог рада „великој“ држави, баш као што је то својевремено чинио Светозар Марковић, односно Љотићев отац Владимир који су, борећи се против дворског пројекта Велике Србије, сматрали да један народ може похитати у ослобођење својим сународницима тек пошто се и сам ослободи.

936490_468900136539414_857546955_n

Због свега тога, Љотић је у свом практичном бављењу политиком, настојао да створи управно народну државу, из које би изникла и национална – југословенска. Обрнути пут, сматрао је, не води коначном циљу. Отуда Љотић критикује Југославију свога доба, на исти начин на који то чини и Светозар Марковић када говори о Србији свог доба. И један и други сматрају да је добро што су њихове државе националне, али не и то што нису народне.  Стварање „народне Југославије“, пише тако Љотић, основни је задатак ЈНП Збора.

Да би овај задатак био остварен, сасвим логично, Љотић се још једном враћа идеалу српског пре-марксистичког социјализма: задругама. Баш као и Светозар Марковић[11], са којим је Владимир Љотић остао у најбољим односима све до смрти оца српског социјализма (чак му је написао и један од најпознатијих и најлепших некролога), Димитрије истиче етичку компоненту словенског задружног привређивања, сматрајући, као и Марковић, да није економска, него управо етичка корист коју од задруга народ који их ствара има, разлог због којег им се треба и окренути.

Како је и бугарски народ имао своје задруге, како је и он био одан начелима самоуправног организовања, како је и сам био јужнословенски, њему је, писао је Љотић, место било у јединственој југословенској држави.

Погледи ЈНП Збора, на питање остварења циља уједињења, почивали су на начелима реалне уније. Поштујући чињеницу да су Бугари ипак створили своју националну државу, сматрајући да се ради о народу који се неће лако одрећи свог суверенитета, те правилно уочавајући да Југославијом не могу управљати две круне, једна у Београду, а друга у Софији, он иситче да две државе треба да имају заједничку спољну политику, војску и спољашњу трговину. Са тог основа, сматра он, може се радити и на даљем зближавању.

Највећу препреку укључивању Бугарске у Југославију, Љотић види у недостатку свести југословенске политичке елите о мисији Југославије у Европи, односно немогућности бугарског словенофилског народа да се избори са својим каријеристичким елитама које су своје патроне тражили не у јединству балканских народа, него у Риму, а касније и Берлину.

У години која је претходила рату, Љотић је све више истицао да Југославија, Румунија и Грчка морају бити спремне и на значајније територијалне уступке према Бугарској и то: Југославија треба најпре да врати „Западне покрајине“, односно да почне преговоре око вардарске долине: Румунија треба да преда Јужну Добруџу, док Грчка треба да ојача и прошири бугарске позиције на Белом Мору.

Током рата, Љотић није одржавао контакте са предратним бугарским пријатељима, али је остало забележено и то да су представници „бугарске емиграције“ били и званично присутни на сахрани Димитријевог брата Јакова који је у годинама након рата био председник Збора, а којег су у Минхену убили агенти УДБА-е. Сахрана је обављена 16. јула 1974. године, а поред Бугара, овом догађају присуствовали су и представници румунске антикомунистичке емиграције.

4. Југословенско-бугарски односи у Љотићевим радовима

Своје текстове на тему југословенско (српско) – бугарских односа, Љотић је објављивао у континуитету од 1934. до 1941. године. Они су били незаобилазна тема његовог обраћања јавности, једна од најчешћих, барем када говорим о спољнополитичким темама којима је Љотић посвећивао значајну пажњу.

Пишући о потреби заједничког рада на стварању слободног и јединственог Балкана, Љотић у први план истиче заједничку историју, као и појединце који су својим радом унапређивали односе два народа. Пре свих, ту је Краљ Александар као творац Балканског пакта и Мале Антанте који у Љотићевим редовима неодољиво подсећа на Кнеза Михаила, затим Кемал Атататур, велики реформатор Турске, Александар Стамболијски, први поратни председник бугарске Владе и велики пријатељ српског народа, као и други појединци, државни чиновници и јавни радници.

Један од првих текстова посвећених теми балканског јединства под називом „Шта јача међународни положај“, објављен је почетком марта месеца 1934. године. У њему Љотић плендира за балканско јединство, истичући у први план потребу да народи Балкана пронађу минимални заједнички именитељ, како би превазишли све проблеме које је време стављало пред њих. Да би то остварили, поручује Љотић кроз своје редове, потребно је да се политика Балкана врати на своје базично полазиште – у руке самих балканских народа. Водећи се идеалом Кнеза Михаила „Балкан балканским народима“, он поручује да међународни положај појединачних балканских држава и Балкана у целости, јачим може учинити само њихов заједнички рад на међусобном упознавању и зближавању[12].

Да би указао на могућност договора са Бугарима, Љотић као нарочито важно истиче потписивање споразума Краљевине Југославије са Републиком Турском. У том чину, он не види само коначни пораз вековног непријатељства и почетак нових дана за две државе и народе, него и чињеницу да се до тог споразума дошло тек онда када су турски политичари, предвођени Кемалом Ататурком из корена променили турску спољну политику, што он захтева и од бугарских, али и од сопствених – југословенских политичких елита.

Dimitrije_Ljotić

Односи са Бугарском, подвлачи Љотић у поменутом тексту, за њега лично, као и за Југославју, имају „нарочити значај“. Да би се до преко потребног договора који би, како је објашњавао, Балкан заштитио пре свега од самих Балканаца, па тек потом од спољних фактора дошло, потребно је, „мушке одлучности“, чији изостанак је српско  – бугарску историју учинио „тако трагично крвавом и несрећном” (Љотић 1: 95).

„Ми бугарски народ“, пише Љотић, „сматрамо, у пркос свега што се одиграло, делом свог народног тела. Ми тек тако можемо сагледати своје Треће доба, не тражећи ништа туђе, чувајући своју народну целину и изграђујући своју народну културу.

Ми знамо да ће до тог јединства с Бугарском доћи. У том погледу нема силе која ће то спречити. Ми само желимо да тао буде што пре.” (Љотић 1: 95)

Питању Бугара и јединства Југославије и Бугарске, Љотић се враћа и у тексту „Краљевска посета у Софији“, објављеном у „Отаџбини“ 30. септембра 1934. године. Одлазак југословенског владара у главни град Бугарске, Љотић је искористио не само да би још једном указао на могућност сарадње, него и на корен проблема за који тврди да није балкански, него да је на Балкан пренет и посејан од стране две велике светске силе: Аустро-Угарске и Русије које су, настојећи да остваре своје интересе на полуострву, свим силама покушавале да утичу на политику коју су стварали и водили Срби и Бугари.

Тако Љотић, гворећи између осталог и о понашању Русије након рата 1878. године, у први план истиче да је она, држећи се својих империјалних потреба и договора са Аустро-Угарском, не водећи при томе рачуна о истини и Балкану као јединственом простору, самостално и самовољно кренула у његову поделу. „Тако је“, вели он, „дошло до уговора у Сан-Стефану, по коме је у састав нове Бугарске требало да уђе и цела Јужна Србија” (Љотић 1: 300).

Сматрајући то јабуком раздора која је Балкан коштала ратова и крви, Љотић Русима додељује пресудну улогу у растакању балканских народа. Водећи се својим интересима, наставља даље Љотић, Русија је Велику Бугарску једнако ватрено бранила чак и на Берлинском конгресу чиме је потврдила своје неразумевање балканског питања. На тај начин она је, закључује Љотић, коначно и замесила балкански квасац „разлаза између Бугара и Срба“. На тај начин, мислио је Љотић, није била оштећена само Србија. Једнако су биле оштећене и на свом путу успорене и Србија која је за своју слободу краврила „скоро сто година“, баш као и „млада Бугарска у полету и заносу народнога одушевљења“.

Balkan_Federation

„Тако се створило ривалство између Бугарске и Србије, које је тако рећи до наших дана трајало и које је довело до сукоба и судара, у којима умало није пропала и слобода балканска уопште.” (Љотић 1: 300) Говорећи даље о том „ривалству“, Љотић напомиње да Бугари греше у томе што су кроз историју своје наде полагали у Аустро-Угарску и Немачку, незаобилазећи при томе да као пример пропале сарадње са Бечом, истакне и везе које је са Кајзером имао Кнез и Краљ Милан.

Враћајући се у својој анализи на Први светски рат, чији је био и сведок и актер, као уосталом и они којима се обраћао, Љотић истиче да ни после евентуалне победе Беча и Берлина, Бугари не би задржали оно што су као награду за учешће на њиховој страни у рату добили. У том смислу он напомиње и један текст у „Фракфунтер Цајтунгу“, у којем се, како преноси, вели да „неће проћи ни сто година а на Балкану неће више бити Словена већ само Немци, и да Грци неће морати више долазити у Минхен да уче Византологију, јер ће то моћи учити у – Солуну на немачкокм универзитету.“ (Љотић 1: 301)

Говорећи у закључку, Љотић напомиње да су све борбе које су Срби и Бугари између себе водили, не производ немогућности њиховог договора, него уплитање великих сила у исте, а све ради задовољења сопствених империјалних интереса.  Тако он жељан српско-бугарског јединства напомиње да су „наше борбе и наши крвави судари потицали од утицаја туђинске, нама често управо непријатељске политике, одмах у исто време можемо и то да видимо и да схватимо: зашто је нама и једнима и другима сада управо заповедна дужност, да своју жалосну прошлост сасвим заборавимо, да преко ње вавјеки вјеков пређемо као да не постоји, па да гледамо у будућност и да за бољу и светлију будућност споразумно и братски радимо.“ (Љотић 1: 302).

У времену у којем текст пише, наставља даље Љотић, могућност за југословенско (српско) – бугарски договор су веће него икада, тим пре што на светској политичкој сцени више нема Русије, а Аустро-Угарска је „сведена на играчку од државе у поређењу са којом било од наше две братске државе.” Питање помирења тако је половином тридесетих година прошлог века постало готово искључиво ствар самих Балканаца. Уколико до помирења и сарадње не дође, резултати, закључује, неће бити добри и нужно ће резултирати општим губитком слободе. Бугари, вели он, не могу бити слободни уколико су Срби покорени, а посебно уколико Софија у томе учествује и обратно.

„Ако само сложно пођемо заједно, ако у братском загрљају заборавимо црну своју прошлост, и ако само гледамо на будућност, која нас очекује, онда неће проћи ни једно столеће, а на Балкану ће се створити нова велика европска и светска сила.

Хоћемо ли да се мрзимо, да се гложимо, да се кољемо међу собом, па да будемо мали, немоћни, слаби па да доведемо неке нове завојеваче на Балкан и да изгубимо поново, и за свагда, своју слободу: хоћемо ли да нас наши унуци, праунуци и прапрауници проклињу или ћемо, сада обрнути нов лист, прави златни лист наше заједничке историје народне, па кренути брат уз брата у неслућено сјајну и велику и срећнију будућност народну?…

На томе путу и једино на томе путу оствариће се велика европска и светска сила, Заједница Јужнословенска.” (Љотић 1: 303)

Бугари и проблеми са њима и у вези њих, спомињу се и у тексту „Основи савремене Југославије“, објављеном у „Отаџбини“ од 17. новембра 1935. године. Овде Љотић, између осталог помиње да они који говоре да је југословенска идеја заблуда „треба да се окрену својим прецима и да виде ко је у зблуди“, да ли они који су веровали да у заједници Балканци и Јужни Словени могу да се сачувају и да напредују, или они који верују да је одвојени пут онај којим народима Балкана и словенског југа могу ићи напред. Одговарајући на то питање, он без задршке истиче да су у криву сви они који мисле да одвојени јужнословенски народи могу тражити своју судбину, па ма колико били „обдарени“. Њихов максимум, истиче Љотић, био је сабијен у два века историје, а остатак су провели „у ропству или тешким компромисима“.

И текст „Путем великог Балканца и мироносца“, писан у спомен и част Краља Александра 11. септембра 1936. године, нужно се, у анализи питања будућности полуострва дотиче и Бугара. Љотић је више него свестан чињенице да је питање бугарско-југословенског заправо питање српско-бугарских односа који су, подвлачи и овде, затровани туђим, а не балканским, односно српским или бугарским отровом свађе и раздора. Тако он између осталог вели: „Наша заједничка повесница исписана је крвавим страницама. Кад год је уместо братске љубави разговарала у нама наметнута мржња, били смо само мртво поприште на коме су се сукобљавали туђниски утицаји. А сви ти интереси и утицаји, јасно говоре о великом и многостраном нашем значају. Ми, међутим, нисмо знали да нађемо заједничка гледишта, чији би плодови били слободно живљење у нашој великој заједничкој балканској кући. У разбијености наших погледа, у отвореним непријатељствима, били смо носиоци туђински тежња…“ (Љотић 4:73, 2001,)

Свестан свега тога, југословенски народ, ЈНП Збор као организација, па и Љотић лично, поручује даље у истом тексту, нуди братским балканским народима руку „да измијемо лице од тужних страница наше тужне и жалосне прошлости, да га начинимо светлим за бољу будућност.“ (Љотић 4:74, 2001). Желећи да што чвршће обавеже своје читаоце на овакву акцију, као и оне политичке кругове којима поруку упућује, Љотић у помоћ призива „цара царева“, односно Краља Александра Карађорђевића, позивајући се на дело које је југословенски владар својом „Мученичком крвљу“ освештао.

За анализу Љотићевог односа према Бугарима, ништа мање значајан није ни текст „Сад је за Балкан дошао одлучан час – или ће Балкан бити чекић, или наковањ“ објављен у „Нашем путу“ крајем октобра 1939. године, који заправо представља пренос предавања које је Љотић држао на тему балканских односа и могућности.

Сходно чињеници да је говорио у време када је ствар око Пољске већ увелико била завршена, а Европа лагано улазила у рат у који ће потом повући и остатак света, Љотић констатује да полуострво, односно његови народи, никада нису били у толико тешкој ситуацији. Балкану се, вели тако Љотић, нуде две могућнисти, или да буде слободан или да буде „међународни друм“ којим ће пролазити светски, па тиме и његови, освајачи. „Или слободни народи са сјајном будућности, с улогом преворазредном у човечанству или робље заробљено, туђи најамници, завојевачки јаничари, горе слуге но и у најцрњој ропској прошлости.“ (Љотић 5: 276, 2011).

Због свега тога, упозоравајући да времена има све мање, Љотић позива Балканце да се, што је могуће брже договоре, како би управо решавањем својих спорова дошли до заједништва које их може спасити онога што се Европи спремало. Међутим, као и обично, Љотић је и овај пут потпуно свестан чињенице да је проблема на том путу превише, а оних који би се са њима ухватили у коштац исувише мало. Међутим, он не одустаје, а „запреке“ на које наилази сматра још већим поводом да истраје у свом раду.

images (1)

„На којој се оне страни налазе? Је ли у Румунији, ради Добруџе? Или у Грчкој, због излаза Бугара н Егејско море? Или су те запреке у Софији, у кругу оних што су већ посведочили да у ратним заплетима знају да поведу бугарски народ право у катастрофу? Или је то у неспособности и недораслости Југославије, која не зна да схвати своју улогу на Балкану у данашњем тренутку?“ (Љотић 5: 277, 2011)

Сасвим је јасно да постављајући питање на овај начин, Љотић заправо аутоматски даје и одговор на њега. Међутим, уместо да се затвара у круг објашњавања проблема, он овом приликом решење покушава да понуди истицањем предности живота на (уједињеном и слободном) Балкану.

„Турска, Бугарска, Грчка, Румунија и Југославија“, вели он тако, „имају близу 70 милијона становника. По броју једна од најмоћнијих сила, а по положају и богатству, Балканска Унија нема себи равне. Ми на Блкану имао све што нам треба. Имамо и хлеба и мора колико нам треба, имамо сва блага под земљом и на земљи какву нико, у толикој мери и у толикој разноликости у свету нема. Кад се културно подигнемо, кад нашу привреду развијемо до пуних могућности, овај Балкан моћи ће да прехрани и издржи добро и честито не овај садашњи број својих становника, него и преко 100 милијона душа, па и знатно више. Ми Балканци имамо доста животног простора, и у том простору доста могућности за удобан, прави људски живот, само ако буде памети у простору глава балканских државника.

Сједињени у чврстом савезу до кога се мора доћи сазнањем да без тог савеза нема опстанка ниједном балканском наорду, ми смо у стању тек тада да одржимо истинску неутралност, о којој се толико прича и пише у свим балканским престоницама и на страни. Не верујемо ми ником на старни да жели истниски и од срца неутралност балканских држава. Исто тако не верујемо ниједном балканском државнику да је много паметан ако рачуна да ће помоћу ма које силе из иностранства моћи да осигура било неутралност, било ма какву срећу за своју државу и народ.“ (Љотић: 5. 277-278, 2001)

У наставку текста, Љотић, да се послужимо конструкцијом Светозара Марковића, констатује да Балкан, иако јесте „мозаик различитих народа“ може да опстане у слози, тим пре што су сукоби који су избијали на полуострву, поново то истиче као кључну ствар своје балканске идеје, били рефлекс на политику великих сила, а не израз засебних тежњи балканских народа.

„Кад је било сукоба и свађа“, бележи тако још једном Љотић, „то је увек било потпирено са стране, од оних који су ишли за тим да нас заваде, да нас поцепају како би над нама лакше могли да заведу владавину своје срамне пљачке. И данас се тако ради. И данас се бацају угарци са стране у поједине балканске земље и на цео Балкан. И данас се иде за тим да се позаваде међусобно поједини народи или вере само да би се спречио Балкан да узме своју судбину у своје руке. Расна мржња, народно непријатељство, верска нетолеранција, то је страно духу и традицијама балканских народа и уколико тога има на Балкану, то је страни артикал, роба појединих завојевачких средишта.“ (Љотић 5: 278, 2001)

Због свега наведеног, стварање јединственог Балкана сабраног у „Балканску Унију“, за Збор, према Љотићевом сведочењу, представља најважнију тачку свих југословенских али и зборашких спољнополитичких концепција.

На крају и овог рада, упућује се још једном већ изречено упозорење: „или слободан или независтан Балкан, или међународни друм, пролаз завојевачким хордама са Запада и Истока и подручје за експлоатацију најсрамније врсте. Другим речима, Балкан има да буде или чекић да кује сам свеби судбину и будућност својим народима, или ће да буде наковањ на коме ће тући чекић, преко крви и духа наших народа, да кује пљачку туђину тиранину, а ропство и срамоту балканским народима.“ (Љотић 5: 279, 2001)

Бугара, Љотић се дотиче и у свом „Писму фашистичком шегрту“, упућеном Милану Стојадиновићу у којем председника владе напада због покушаја да Југославију уједини са Бугарском тако што ће и једне и друге ставити под капу Сила Осовине. Љотић сматра да је то погрешно, напомињући да то никако не одражава народну и органску заједницу, подвлачећи да би таква заједница била заједница нужде, а као таква, ишла би на штету народа који се под небалканским утицајем уједињују.

Бугари су, између осталог, били тема и предавања „Како ћемо уредити наш живот“, одржаног у Сплиту половином априла 1936. године. Овде Љотић говори о историји балканских народа, истичући у први план њихову немогућност да направе довољно велике сопствене државе које би решиле све проблеме народа који те државе стварају. Те државе, прича Љотић, још од средњег века, међусобно су се угрожавале и уништавале, све док на крају нису биле покорене и потчињене од стране Турака, где су биле обједињене под једном управом – туђинском. Свестан да се сличне опасности поново надвијају над Балканом, он упућује јавни апел на разум и слогу међу народима полуострва, пре свих Срба и Бугара.

За питање југословенско-бугарских односа, посебно је интересантно друго писмо које је уочи Другог светског рата Љотић упутио Кнезу Павлу. Ту у делу рада који се тиче спољне политике, поред потребе да се избегавају сукоби са Немачком, Љотић напомиње да је потребно учинити све како би се сукоби на Балкану што брже ликвидирали.

193818BK

„Није доста што ми нећемо рат“, поручује Љотић и наставља: „Треба и радити да рат не дође. А нама ће рат доћи ако Балкан за време док се на другом крају рат води не постане задахнут духом солидарсности: нама прети  рат с Балкана“ (Љотић 6: 412, 2001). А да се до рата ипак не би дошло, потребно је поручује он, убедити Румунију да преда бугарској Добруџу, „да се с Мађарском споразуме“, односно да се Грчка и Турска одрекну својих претензија, посебно на мору, те да све своје идеје са тим у вези уговарају са Бугарском. Уколико до тога не дође, наставља он даље. Потребно је учинити све да би Југославија добила излаз на Бело Море, односно учинити све да то, уколико се Грчка не одвоји од Енглеза који по Љотићу агитују за рат на Балкану[13], добије и Бугарској.

 

Из овога се види да је у борби за независтан Балкана, у свим концепцијама Збора, Бугарска била централна тачка око које се морала водити спољна политика. Љотић је правилно проценио да је Бугарска меки трбух Балкана, те да њен положај, уколико то буде било потребно Силама Осовине може бити врло незгодан. Тако он, између осталог, у једном чланку поручује да би заједничким деловањем државе Балкана могле држати Бугарску у миру, напомињући при томе да је то она ствар коју „и сам народ“ жели.

Да је Бугарска централна тачка Балканског споразума о којем Љотић расправља уочи рата, показује и став да ефикасност једног таквог савеза може бити потпуна само ако је и Бугарска његов члан. Отуда је, вели он, „важно да и Бугарска буде тесно укључена у балкански блок. Истина је да је снага околних балканских држава према њој врло велика и да би је она могла држати у шаху, ако би се опет поновиле грешке бугарских управљача из 1913. и 1915. године. Али је истина исто тако да само постојање такве ситуације у срцу Балкана, онемогућава балкански блок и спречава ефикасност савеза.“ (Љотић 7: 48, 2001)

Нарочитио место Бугарској је посвећено у тексту „Три решења бугарског проблема“ објављеног у Билтену Збора 27. априла 1939. године. Притиснут чињеницом да се ближи сукоб који Балкан неће оставити у миру, он још једном покушава да укаже на могућности решавања југословенско-бугарског конфликта. Први начин, за који тврди да је „најбруталнији“, али и најбескориснији, посебно пред историјом, вели Љотић, јесте војничка окупација Бугарске док други јесте „улазак Бугарске у Југославију, у једну Југославију.“ (Љотић 7: 49, 2001)

Љотић је убеђен да је за ово решење убедљиво највећи део бугарског народа, али да његово остварење тренутно онемогућено читавим спектром проблема у чијем средишту стоји бугарска политичка елита, поједини војни и пара-војни („македонствујушчи“) кругови. Зато он поручује да се „не треба никако заваравати да има ваљда и већи број оних који, иако расположени за то, не желе да Бугарска изгуби главна обележја суверене државе“. (Љотић 7: 49-50, 2001) Због тога, поручује Љотић, и овај план треба одбацити.

Закључујући, Љотић поручује да је трећи начин који подразумева стварање заједништва две независне државе које би имале заједничку спољну политику, војску и спољну трговину, али не би губиле ништа од свог суверенитета најбољи. Свестан да је за Србе рад на српско-бугарском уједињењу пун приговора, Љотић настоји да у наставку текста проговори и о њима.

Први приговор је неповерење који Срби имају према Бугарима, други је спољнополитички, а своди се на став да би друге балканске државе неповерљиво гледале на ову југословенско-бугарску акцију, пре свих Румунија која је Југославији важна, али и Грчка, док се трећи своди на ван-балканске силе – Италију и Немчку које би подржале овакву активност, са циљем да се такав један Балкански пакт уништи.

Говорећи о последња два приговора, Љотић вели да би остале балканске државе, уколико би им Југославија поштено изложила своје идеје, те ако би дала гаранције да ће после „извесних територијалних уступака које Југославија, Румунија и Грчка треба својевољно да учине Бугарској“ (Љотић 7: 51, 2001) Софија подржати ујединитељске напоре, подржале југословенску идеју, тим пре што би полуострво добило додатних седам милиона бугарских бајонета као део одбрамбеног фронта. На овом месту, он још увек не говори на које „територијалне уступке“ мисли. То ће саопштини нешто касније.

Говорећи о првом приговору, Љотић напомиње да је он оправдан, али да га ломи „југословенски дух који веје Бугарском“, те да о томе треба да размишљају не само Југославија, Румунија, Грчка и Турска, већ и бугарска власт, за коју је држао да југословенски настројени бугарски народ неће лако окренути од Балкана, као што је то чинила управа 1913, односно 1914. године.

На потребу југословенко-бугарске сарадње указује и у тексту „Наш однос“, објављеном у „Билтену“ маја месеца две године пред рат, писаном поводм одласка Кенза Павла у Рим. Љотић користи и ову прилику да истакне да је пре било каквих ван-балканских разговора потребно разговарати са балканским државама, а пре свих са Бугарском. Тако он вели: „Наша земља мора тежити сређивању својх односа са Бугарском у циљу склапања реалне уније са њом, а све зато да би Бугарска престала бити стални непријатељски логор у срцу Балкана.“ (Љотић 7: 68, 2001)

У „Нашем мишљењу о мешању Италије код нас“ писаном јуна месеца 1939. године Љотић се још једном дотиче Бугара. Он то чинии у тексту „Југославија и њена балканска политика“, из јула месеца исте године. Ту он још једном подлвачи да је циљ југословенске и зборашке балканске политике стварање јединственог полуострва, истичући при томе да „несложан Балкан значи за нас Балкан несамосталан, неслободан.“ (Љотић 7: 230, 2001)

 

Да би се до преко потребног дошло, истиче још једном Љотић, потребно је бугарској изаћи у сусрет у погледу територијалних уступака, напомињући да тога нису лишени ни Југославија, ни Бугарска ни Грчка, с тим што Југославија има обавезу да у томе предњачи.

Kрајем августа месеца, две године пред рат, Љотић са жаљењем констатује да је балканска спољна политика „лабава и млитава“. У том смислу он посебно критикује југословенску политику, па поручује: „Ми смо потпуно изгубили иницијативу на Балкану. Сада се нама таласи као са мртвом свари играју. Ми нисмо више као живо људско биће што сече таласе и управља собом тамо где сам хоће, већ као мртва ствар коју таласи догађаја носе док она нема ни снаге ни воље да им се одупре.“ (Љотић 7: 306, 2001)

У изводу текста „Закључак“ објављеног у „Билтену“ Збора 1939. године, Љотић се још једном враћа на питање спољне политике. Он поново поручује да је једини сигуран пут уједињени Балкан, довољно снажан да остане неутралан према Истоку и Западу. Тако, између осталог вели: „Остати неутралан у сукобу који се приближије. И ми узимамо за гесло Стаљинову реч „даље од артиљеријског огња“ само ако се може. И све што се може урадити у том циљу.“ (Љотић 7: 308, 2001) Да би се то постигло, потребно је, поручује Љотић, „одмах најенергечније, стварно, као кад се ради о опасности живота сопственог или најдражег, кренути свом снагом оживотворењу наше балканске политике: усклађивање интереса балканских и уједињавање кроз балкански савез, с тим да се Бугарској даду разумне концесије… жртве су потребне, да би огромну корист кроз мир Балкан пожњео.“ (Љотић 7: 308-309, 2001)

400px-CoA_of_the_RSI_svg

Новембра месеца 1939. године, “Билтен” доноси текст „Закључак – балканска нужност” у којем наново расправља о међубалканским односима након потписивања Анкарског пакта, у којем поред потребе да се у односе Италије и Турске укључи и Југославија, истиче да је у балкански савез што пре поред Бугарске потребно укључити и Мађарску. “Балканско-подунавски блок”, наставља у другом једном тексту Љотић, једини је “блок истинског мира и неутралности у подједнаком односу према обема ратујућим странама” (Љотић 8: 153, 2001)

И у овом тексту, Љотић подвлачи потребу да се Бугарској максимално изађе у сусрет, ако је потребно и територијалним уступцима. Тако он, између осталог пише: „Бугарској треба учинити разумне, а минималне уступке: Добруџа, Бело море, а и Југославија треба да учини драговољно нешто, иако Бугарска од ње ништа не тражи.“ (Љотић 8: 93, 2001)

У тексту „Нове опасности“, публикованом фебруара месеца 1940. године, Љотић још једном са жаљењем истиче да услед немогућности договора на Балкану и јачању веза са Италијом, Бугарска „игра на сваку карту која може неред на Балкану изазвати и тиме даје повода ономе неповерењу које је главна сметња решавању балканског проблема“ (Љотић 8: 246, 2001)

Проблеми на Балкану, а са њима и Бугарска, тема су и текста „Балканска конференција у Београду“, публкованом 21. фебруара 1940. године. Овде, Љотић још једном истиче улогу коју су у зближавању Балканаца имали Краљ Александар и Кемал Атататурк, напомињући при томе да је највећи проблем Балкана његовог времена то што на полуострву више нема толико јаких личности које би предводиле своје народе.

Анализирајући Балканску конференицју одржану 1940. године у Београду, Љотић напомиње да договори који су тамо постигнути не доносе ништа корисно, тим пре што се ниједна страна није дотакла стварних проблема и озбиљних питања. „Прблеми стоје“, поручује Љотић и наставља: „И кад сутра избију, нерешени, онда ће пудер спасти, и тада ће једна стварност избити и показати сву своју снагу и сву лажност разних конвенционалних здравица.“ (Љотић 8: 282, 2001)

Покушавајући да анализира балканску званичну политику, Љотић у овом раду истиче три узрока њене неконзистентности: први су нерешени односи с Бугарима, други нерешени односи с Мађарском, а трећи: неповезаност интереса међу Балканцима.

Говорећи о првом проблему, Љотић истиче да Мађарска, због милион својих сународника има легитимно право да постави питање будућности Ердеља-Трансилваније. Он чак поручује да би Румунија, уколико би понудила Мађарској онај део Трансилваније у којем су Мађари већина, осигурала свој мир и просперитет који ће изостати уколико до рата дође, а окупатори ипак Мађарској доделе оно што она  од Румуна тражи.

m438415a2

Да Румунима није лако и да на њима лежи добар део терата балканског мира потврђује, вели Љотић, и чињеница да Букурешт мора пронаћи начин да са Софијом реши питање Добруџе. „Ако Румунија све то не схвати“, поручује Љотић у „Билтену“ седмог марта 1940. године, „онда јој се мора с наше стране рећи да је, нажалост, морамо оставити сопственој судбини. Боље јој је то рећи сад, да унапред зна, него да то доживи доцније, јер је иначе немогуће све бранити.“ (Љотић 8: 310, 2001)

Ипак, неповезаност балканских интереса остаје за Љотића највећа препрека јединству. „Сутра, кад Румунија буде дошла у опасност од Совјета или од Немачке, или с друге које стране, свака од балканских земаља ће наћи неку бледуњаву формулу да своје уздржавање опере пред светом. И тако ће се показати да је заиста овако: да је Балкански споразум само страшило, а не истинска снага.“(Љотић 8: 282, 2001)

Ни текст „Нови облаци на истоку“ који се бави совјетскокм спољном политиком, а који је објављен у „Билтену“ од 7. марта 1940. године, није лишен Бугарске. Тако се у њему расправља о јачању германског утицаја у држави која је, како напомиње, упркос свом словенском налсеђу увек показивала склоност за несловенске и ванбалканске силе и ослонце. Такође, Љотић се овде критички осврће и на оне бугарске политичаре који сматрају да ће уз помоћ Совјетског Савеза успети да у својој отаџбини ојачају словенски дух. За њега, Совјетски Савез се није могао сматрати наследником словенске Русије, а импулси који су из Москве долазили, говорио је, нису били руски него – комунистички.

У години пред рат, Љотић поручује да је за питање јединства Балкана потребно активније у разговоре укључити и Италију која се преко Албаније појавила и јачала и као балканска сила. Он посебно истиче утицај Рима на Софију и апелује на власти у Београду да у разговорима око Балкана, не искључују Италију. Он не занемарује ни утицај Берлина, али истиче да је немачка престоница адреса у којој треба потражити макар део решења за проблем који имају Румунија и Мађарска.

Шансу за проналажење тог решења, поручује Љотић половином маја 1940. године, дао је наставак рата који се уместо Балкана, из Пољске пренео на запад: „Провиђење је“, поручује он, „Балкану и опет изгледа милостиво продужило мирне дане.“  (Љотић 9: 84, 2001)

Kaко би се настало затишје што боље искористило, Љотић се почетком августа исте године поново обраћа Бугарима и поручује им да је Збор својим деловањем показао и доказао љубав према идеји заједничке слоге и сарадње. „Ми смо“, поручује он, „увек, иако за потпуно државно јединство с Бугарима – за Југославију до Црног мора – ми смо увек водили рачуна да је данас Бугарска засебна држава са засебном династијом, па смо чували и њене интересе, и њену династију, уверени да је то пут за право братско јединство.“ (Љотић 9: 196, 2001)

Све ово, Љотић говори не да би приближио Збор било коме, него да би подстакао Бугаре да почну да размишљају о томе шта они могу учинити да би ту љубав вратили. Позната је ствар да је Љотић преко својих сарадника у Источној Србији остваривао контакт и са Бугарима, те је основано тврдити да је овај текст, публикован у „Билтену“ био намењен управо њима. Љотић се овде бави краћом анализом тенденција у бугарској политици које се своде на питање сарадње, односно борбе против Југославије. Истичући да Бугарска не може бити задовољна југословенским распадањем (и обратно) у закључку текста поручује: „Зато браћо Бугари, оставите се лажних вести које вас могу одвести у нову катастрофу, већ се поучимо заједно прошлим догађајима да избегнемо зло и доживимо добро.“ (Љотић 9: 199, 2001)

Лажне вести, у овом контексту представљају све оне „вести“ и импулсе које до Бугара долазе преко Немачке и Италије, односно Совјетског Савеза, а које, јасан је Љотић у свом ставу, уколико иду против Југославије, не нуде ни Балкану ништа добро.

Недуго по објављивању овог коментара, крајем августа, Љотић у „Билтену“ посвећује још један текст Бугарској у којем са извесном дозом жалости констатује да се расположење у Бугарској „креће у правцу очекивања догађа који Бугарску треба да учине главном, централном силом на Балкану.“ (Љотић 9: 238, 2001)

Анализирајући писање бугарске водеће штампе о Југославији и Србима, истичући да ће Србима Јужна Србија бити драга, без обзира на то што Бугари својатају Марка Краљевића, он поново апелује на идеал словенске солидарности и јединства за који тврди да надилази сва овоземаљска искушења и несугласице. Пут заједништва, поручује неуморно и помало досадно, једини је пут који може гарантовати сигурност и живот како Југославији, тако и Бугарској, па и читавом Балкану. Све друго, закључује, може донети „само суве штете и Бугарској и нама.“ Отуда, он поручује: „Зар не виде заиста у Бугарској да пред нама заједно има само два пута: или ћемо се сложити, истински, разумно, или ћемо бити робље у овом или оном облику?

Мисао о слози је после рата направила велики успех – зар од једном све то да се расплине као дим какав?

Нека се зна, у Софији, као и у Београду, да ако је то дим, иза те завесе од дима све нас чекају ланци ропства.

И по заслузи, не по неправди: заслужени ланци ропства.“ (Љотић 9: 242, 2001)

Са жаљењем, Љотић крајем септембра 1940. године поручије да у Бугарској нема промена на боље, те да ће се, уколико италијански утицај у Софији буде растао, а Рим при томе покрене питање Албаније, „Бугарска тешком муком уздржати, а да не покаже опет оно лице из 1913. и 1915. г.“ (Љотић 9: 312, 2001) “Македонствујушчи”, вели се даље, увелико раде на „враћању Маћедоније Бугарској“ и то јавно, без страха и бојазни од званичне политике.

Пишући овај текст, Љотић са жаљењем констатује и то да је последњих година у Бугарској дошло до стварања и јачања различитих великобугарских покрета, који, када се говори о Југославији, своју границу виде на Морави, односно на граници Југославије и Албаније тако што би читаву Македонију укључили у састав софијске царевине.

Међутим, упркос свим искушењима, Љотић у закључку изражава наду „да ћемо успети, као и у осталим стварима, да ствари скренемо у оном правцу у коме видимо једини спас Балкана.“ (Љотић 9: 316, 2001)  Неодустајући од наде у позитиван исход балканског спора, Љотић ипак крајем септембра 1940. године поручује да Бугарка чека „да постави своје захтеве“…

Половином октобра 1940. године, у тексту „Разговори с пријатељем из Бугарске“, Љотић још једном поручује: „не сме бити више ни 1885, ни 1913, ни 1915. године. Бугари су се поучили овим последњим годинама: Срби оном првом.“ (Љотић 9: 381, 2001)

Анализирајући стање у Бугарској, Љотић, односно „бугарски пријатељ“ истиче два правца којим Бугарска иде: први је онај окренут Централним силама, а други онај окренут ка Совјетском Савезу. Први правац бране, и за њега се боре, војни кругови и званична политика, док је други везан за народњачке, социјалистичке, као и за кругове наследника и следбеника идеја Александра Стамболијског којег је и сам Љотић изузетно ценио и поштовао. Ма колико се ова два правца разликовала, када је у питању схавате бугарске будућности, и један и други се слажу у ставу да је мир на Балкану могуће одржати само под условом да се Југославија, преко Бугарске и са Бугарском, у свом политиччком и сваком другом деловању ослони на Берлин, односно на Москву.

Zapadni_Pokraini

Југославија, сматра даље Љотић, не може себи допустити везивање за политику Совјетског Савеза и то из два разлога: први је њена штетност по унутрашње односе у самој Југославији, а други сукоб који би услед такве политике настао на релацији са Бугарском која је одвећ у загрљају Рима и Берлина. „Ако тако буде“, пише Љотић, „онда ће доћи до сукоба на Балкану, и између Југославије и Бугарске, не узроком наших међусобних рачуна, већ узроком немачке воље која ће натерати Бугарску да поводом наших међусобних рачуна нападне Југославију, пошто је очигледно да Немачка нити има рачуна, нити има разлога да ту у свом домашају трпи велику Југославију, себи непријатељски расположену, кад већ има толиких који ће се на њен миг бацити на Југославију.“ (Љотић 9: 382-383, 2001)

Слофенофилско расположење бугарског народа, напомиње Љотић исправљајући тако самог себе, није довољно јако да надјача германофилију бугарског политичког вођства, те отуда играње на народну карту, у ситуацији када је народ одвојен од власти, не нуди много вере у успех.

Са друге стране, ослањање на Немачку може такође да донесе читав низ проблема од којих Љотић наводи два: окупацију, сходно чињеници да се не може веровати да би Берлин, након евентуалне победе над Лондоном оставио на миру и у слози балканске народе. Други проблем јесте продужетак рата,  што би Југославију и Бугарску, везане за Берлин, учинило полигоном за даље извођење оперативних активности у правцу Турске и Грчке, што себи, ове две државе, као балканске, не могу и не смеју допустити.

Половином октобра 1940. године, Љотић поново, са жаљењем и без могућности да на то утиче, констатује успон ревизионизма у Бугарској, настојећи при томе да југословенској политичкокј елити покаже да и сама сноси добар део одговорности за такво бугарско понашање. Тако он вели: „Бугарска је у знаку младлачког ревизионизма. Шта смо ми учинили да све то за времена спречимо стварним делима, одлуним, пуним потезима? Ми смо се заклињали иза празних дипломатских формула. (Балкански споразум, Пакт вечитог пријатељства) као што смо у своје време заснивали дуго времена своје спољне осносе на Малој Антанти. Ми нисмо били у стању да видимо унапред и да схватимо да иду тамо огромни догађаји према којима су те формуле празне као мехури сапунице и да ће их снаге које из тих догађаја произиђу одувати, а да се ни њихов уздах чути неће.“(Љотић 9: 398, 2001)

У свом знаменитом спису „Сад је ваш час и област таме“, односно „Ко и зашто гони Збор“, публикованом 1940. године, Љотић ће проговорити о томе које територијалне уступке Југославија, односно Србија треба да учине према Бугарској, како би се ова њој приближила. „Ако хоће Југославија“, вели Љотић, да Бугарској врати „Западне покрајине“ (срезове босиљградски и царибродски), ако то хоће, – Југославија ће имати и срце и душу Бугарске, а то је веће нешто од „вечитог пријатељства“.“ (Љотић 12: 193, 2001)

Како би данас деловао овај Љотићев апел, можемо само да замислимо. Истини на вољу, и у времену у којем је изречен, није био најбоље дочекан, па су тако ови крајеви, све до „Бугар-Мораве“, припали бугарској окупационој зони у рату који је још једном потврдио да сукобљени, Срби и Бугари не могу наћи задовољење својих интереса.

Током Другог светског рата, Љотић није много писао о Бугарима, а када је то и чинио, чинио је са аспекта заштите српског националног интереса на подручју које су бугарске трупе окупирале.

400px-Coat_of_arms_of_the_Kingdom_of_Yugoslavia.svg

У којој мери су припданици Збора и Српског добровољачког корпуса одржавали емигрантске везе са Бугарима, није довољно истражено. Зна се, као што смо већ споменули, да су Бугари имали своје изасланике на сахрани Димитријевог брата Јакова – Јаше, као и да је „Искра“ муке које под комунистима проживљавају Балканци објашњавала управо недостатком ујединитељске идеје[14]. Са страница листа чији је оснивач и уредник између осталих био и оснивач Балканског института Ратко Парежанин, упућивани су јавни апели за поновно окупљање Јужних Словена, а све ради обарања комунистичке власти. Значајно место у тим апелима поново су заузели Бугари без којих, ни пре, а ни након рата, Љотићеве присталице нису могле ни да замисле окончање ујединитељског посла.

 

 

 

[1]    Више о томе: https://socijalisticki.wordpress.com/2012/12/31/о-два-српска-списа-и-једном-српском-циљ/

      https://socijalisticki.wordpress.com/2014/11/24/светозар-марковић-поглед-са-десна/

      https://socijalisticki.wordpress.com/2013/02/24/светозар-марковић-о-хрватској-полити/

[2]             То је управо оно о чему је својевремено говорио и Светозар Марковић када је писао да ће Срби и Бугари оног момента када их велике силе оставе да на миру реше питање распадања Турске, самостално одлучити да ли ће њихове границе бити на Тимоку, Вардару, Морави или Бугар-Морави.

[3]    Више о везама Ратка Парежанина, ЈНП Збора и Балканског института: https://socijalisticki.wordpress.com/2013/02/25/%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BA%D0%BE-%D0%BF%D0%B0%D1%80%D0%B5%D0%B6%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD-%D1%98%D0%BD%D0%BF-%D0%B7%D0%B1%D0%BE%D1%80-%D0%B8-%D0%B1%D0%B0%D0%BB%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B8/

[4]    „Звено“ има занимљиву историју, а његов први човек ће прећи пут од десничара, до једоног од оснивача Отачаственог (комунистичког) фронта Бугарске.

[5]    Више о Живадиновићу у “Блесак и заборав”, Јово Бакић, Алтера Београд 2011. година.

[6] Више о томе:Петар Мркоњић, „Дневни записи једног усташа о босанско-херцеговачком устанку 1875 -1876. године, Београд, 1983. година.

[7]             У дане Првог балканског рата, иако је прошао регрутацију, Димитрије Љотић није био мобилисан па је, као „толстојевац“, односно православни анархиста, отишао у Бугарску да агитује против рата, апелујући на ненасилно решавање проблема.

У Свиштову је био ухапшен, али је, како сам у свом спису „Из мога живота“ вели био пуштен пошто су Бугари сазначи да познаје „госпођу Екатерину Каравелову удову пок. Петка Каравелова, с којим је мој отац преко Љубена Каравелова, био добро познат.“ (Љотић 11: 16, 2001)

 

[8]    Још једног Марковићевог сарадника, чији је брат Стеван постао трагични јунак током првог Српско-турског рата. Наиме, добивши критику да се његови војници лоше боре против Турака, од стране генерала Черњајева, Стеван је скочио у Мораву и удавио се. Касније се Черњајев бранио да није мислио озбиљно, али да није могао ни помислити да Срби толико држе до своје (војничке) части.а

[9]    Политичар и новинар, који је у пар наврата током осамдесетих година 19. века вршио неколико важних високих државних функција. Као емигрант боравио у Београду и на Великој школи.

[10]        Сходно томе, он у једном тексту упућеном Мачеку са поносом истиче да Срби у Шумадији, приликом славља и весеља све мање носе српске, а све више југословенске заставе које, напомиње Љотић, неретко окрећу као хрватске, не видећи у томе никакав проблем.

 

[11]  „Почевиши још од Светозара Марковића па до Стојана Протића“, писао је Љотић у 57. броју „Отаџбине“, од седмог априла 1935. године, „стотине сјајних идеолога из свих политичких групација уносили су у наш народ свест и политичко схватање.“ Димитрије В. Љотић, „Сабрана дела“, књига 2. Београд, 2001. година, страна: 211.

[12]        Оно што је у овом тексту посебно занимљиво, јесте податак да Љотић позитивно говори о трендовима у оновременој Русији, за коју говори да је, након одрицања од идеје светске револуције, створила оквир у којем се са њом може договарати. Тако он између осталог поручује и то да је руска власт таквом својом политикокм чији главни актер је био Стаљин, учинила “огроман корак у зближавању са осталим словенским државама и Румунијом.” (Љотић 1: 92)

 

[13]  А да се при томе Грчка ослободи стиска Италије.

[14] Више о томе: http://www.novo-videlo.com/iskra/

AGAINST THE LEGION: AN EPISTLE TO THE LIBERALS Saturday, Jul 2 2016 

Nomen mihi Legio est, quia multi sumus.

  Stevo Lapčević

Unlike Liberalism, which as only one (we might actually say the last) version of the Legion’s ethics and morality can change its name but not the essence of its existence – individualism, ambition and greediness – Socialism as an idea which, through renouncing greed and individualism, strives to build a ‘new’ ethical world and in it a ‘new’ ethical man, has all the prerequisites to escape the trap it fell into and to emerge as an idea in whose centre will no longer be the ‘heaven on earth’ (which is essentially what the Legion creates), but the Heavenly Eden as the source of human existence.

 

witches-dance-1720-wellcome-library

V0025811ETR Witchcraft: witches and devils dancing in a circle. Woodcut, Credit: Wellcome Library, London. Wellcome Images images@wellcome.ac.uk http://images.wellcome.ac.uk Witchcraft: witches and devils dancing in a circle. Woodcut, 1720. 1720 Published: – Copyrighted work available under Creative Commons by-nc 2.0 UK, see http://images.wellcome.ac.uk/indexplus/page/Prices.html

Since its inception until now, Liberalism has demonstrated an unbelievable degree of mimicry. It has changed (it does even now) its name (using the same pattern to classify its followers), but it has never managed to change its essence. By showing such abilities, Liberalism has proven to be a real creation of its father. It invoked morality while being and staying immoral, it tried to label itself as an ‘ethical idea’ while being deeply unethical. It used to turn its eyes to God while distancing itself from the Giver of Life at the same time.

Its followers, as charmed devotees to a deviant cult of lies, thinking they were defending the only ‘right thought’, raised this idea to the level of life, so that, freed from ideological stops, Liberalism became – life. One cannot live without it, breathe without it, nothing can exist outside it, it is impossible to replace. Liberalism has thus become a doom of mankind which, like a drug addict, finds its only happiness in increased doses it knows will lead to its death. An idea that was originally presented as a servant of life has subordinated life. Liberalism today officially doesn’t exist because of the man. The man is finally there because of it.

We could therefore rightfully call Liberalism the Legion, a host of demons of different names but of equally evil natures, a group which in a world self-sentenced to death exists under various names, always ready to adapt to every phase of decaying life that it causes by its impact, always of use to itself, never to those in whose name it allegedly rules.

 

belial

In what is Liberalism ethics reflected?

 

Liberalism has found its Gadara and its host, just like the Legion until his meeting with Christ.

Like the Legion, Liberalism puts the man in the centre of its interest, and to him it subjects the reality it shapes, taking care not to put itself in the spotlight but the one possessed. In this reality, the Legion creates a false god from the narcissistic, self-sufficient and never satisfied representative of modern Gadara, (flattering all his flaws in the name of humanism), convincing him that every man can be God or at least similar to Him. Such enlightenment, the Legion teaches us, is reached through constant ‘progression’, reflected in satisfying greedy appetites for the constant gathering of the transient. In a world created by the Legion, God gradually ceases to be eternity, life turns into death, and the fear of perishing that dominates man’s thoughts is overcome not by looking into the eternity, but in amassing the transient – just like the Legion saves itself from perishing by feeding on the souls of the possessed.

Thus the ethics of Liberalism, as a manifestation of the true will of its father, teaches that a man is worth as much as he owns. Those who have less are worth less, while those who publicly renounce greediness and ‘progress’ in the name of eternity are represented as the greatest danger for the world ruled by an idea of death wrapped in rainbow colours.

‘Only the able advance’, the Legion teaches us. And able is the one who owns, his ethics – Liberalism –  explains. The one who does not own should live for those who do, whereas those who renounce possessions should be punished at all costs.

 

 

What is liberal morality like?

 

The man isn’t what he is. His flaws are virtues on which the liberal eschatology of ‘salvation’ is based. This eschatology, having released the man from himself, finally brings him to the Legion.This is, in short, the essence of liberal morality – in its base, in accordance with the will of its creator, the Legion, there are no limitations that make the man better, but ‘freedom’ that makes him a slave of his own urges, which the Legion, through a democratic order freed from the thought of the fallen human nature, raises to the level of complete freedom.

The Legion’s morality is reflected in the self-centred man-god. A man charmed by the liberal idea, regardless of his inner turmoils that he might never be completely free from, does not find his success in renouncing the Legion’s community and fighting it, but in personal success, and in the process constantly submitting his own will to the Legion as the father of the world.

By doing so, ‘the more able’ become charmed by money, success, useless knowledge (which satisfies the egotistic nature of the Legion’s servant), titles that are justified by ‘fighting from within’, charmed by the right to explain the world, given to them by the Legion, not freed from him, often unable to understand that they do so in the name of the one they are actually or allegedly fighting.

‘The less able’ find their satisfaction in feeding their lowest appetites. As such, ‘the less able’ are scapegoats of the Legion’s world, his audience and secondary players whose only role is to keep the Legion’s tower from falling in both their life and death.

People are born equal, the Legion teaches. We are made unequal by our abilities, i.e. the lack of them. His followers are divided in the tower of lies in accordance with this principle. ‘The less able’ are at the very bottom, in the mud. The dedicated minority, the ‘true elite’ is at the top, and in between are ‘the able’, striving for honour, respectability, titles, bound by their fear of the mud to the tenuous strings that could raise them to the ‘true elite’ if they show enough faith.

btv1b8412819t

 

Apart from all of them are those who renounce. To them, the Legion’s world is of no value, they consciously stand ouside of it and its morality, and in the forced contacts with the world of ‘freedom’, they are always aware of who fathered it. ‘The renouncers’ are declared ‘mad’, ‘fanatical’, ‘failed’ by the liberal morality. Fingers are pointed at them, because it is known that the greatest threat of the world comes from them.

Liberal morality is the morality of Adam and Eve fallen into Hell. It’s a morality of delusion and lies, a morality based not on eternity but on death and the fear of transience, a morality which, following the Legion’s ethics (since, the liberal man believes, it cannot be beaten), is satisfied by continuous feeding of greediness and ambition.

Thus the circle in which the fear of death is fed by the love of the end is fully closed.

 

 

Who is the liberal God?

 

Liberalism has its supreme god. It has invoked him since its beginnings, and it does so today. By doing this, first through his ‘zealots’ and later his ‘conservatives’, the Legion managed to introduce his master to places where he never belonged. Thus, coaxed by ‘the less able’, fighting for salvation and shouting that ‘Christ leads, rules and triumphs’, the unfortunate ‘conservatives’ (by the day of the Legion’s harvest in 1789 drenched in his ethics and morality), became the most devoted priests of the Legion’s temple, planted by the elite at the top of the tower of lies as a screen behind which the truth is best hidden.

Greediness that rules the hearts of the western ‘defenders of the true faith’ opened, in 1054, the door through which, wearing a tiara, towards its already prepared throne walked the lie. Others followed it, until the Protestant one, which for the first time in the eyes of the world showed the real essence of the papal fraud. Thus, by removing the veil from the papal lie, the creator of Liberalism, from the top of the guillotine, finally baptised the world in his new plan for ‘salvation’, in puritan madness and a sea of blood.

btv1b6938527j

Roman Catholicism was just a corpse from which the worms of Protestantism hatched, as the first, real and the only fighters for ‘the new eschatology’.

Liberalism has its god, the one who is a lie and a father of lies; the one who invented the lie and never speaks the truth; the one who seduces nations, individuals, kings, who devises games and misconceptions, the one who has infiltrated all aspects of life. The liberal god is the mankind’s executioner, the one who impells to evil; he is the one who in the Garden of Eden persuaded the man that he is a god and that he doesn’t belong in a community, but in a tower, away from the community which is good only when it is ruled by the will of the fallen man, the will of the Legion and his father – Satan.

 

 

The Exiler

 

Healing_of_the_demon-possessed

Liberalism is a lie. Its world is based on lies and is defended by lies. Fear of the end has made it changeable, adaptive in the space it creates. The Legion is in constant movement, because timely recognition of the enemy is essential to his survival. To adapt more easily to the needs of the world he creates, he has to destroy the world that is not his on time. The fallen man is his greatest enemy and his best ally on this road.

Community and union, through which the man, remembring his Creator, is released from greediness and egotism, are the Legion’s only exiler. The environment which renounces his presence, which ignores the offerings of the father of lies, is the space where the liberal thought, its ethics and morality have no authority. The creation of such a society means climbing the Ladder for the fallen man, his refusal to yield to the Legion’s tower of lies. Having this in mind, the first Christians organised their lives in selfless, giving communities, whose only goal was fighting against the Legion. As such, they remained outside numerous towers of lies. The first ‘renouncers’ paid for their freedom with their lives, thus communicating to their followers the truth that freedom can be gained only by renunciation and a fight in which every end is – a victory.

In such communities the fallen man, free from greediness and envy, slowly began to rise. Having entered the first tower, and then the second, the third, the fourth, and so on, the newly-awakened man entered a war with the Legion and the world started to change. Going from one war to another, the man, left to his own will, started poisoning himself with the Legion’s flexible, adaptable, omnipresent and to man alluring etics. The great schism finally divided the world into the empire of the Legion and the empire of freedom which, despite man’s fallen nature, endured as such until the Legion – having realised that, unlike the West, it cannot be destroyed by taking its soul – subdued it physically.

By destroying the empire of freedom, by making it dwell in the darkness of desert dust brought on the horses’ hooves of the Legion’s warriors, the world was finally ready for a new eschatology. Adaptable, as always, the Legion revived in man the striving for divine incarnation through ‘humanism and renaissance’, and then turned him into a god through protestant ethics, finally leading him to death. Thus the exiler from Gadara was at least temporarily defeated, and the Legion’s empire became the only possible world.

 

 

The fight against the Exiler

 13592762_1020233931406029_1559183518666147978_n

Constantly having his opponents in mind, always protecting the selected minority through which he rules the world, the Legion has, in the last three centuries, several times intervened against the enemies of the liberal, protestant ethics.

Immersed in the darkness of the Legion’s horsemen, in all parts of the former empire of freedom, the union survived. It turned out that what the Legion did in despair, unable to bribe the love of the East for freedom, was a mistake. Pressed by a heterodox tyrant, the descendants of the freedom conquerors strengthened their union through God and a traditional organisation of the community. When, at the peak of this world’s empire, freedom slowly started awakening, the Legion was forced to react. In some places he did it, to use Dmitry Merezhkovsky’s term, through an ‘Antichrist Emperor’, and in others through the ‘able’ residents of the tower, by helping and supporting the efforts of the soldiers from the green East to keep the conquered areas of freedom under their control.

As the victory of freedom is not a matter of muscle power but of faith, spirit and will, the Legion faced a great temptation at the dawn of the nineteenth century. Searching for its roots in union and traditional organisation all the way to the original Christian communities, life-based Socialist thought in the freedom-seeking East had to be restrained. Just like centuries before, the cure came from the Legion’s tower. Thanks to the people from the West, the idea which started to introduce the truth to the world soon began to disconnect itself from its essence.

Turning away from God as the most powerful weapon, despite the truth it presented, it became the Legion’s Trojan Horse and a tool through which the world shaped by him will finally name its enemy and prevent the Exiler from rising again.

The Socialist thought, filled with the Legion’s ideas that are always adaptable to the world, was turning into what it was fighting against. Free from God, it became blunter, less active, and in the end, completely dependent on the Legion’s will, destroying temples and reviving pre-Liberal ethical concepts of the pagan world, it started a direct fight against God.

Having no reason to act in the West, which was for centuries in his absolute domain (and in which changes such as the one in 1789 are introduced rather easily), the Legion directed all his Liberal ethics against the freedom regions. Putting God on his feet, just like it used to do with Hegel, the Socialist thought was becoming more and more hated. The Legion was pleased again. His true enemy began to suffer heavy blows, and none the less from the representatives of the one idea that had the potential to bring the Exiler before the father of lies.

Once denounced the way it was, even to those who favoured its principles the Socialist thought became a ‘sociality’, and using the old name became the most hateful self-proclamation. Thus the only barrier against the Legion’s will became ‘mankind’s greatest enemy’.

 

IMG_6585_s_pr

The Return

 

The Legion’s victory was not final. It can never be such, and that is the reason of the Legion’s constant wakefulness. The much anticipated end of history in which the Legion could finally become the sovereign hasn’t come. The history couln’t be more awake and the Legion is aware of the fact.

‘Liberalism is in a permanent crisis’, say its most eminent representatives, claiming that every crisis makes this ‘life’s truth’ ‘better’ and readier to ‘respond to time’. Liberalism is in a constant crisis because the Legion is ever-watchful.It is ‘better’ and ‘readier’ because the Legion, such as he is, fearing the return of the Exiler, adapts to his own time and draws from it the best for himself. The legion is watchful because he fears that the bearers of the Socialist idea, once before caught in his trap, would this time finally put the Exiler in the centre of their thought.

Unlike Liberalism, which as only one (we might actually say the last) version of the Legion’s ethics and morality can change its name but not the essence of its existence – individualism, ambition and greediness – Socialism as an idea which, through renouncing greed and individualism, strives to build a ‘new’ ethical world and in it a ‘new’ ethical man, has all the prerequisites to escape the trap it fell into and to emerge as an ideain whose centre will no longer be the ‘heaven on earth’ (which is essentially what the Legion creates), but the Heavenly Eden as the source of human existence.

Unlike Socialist conservatism interpreted in this way, Liberal conservatism which, justifying greediness and individualism, would actively participate in attacking any thought of reviving the Socialistidea, however ‘orthodox’ it might be, would serve (as it does) the Legion’s cause.

The time we live in is the time of conservative Socialism awakening. In the years to come, this awakening will be completed and a new round of fight between the Exiler and the Legion will take place before our eyes. Knowing that in this battle everyone who fights on the righteous side is already a winner, the real question won’t be its outcome, but our position in the trenches before the whistle announces the charge.

Until then, keep away from those who tell you about the Protestant ethics. They are the Legion’s most faithful servants.

tumblr_m5er7dtw3Q1qjeh4lo1_500

ПРИЧА О СРПСКОМ ДЕЧАКУ-ЈАСЕНОВАЧКОМ ЛОГОРАШУ Saturday, Apr 23 2016 

Ђурађев сат од снова

 С. М. Лапчевић

Кроз гвоздену капију у највећу и најстрашнију фабрику смрти Дргог светског рата ушао је као здрав и једар једанаестогодишњак, а иза себе ју је оставио као непуни четрнаестогодишњак. Болестан, гладан, оболео од пегавог тифуса и сам – без сестара које су заувек остале у једној од гробница јасеновачког логора…

 

Прилази ми лагано. Тромо вуче ноге по бетонским плочама. Осам и по деценија тешког живота пузи се за њим. Договорили смо се да се нађемо на отвореном. Каже, прија му свеж ваздух, затворен простор му спутава мисли и сећања. Прилази ми, осмехује се… са седе главе скида бели шеширић и благо се нагиње ка мени. Пружам му руку.

– Лепо је у ово доба године… волим рано пролеће. Боје оживе, цветови полако почињу да миришу, деца постају све бучнија. Волим децу. Цео свој живот посветио сам деци. Посебно оној коју живот није много миловао.

Ћутим. Слушам. Посматрам како неуобичајно младим очима изнова упознаје свет око себе… Жељан га је. Чини ми се да не пропушта ниједан повишени дечији тон ка којем ужурбано окреће главу… Смешкам му се. Стидљиво покушавам да схватим његову фасцинираност дечијом буком. Ишчекујем обећану причу. Знам њену горчину, али је у његовим светлим очима још увек не наслућујем.

 

Замисли, пријатељу, замисли

 

13062436_1144341162252685_5632892334614682817_n– Замисли пријатељу, замисли сада да сви ови дечији гласови нису несумњиви доказ среће, да својим неспретним и неконтролисаним покретима деца око нас не траже од својих мајки и очева играчке, сладоледе, не моле да их узму у наручје. Замисли да су то крици умирућих, последњи трзаји прекланих, уваљаних у сопствену крв и изнутрице… Замисли да не дижу руке ка мајкама и очевима него ка суровим убицама молећи их не да их узму у руке, него да их из челичног загрљаја шаке и каме пусте у живот и слободу… Замисли да ово што чујеш нису звуци аутомобила, нити тандрљање точкова дечијих колица по кладрми већ ударци мотора војних камиона и лупање точкова транспортних колица којима се ка Сави одвлаче лешеви…

Слушам. Без смешка. Обећано почиње да се испуњава. Ђурађ Чичић, поткозарски Митровчанин родом из Кобатоваца, маленог села смештеног у близини Лакташа скупа са своје две сестре Смиљом и Радојком и још 25.000 српске деце одведен је 1942. године у Јасеновац, у којем је током наредне две године и осам месеци туђом вољом проживео болну и крваву истину коју од окончања рата до данас Хрватска у континуитету одриче. Кроз гвоздену капију у највећу и најстрашнију фабрику смрти Дргог светског рата ушао је као здрав и једар једанаестогодишњак, а иза себе ју је оставио као непуни четрнаестогодишњак. Болестан, гладан, оболео од пегавог тифуса и сам – без сестара које су заувек остале у једној од гробница јасеновачког логора…

Прича… ћутим, слушам. Прича…

– Други светски рат, барем што се мене тиче, започео је на радио-станици. Скупљали смо се, ми деца, заједно са старијима у сеоској гостиони, где смо у недељама пред почетак рата слушали вести. Знали смо ми да ће бити рата и пре него што смо шестог априла чули да је Београд под бомбама. Доносиле су нам Сава и Уна тешке гласове са Кордуна, Баније и из Славоније да се тамо нешто гадно спрема иза леђа свих нас. Међутим, када смо шестог априла сви ми колико нас је било сабраних око тог маленог радија почели да плачемо, а неки и да дижу главу у небо и да се крсте, знали смо да је ђаво однео шалу. Ђедови су били забринути, многи од њих су ионако били неповерљиви према „шокадији“ и нису били одушевљени чињеницом да земљу деле са онима који су их вешали 1914. Наши родитељи били су више збуњени и у то време, мање уплашени, док смо ми – деца – све то посматрали са стране, надајући се да немамо разлога да бринемо о туђим бригама. Наша брига тих година биле су ливаде, игре и могућност да се изостане из школе, док смо све друго препуштали онима који су заправо били прави власници нашег света…

 

Све се променило

 DSC05725

Ветар лагано дува… деца се све гласније смеју. Једни иду у школу, други се из школе враћају. Сусрећу се близу нас. У парку. Задиркују једни друге, са надом да ће наићи на неко сељачко дете подесно за збијање шала распитују се одакле је ко, док они који се познају једни другима добацују неодмерене речи које дечија неконтролисаност још увек не схвата као увреду… Смешка се. Прати их погледом и тешко уздише. Ја ћутим… ћутим и чекам да поново проговори.

–  Све се брзо променило. Рат је завршио и пре него што је почео. Било их је који ни позив честито нису добили. Држава је нестала, а ми смо се преко ноћи пробудили у туђој – као ноћ црној држави… на својој земљи. И почело је… прва убиства, хапшења, одвођења. Све смо ми то гледали, још увек несхватајући да се то дешава нама. Чини ми се да се читав српски народ тада није разликовао од нас деце и да подједнако нисмо ни помислити могли да ће нас се сатирати секирама, камама, маљевима, да ће нас бацати у јаме и реке, да ће нас католичити и претварати у робове. Породице су почеле да нестају. Први велики покољ који сам упамтио из прича био је у непосредној близини Кобатоваца, у Лакташима, где су припадници Црне Легије из Херцеговине поклали готово читаво село, а међу њима и моју текту Косу Којић, њеног мужа Милоша и њихово седморо деце. Држали су страже у селу, како никоме не би пало на памет да поклане покопа, а у жељи да наше мртве додатно опогане пуштали су на њих узгладнелу стоку из обора и штала. Тај покољ био је толико тежак и његов задах осетио се све до Бање Луке да су моји родитељи одлучили да мене и две сестре пошаљу код родбине забаченије село Бакинце. Како су све то била сиромашна села и како је било и старих о којима је требало водити рачуна, они су остали у Кобатовцима, надајући се да ћемо се ми, уколико до понављања злочина дође, спасити и да усташе неће ићи у забаченија села.

 

Погрешили су…

 

Застаје. Дечија граја се примирила. Тишину нарушава удаљена бука аутомобила. Гледа изнад мене. Тражи границу. Мисли, сећања, бола… нерадо се сећа онога на шта га задата реч нагони… скупља усне, тражи ваздух. Уздише дубоко.

– Погрешили су. Партизани пробили обруч на Козари, а усташе и Немци почели да сакупљају нас, обичне људе. Те 1942. године први пут сам лично посведочио истину коју Хрватска данас избегава. Као мрак када се спушта на земљу, тако су се из наших зелених јунских и јулских шума пут села спуштали црнокошуљаши. Били су бесни, пуни гнева. Гонили су људе из кућа као стоку. Ударали их, вукли по прашњавим путевима, клали на кућном прагу, псовали мајку српску и православну. Општа гужва, ужас и метеж на све стране. Сећам се да су мене и сестре истерали из куће у којој смо се крили и дословно одвукли и бацили на избезумљену људску гомилу која се лагано претварала у колону. Више се није знало ни ко је коме род, ни ко познаник… Погнуте главе полако смо кренули праћени ударцима и погрдим повицима стражара. Речено нам је да идемо скелом преко Саве, у Јасеновац. Није нам тада то значило готово ништа, посебно не нама деци. Они који су крај себе имали родитеље тискали су се уз њих, а нас троје, како смо били сами, чврсто смо се држали загрљени решени да се више нећемо раздвајати. Изморени и намучени, стигли смо до Српске Градишке и реке Саве. Скела је увелико радила, па нам је речено да одморимо док не кренемо даље, односно док не дође наш ред на утовар. Не сећам се више колико је то трајало, али смо у једном часу сво троје били на скели. Знам и памтим још само то да ме је одушевила та количина воде коју ја раније нисам имао могућност да видим. Били смо ланцима везани једни за друге, па за скелу. Да није било тако, скочио бих у реку иако нисам знао да пливам…

 

Делили су нас

 

– У Јасеновац смо стигли уморни и гладни. Уместо хране и воде, одмах по уласку у логор добили смо добре батине. Неко мање, неко више, зависно од тога ко се нашао ближе усташама. После батина уследило је раздвајање. Делили су нас. Децу су на силу отимали од родитеља. Ту су почела и прва убиства у самом логору. Онај ко се превише бунио или је прегласно јаукао, био је на лицу места ликвидиран. Мајке су чупале косе, вриштале, деца су плакала, запомагала, али џаба… Смиља, Радојка и ја били смо тада по први пут после дуго времена, ако не срећни, а оно барем задовољни чињеницом да крај себе нисмо имали родитеље од којих би нас раздвајали. Одвели су нас на неку ливаду, испред великих хала за које ће се касније испоставити да ће нам бити нови дом… црн, крвав, мучан… али дом.

Слушам. Не проговарам. Шта рећи човеку чије су патње на прагу новог дома тек почеле. Шта рећи детету чији бол ни сам не бих могао да савладам. Ћутим. Слушам…

– Ни прва ноћ није прошла, а већ су до нас допирали ужасни крици логораша помешани са повицима и вриском распамећених усташа. Подврискивали су као када се надјачава тамбурашки бећарац. Те вечери, као и неколико наредних нисмо спавали. Нисмо ни причали, нисмо ни плакали. Тискали смо се, тражили рођаке и познанике, још увек незнајући шта се тачно дешава око нас. Били смо деца од свега неколико година па до тринаест, четрнаест. Престрашени, напуштени, гладни, уморни, без икога ко би могао да нам пружи реч утехе. Сломљени и напуштени од свих. Тих првих дана, сећам се и сада тога, сањао сам родитеље и родно село. Чињеница да смо били раздвојени давала ми је наду да су живи, здрави и да нас чекају на кућном прагу. Те снове, како су пролазили дани, недеље, месеци и године смењавила је крвава јава коју никакво скретање мисли није могло да спута. Кућни праг замениле су раке и пећи, а насмејане родитеље откинуте главе и ископане очи.

 

Живео Поглавник Анте Павелић!

images

– Јутра су почињала постројавањем. Улазили су кад-кад пијани, кад-кад трезни, али једнако бесни и крвави, шутирајући и пљујући нас. Дан смо започињали са уздигнутом руком и повиком: „Живео Поглавник Анте Павелић!“ Ми млађи, већ прописно уплашени и искрено да кажем, недовољно свесни коме кличемо, то смо лако радили. Они нешто старији су одбијали, а казна за тај преступ било је јавно сакаћење. Извели би нас напоље, постројили испред мученика, нагонили да из свег гласа кличемо Поглавнику, док би за то време извршитељ казне детету секао уши, нос, прсте, вадио очи или секао језик. Иста крвава казна која је при сваком покрету усташке руке остављала на нашим лицима и одрпаној гаредорби топли и крвави траг, била је примењивана и када неко од нас, обично због глади и болести, не би устао са пода на којем смо спавали. И никада нису секли оба уха или вадили оба ока, већ једно по једно, за опомену, а и да би „други пут имали шта да раде“. За две и по године таквом кажњавању присуствовао сам ни сам не знам колико пута. Што би дете гласније јаукало, то би ми морали јаче да кличемо Павелићу.

Гурајући колица са двоје близанаца, крај нас прође млађа жена. Ћути. Гледа испред себе и лагано гура двоје задовољне деце. Са пролећа, Митровица се просто напуни младим мајкама и децом. Као да град на Сави не води борбу против беле куге…

– Доводили су родитеље да гледају клање деце и децу да гледају клање родитеља. По смештању у логор, уредно смо пописани па им није био проблем да споје породице. Одводили су нас без икаквог реда, као када домаћин уђе у свињац или кокошињац да уграби прасе или кокош. Само улете међу нас, повуку за ноге или главу кога хоће и затворе врата. Изводили су нас да гледамо како отсецају деци главе, доносили откинуте делове тела и бацали међу нас. Ми смо све то гледали, ледили се и најчешће ћутали. Знате, то се деси када се много уплашите. Обично се тада укочите и не можете да реагујете. Тукли су људе камама, лопатама, крамповима, маљевима, чиме год су стигли. Свакој новој групи деце која је довођена нама приређиван је „дочек“. Усташе би те новајлије питале да ли неко хоће бонбон или коцку шећера. Ко би се јавио, добио би или ударац или би био убијен, зависи од тога шта зликовац мисли да је мученик заслужио. Ми смо наравно знали шта их чека, али нисмо смели било шта да кажемо. То је било страшно, јер ме је касније, када сам већ одрастао, дуго мучила помисао да сам можда и сам био џелат тим малишанима…

 

Дим и пепео

 

– Виђао сам и Лубурића и Шакића и Љуба Милоша. Долазили су често да нас обиђу. Као и сви, псовали су нам српску и православну мајку, шутирали нас у стомак, претили да ће нас поклати. То вам је онај Шакић кога је демократска Хрватска сахранила са свим почастима у усташкој униформи. Сећам се да је једном Лубурић рекао да нас све треба поклати јер ће једино тада хрватски народ бити слободан. Знате, тих година Лубурић је напунио тридесету. То су вам године када човек може највише да пружи својој заједници, када може највише да користи добру. Изгледа да се код њега, као и код многих њему сличних у Хрватској тих година све окренуло наглавачке. Све што је он умео и знао, уложио је, на нашу велику жалост у Јасеновац. Тако су вероватно и дошли на идеју да отворе крематоријуме. Ноћу би доводили људе, гурали их у ватру, а ујутру би Роми метлама сакупљали пепео и неспаљене остатке и све то одвозили у Саву или расипали ко зна где. Вечери су нам биле затроване димом, ноћи ужасним крицима, а јутра невероватним количинима пепла које су тамни ромски прсти просто упијали као сунђер воду. Сећам се да многи од њих после тог посла нису смели ни да се додирну, знајући да на врховима прстију имају не пепео него остатке бивших људи и логораша, као што су и сами били. Људи су летели у ваздух, ношени ветром, као у филмовима. Лепили су нам се за косу, улазили у уши, сакривали се у ноздрвама.

Ветар пронесе мирис липе. Није ли то лепше од тешког задаха спаљеног тела? Коме на души требају избезумљени погледи и згрчени прсти? Каква је то душа која на себе прима толике смрти?

– Гледао сам како живи из рака моле да их не преливају гашеним кречом. Те згрчене шаке које вире из незатрпаних рака никада нећу моћи да заборавим. Када им је и Јасеновац постао мали, ови црни и крвави цвећари, своје цвеће смрти почели су да сеју у на нашој страни Саве, тамо код Градине, где и данас на хиљаде Срба из земље мотри на Јасеновац.

 

Смиљо, Радојка…

 13055456_1144341055586029_2615863820107887284_n

Неко крај нас пронесе мирис сладоледа. Изгледа да Митровчани не хају за временску прогнозу и не мисле да је за још увек рано за ледену посластицу. Из оближњих пекара миришу пецива. Разговор се одужио. Мој саговорник решен је да последњи пут каже све чега се сећа. Мој ум није био спреман да прихвати бол српског дечака – јасеновачког заточеника…

– Били смо гладни. Стално. Јели смо угаљ. Знате ли како је страшно јести угаљ? Што за доручак поједете, за ручак повратите. Нисмо добијали воду, па смо сабирали крваве локве или захватали од лешева и крви упрљану савску воду. Ни то нам није дозвољавано, па смо се трудили да се сакријемо од усташа. Када би нас видели, бесно би нас ударали, просипали воду и викали: „Шта је, би ли воде, мајку ли ти српску!“ Глад, зима, запара, мирис лешева и крви, изнемоглост, избезумљеност од страха и нека ненормална равнодушност која нас је са времена на време опијала, довели су нас до пред смрт. Били смо изобличени. Кожа се слепљивала за кост и то је производило велике болове. Вене су се опирале стисцима коже, али узалуд. Болело је јако, толико да смо буквално пузали и вукли се по поду. Усташе су се смејале, називале нас својим псима и једнако ударале и вређале. А били смо деца. То никада не заборавите. Нисмо имали више од четрнаест година! После годину дана робовања у Јасеновцу оболео сам од пегавог тифуса. За мном су оболеле и Смиља и Радојка. Мучио сам се три месеца онако гладан, ударан, изложен свакојаком шиканирању, али сам ипак издржао. Сестре, као и многи други нису. Једно јутро сам само видео да су умрле. Мислим да нисам ни плакао. Само сам их прозвао по имену – „Смиљо, Радојка..“. Нисам имао снаге за било шта друго. Било је то последње моје обраћање њима. Усташа је ушао, мене протресао, видео да сам жив, њих две и још неколицину друге деце је покупио, набацао на нека колица и извео напоље. Ни данас не знам да ли су завршиле у Сави, у некој од јама или пећи. Тек, остао сам сам.

Сетих се брата. Обећао сам му да ћемо се видети. Нестрпљив је да са мном што пре подели своја надања у вези првог свештеничког поклоничког путовања у Русију које му предстоји. Не могу да замислим да га нема. „Сироти Ђурађ“, помислих док готово слеђено посматрам како са неким чудним миром прича своју животну причу. Да ли човек после толико бола огугла или пронађе прави смисао живота?

 

Сат мог спасења

 

– Три месеца пре ослобођења Јасеновца, дошао је у логор Јосип Самарџић из Загреба који је тражио децу која би изучавала сајџијски занат. Усташе су имале обичај да нас децу поклањају хрватским породицама како би били њихови робови. Одвођени смо широм тадашње Хрватске, па је тако у логор дошао и Јосип. Сећам се, истина као кроз маглу, да је ушао у логор, да су нас неколицину постројили и да се представио. Када је питао ко би хтео са њим, нико није смео да се јави. Плашили смо се да нас то јављање не одведе у сигурну смрт. Ипак, нас неколицина, мислим да нас је било пет или шест, при чему нас троје из Кобатоваца, подгили смо руке и јавили се. Издвојили су нас, саопштили да идемо за Загреб. Био сам пресрећан. По први пут након две и по године ужаса. Нисам размишљао ни о родитељима, ни о глади, болести, халуцинацијама, клањима, сестрама… У мислима већ сам био далеко од ужаса у који су ме други дотерали. На излазу из логора последњи пут, тек толико да не заборавим одакле одлазим, усташа ме је „почастио“ ударцима кундака по глави. После дужег путовања на којем нисмо имали никаквих проблема, стигли смо у Загреб. Испоставило се да је Јосип био добар човек и да му је једини циљ био да нас спасе. Нисмо учили никакав занат, живели смо са њим и чекали крај рата. Лечио нас је, хранио и водио рачуна да случајно не изађемо на улицу кад и колико не треба. Његов долазак у логор и наш излазак из јасеновачког пакла касније сам сабрао у „сат мог спасења“. Већ после неколико недеља, у сан су поново почели да ми долазе родитељи. Истина, њихови ликови били су ми непознати, гласови још мање, али сам знао да су то они. Дозивали су ме да се вратим кући и бивао сам све нестрпљивији. У мени се поново родило дете. Плакао сам. Ноћима најчешће. Све што се годинама сакупљало просто је морао да изађе из мене: сви ти ножеви, крв, сви ти демони у људском облику, њихово зло и жеља да нас покољу. Јосип нас је тешио, молио да се стрпимо и обећавао да ће нас чим се рат оконча вратити породицама.

Capture

Најсрећнијег дана свог живота, повратка у родитељски загрљај, Ђурађ се не сећа. Каже, тако то обично бива код „тих малобројних дана у којима ничега нема осим среће“. Био је, говори ми са осмехом, „леп дан… или ипак није?“

– Зар је то све и важно када сте поново у наручју својих родитеља који су вас при томе отписали и сматрали мртвим. Мојим повратком кући, муке су биле коначно завршене, барем што се мене тиче. Дуго година после рата, тачније све до своје смрти, родитељи су јецали и говорили да су сестре и мене послали у смрт и муке. Знате, Кобатовци нису били сатрвени од усташа, док је село у које су нас склонили, верујући да ћемо бити заштићени, поклано и расељено. Али ето, живот је и поред свих оних који су желели да га зауставе ипак победио! Та истина нека буде за наук свима који мисле да могу да зауставе живот, а моја бол и патње нека буду на уму свима који данас у новој усташкој држави смањују број жртава Јасеновца и НДХ. Нека знају они, чак и да је тако како лажу, да моја судбина остаје непромењена. Не дао Бог да они и њихова деца и поред свега што су радили и у последњем Отаџбинском рату, проживе оно што сам ја проживео. Нека није страдало 700.000 људи, нега није страдало ни 7.000, али да ли једно заклано, обезглављено или осакаћено дете усташу чини мањим зликовцем? Овде се не ради и никада се није радило само о броју, него о спремности добре већине једног народа да са уживањем и ненормалном бестијалношћу сатире друге народе, српски пре свега. У крајњем, нису ли се и нацистички официри и службеници у тој Хрватској згражавали над методама које су у ликвидацији Срба примењивале усташе? А сетимо се само шта су ти исти Нацисти радили у својим логорима.

Ђурађ Чичић је читав свој живот посветио деци. После завршетка Основне школе у Кобатовцима, уписао је Нижу реалну гимназију у Босанској Градишки, а потом Учитељску школу. Дефектологију је завршио у Београду на Вишој школи, као и Факултет одбране.

Као дефектолог радио је са слепим и слабовидим, као и са децом ометеном у развоју. Одбрану и заштиту предавао је генерацијама Митровчана који су га упамтили по добру.

Данас је први човек Стрељачког друштва „Живко Релић-Зуц“ у Сремској Митровици. Клуб ради са доста успеха и окупља велики број деце. Ђурађ, мало у шали, а мало у збиљи, каже да их радо обучава у руковању оружјем, како би пружили отпор онима који покушају да им учине оно што су усташе урадиле њему, његовим сестрама и 25.000 српске деце са Козаре.

Ђурађ Чичић има четворо унучади и ово је, каже, његово последње сећање на Јасеновац.

 

С. Лапчевић

 

СРЕМСКА МИТРОВИЦА: КО ЋЕ ПОМОЋИ СОЦИЈАЛНО УГРОЖЕНОМ СТАНОВНИШТВУ НА СЕЛУ? Wednesday, Apr 13 2016 

Солидарност пре свега

 С. М. Л.

Према подацима Центра за социјални рад „Сава“, у митровачким селима укупно има 2.616 социјално угрожених породица које примају сталну новчану помоћ. Томе треба придодати податак да преко половине становништва Града (79.000) живи на селима, чиме овај податак додатно указује не само на реално постојећи проблем, него и на недостатак емпатије. Иако би за очекивати било да је већи број корисника ове врсте помоћи у урбаном делу Града, редовну новчану надокнаду у градским месним заједницама прима 1.469 становника

Социјална помоћ све траженија

Турбулентне године у којима је, стиче се утисак, једина функција државе била стављање катанаца на некадашње индустријске гиганте, на животну сцену довеле су армију незапослених, која се, када је реч о сеоским беземљашима и ситнопоседницима, постепено претварала у социјално угрожено становништво. Ратови за југословенско наслеђе довели су у митровачка села и Србе из готово свих делова некадашње заједничке државе. Удружени са незапосленима, са старачким староседелачким домаћинствима о којима више нико није водио рачуна, као и са онима који су неодговорност прихватили као ствар личног избора, постали су зависни од помоћи државе и локалне самоуправе које их једине држе у животу.

На тај начин, живот најугроженијих је постепено премештан на маргине све брже свакодневице, а њихове муке постале су део сурове статистике које се дотиче само када се жели указати на тежину проблема у којем се као друштво налазимо.

 

Помоћ прима преко 2.5 хиљаде митровачких сељана

 

Према подацима Центра за социјални рад „Сава“, у митровачким селима укупно има 2.616 социјално угрожених породица које примају сталну новчану помоћ. Томе треба придодати податак да преко половине становништва Града (79.000) живи на селима, чиме овај податак додатно указује не само на реално постојећи проблем, него и на недостатак емпатије. Иако би за очекивати било да је већи број корисника ове врсте помоћи у урбаном делу Града, редовну новчану надокнаду у градским месним заједницама прима 1.469 становника.

– Ми се трудимо да све наше услуге буду доступне и сеоском становништву. Социјални и други стручни радници и волонтери редовно излазе на терен како у градске тако и у сеоске месене заједнице, улази се у породице, а сарађујемо и са радницима из месних заједница и месних канцеларија са којима имамо одличну сарадњу и од којих добијамо значајну подршку и податке, прича директорица Центра Снежана Станисављевић и додаје: – Породице су прилично шаролике. Постоје поједине месне заједнице у којима доминирају Роми, али што се тиче фрушкогорских села, ту имамо доста домицилног становништва, дакле не избеглог или бившег избеглог становништва. Ту су они који можда никада нису добили шансу да раде, или су изгубили послове у транзицији. У Шишатовцу имамо староседеоце, али и избегличко становништво; у Манђелосу домицилно старо становништво и они који су дошли после Другог светског рата чине највећи део корисника, док у Лежимиру доминирају староседеоци. Слично је и у другим селима у којима подједнако спроводимо читав низ акција, од набавке огрева, преко бриге о старачким и самачким домаћинствима и слично.

 

Помоћ месних заједница

 

Живот у селима, кажу они који у њима проводе своје дане, све више личи на живот у градовима. Живи се брзо, људи немају много времена ни за себе, а посебно не за оне којима је помоћ најпотребнија, па тако најугроженији неретко остају  непримећени. Живот у селима је све динамичнији и све је мање времена за породице и комшилук. Не само да комшије немају времена једни за друге, већ га немају ни чланови уже и шире породице који све учесталије напуштају своје сроднике.

– Добросуседски односи који су некада били нарочито неговани, постају све мање видљиви. То је, верујем, дуг који плаћамо времену, али зато настојимо да кроз сарадњу са месним заједницама решимо најакутније проблеме. Тако смо недавно решавали питања стамбеног простора за једну избегличку породицу у Гргуревцима и помогли другу у Шуљму. У Гргуревцима сређујемо кров на кући, па је породица захваљујући Савету смештена у сеоску кућу одакле ће бити враћена у свој дом када се посао реализује до краја, каже Снежана Станисављевић уз напомену да су фрушкогорске месне заједнице посебно активне када је у питању брига о старијим особама, старачким домаћинствима, као и о оним лицима која изразе жељу за старачким домовима.

Да су сеоске месне заједнице прилично ограничене када је у питању могућност помагања социјално угроженом становништву сматра и председник Савета МЗ Дивош Младен Малешевић који напомиње да се рад са њима најчешће своди на једнократну помоћ и сарадњу са Центром за социјални рад.

– Ми у селу имамо две слободне куће у које смо обично смештали социјално угрожено становништво. Међутим, ма колико то било хумано морали смо прекинути са том праксом, јер су нам ти наши мештани обично остављали велике дугове које нисмо могли покрити папиролошки, него смо их морали плаћати. Тренутно размишљамо о рушењу тих кућа јер су уз све то у јако лошем стању. Са друге стране, ми смо увек ту да подржимо оне којима је тешко, ако неко од Дивошана дођу у нелагодну ситуацију. У мери у којој је нама то могуће, сиромашнијим лицима, пре свега деци, дајемо бесплатне месечне карте за превоз и слично, каже Малешевић.

Скромне могућности да помогне својим сиромашним мештанима има и Месна заједница Шуљам, чији први човек Горан Остојић напомиње да села немају довољно буџетских средстава која би могла да искористе у те сврхе.

– Са друге стране, ако ћемо право, мени као председнику Савета нико се у скорије време није ни обраћао за помоћ. У пар наврата јесмо помагали, али то је била скромнија помоћ коју можемо да организујемо. Оно што јесмо сакупљали била је помоћ за Јамену, па смо тако за ово село послали око 100.000 динара што у новцу, што у пољопривредним производима, каже Остојић и додаје: – Што се тиче самих мештана Шуљма, највећи број њих или је у Митровици где ради или је заузет свакодневним својим пословима, брине своје проблеме и верујем да ни немају сви довољно времена да се баве социјално угроженим породицама. Међутим, као председник Савета и лично у своје име могу да кажем да ћу, уколико се неко са озбиљним проблемом обрати за помоћ учинити све што могу да помогнем. Да ли ћу у томе успети, не знам, али да ћу се потрудити, то сигурно хоћу.

 

Заједништво као превентива

 

Изградња осећања солидарности са другима је, сматра Снежана Станисављевић најбитнији аспект борбе против сиромаштва. Изградња свести о томе да треба бити хуман, додаје она, значило би да ће се и ситуација код најнемоћнијих побољшати. – Јако је важан стални рад на подизању породичне солидарности на виши ниво. Оног момента када немоћни родитељ падне и смести се у болницу, ка нама иду хитни захтеви за смештање у домове, као да деца желе да се што пре ослободе својих ближих и даљих сродника. Такође би било корисно и од велике помоћи како Центру, тако и угроженим да се проблеми, колико је могуће, решавају и у самим селима. Наравно, то не значи да села могу у корену да сасеку проблем, али могу да укажу на исти или да припреме терен како би држави било лакше, каже директорица.

И док је право питање како је уопште могуће да у нашим селима постоје људи који живе од данас до сутра и који уместо редовног оброка добијају (и то тек када се неко сети да удели) паштете и пасуљ из конзерве, у МЗ Лежимир поручују да ни они немају довољно капацитета да све проблеме реше.

– Месне заједнице немају своја средства из којих би могле да помогну, али се трудимо да будемо од користи Центру за социјални рад и да сва лица којима је помоћ потребна омогућимо да ступе у контакт са надлежнима. Оно што треба рећи јесте да ми препознајемо те људе, да они нису невидљиви за нас и да ћемо подржати свакога ко буде решио да конкретно помогне када је најпотребније, каже Јован Кузманчевић, председник Савета Месне заједнице Лежимир.

– Важно је да схватимо да смо сви део једне заједнице и да ће заједници бити боље само уколико будемо чинили нешто што ће бити добро за све. Времена су тешка, живи се брзо, на моменте чак и пребрзо, али потребно је успорити мало, осврнути се око себе и погледати своје ближње којима је помоћ најпотребнија. Могуће је, али није добро да старији и социјално угрожени становници наших села непримећени чекају помоћ у храни, када знамо да се барем здрава храна још увек може пронаћи у готово сваком сеоском, а поготово фрушкогорском домаћинству које макар мало привређује, закључује и Снежана Станисављевић.

Село Број породица Број корисника
Лаћарак 230 596
Кузмин 59 151
Мартинци 87 212
Мачванска Митровица 167 441
Бешеново 10 19
Босут 22 42
Велики Радинци 35 89
Гргуревци 27 59
Дивош 27 69
Засавица 54 138
Јарак 63 190
Ноћај 46 106
Равње 42 86
Радековић 31 79
Салаш Ноћајски 23 44
Сремска Рача 20 50
Стара Бингула 5 5
Шашинци 33 76
Шуљам 14 26
Чалма 26 47
Лежимир 27 52
Манђелос 14 30

 

 

 

Бугарска параван политика Sunday, Feb 7 2016 

 

СМЛ

 

Прве званичне контакте са косовским окупаторима са крајњим циљем признавања „бугарске косовске мањине“ која, према изворима блиским ВМРО-у броји око 80.000 људи, начињени су почетком 2015. године, па се тако у Софији надају да ће година која је пред нама донети „искорак напред“

 

Да званична бугарска политика (као и више пута у протеклих 150 година) заогрнута дебелим параваном иде против балканских, па тиме суштински и бугарских националних интереса, још једном су нам, сасвим недавно, потврдили активисти ВМРО-а, чланови парламентарне групе бугарско-косовског пријатељства при Собрању.

Наиме, Јулијан Ангелов, Атанас Стојанов и Красимир Богданов (који је уједно и председник парламентарне групе бугарско-албанског пријатељства), у недавном разговору са сарадницима Едите Тахири истакли су да је дошло време да се „добросуседски односи Бугарске и Косова“ унапреде тако што ће ова самопрокламована држава настала на српском етничком, историјском и културном тлу признати „бугарску мањину“ и дати јој права која из тог и таквог признања исходе. На тај начин, званична бугарска политика још једном је ставила до знања Србији и слободарском Балкану да и у часу када се пред полуострвом налазе тешки изазови, води рачуна искључиво о сопственој великодржавној политици.

Да се овде ради о државном послу, а не о активности једне политичке партије, сведочи како податак да су поменути чланови ВМРО-а активисти у неколико парламентарних група, тако и чињеница да су овим разговорима који ће довести (уколико све буде онако како би бугарска и шиптарска страна желеле) до претакања Срба и Горанаца у „косовске Бугаре“, присуствовали и председник парламентарне комисије бугарског Собрања за спољне послове Џема Грозданова, као и амбасадор „Косова“ у Софији Шпенд Калаба.

Прве званичне контакте са косовским окупаторима са крајњим циљем признавања „бугарске косовске мањине“ која, према изворима блиским ВМРО-у броји око 80.000 људи, начињени су почетком 2015. године, па се тако у Софији надају да ће година која је пред нама донети „искорак напред“.

Иначе, о савременим великобугарским трендовима, наш блог је писао у тексту „Божија рола и јефтина парола“ и том приликом скренули смо пажњу јавности (поприлично незаинтересованој за ове, по нашем мишљењу, јако важне теме које већ сада оптерећују српски положај на Балкану), на драматичне кораке које ових дана и година Софија чини са јасним циљем поновног уласка у Скопље и (што је и крањи циљ) поновног окруживања српског југа.

Да овакво понашање бугарских власти измиче свакој рационалности сведочи између осталог и чињеница да се последњих недеља бугарска политичка јавност суочава са порастом утицаја Турске и од ње контролисаних исламиста које Албанци на Косову (и у својој матици) сматрају природним савезницима. Тако је, између осталог, посланик турског ДПС-а у Собрању Хусеин Хафзов, мимо свих правила, Устава Бугарске и одредаба Пословника, нарушавајући при томе лажну идиличну слику којом чланови ВМРО-а желе да представе односе између хришћана и „Бугара мухамеданаца“ проговорио на чистом турском, увредивши тако државу која, чини се, више ни не хаје за политичке идела Васила Левског и његових другова. Како преносе бугарски портали, исти посланик је у пар наврата поручио и то да ће ускоро Бугарска нестати, те да ће Бугари поново постати поданици Истанбула.

За овим, уследио је и инцидент у чијем епицентру стоји, како се у бугарској јавности истиче, вођа исламиста Ахмед Муса, који је изјавио да је дошло време да се Бугари „врате“ у исправну веру – ислам. Позивајући већинске хришћане да се одрекну вере својих отаа, Муса је поручио да ће Бугари постати муслимани милом или силом, подвлачећи да ће они који се овој намери буду опирали – платити животом.

Уколико прихватимо став ВМРО-а да је Турска главни покровитељ свега лошег што се у Бугарској у вези са муслиманима дешава, те уколико знамо и то да је Турска, сходно начелима Давотуглуове неоосманистичке концепције повратка на Балкан, Анкара главни заштитних муслиманским држава и „острва“ на Балкану, са пуним правом можемо поставити питање крајњег домета оваквих паравнских настојања званичне Софије.

Што се нас тиче, ствар је овде јасна и у историји више пута поновљена: Бугарска ће, како би остварила свој циљ, који нипошто не лежи у господарењу читавом Македонијом, него у протеривању Србије на север, бити спремна да вардарску државу подели са Албанцима којима ће, након што „синови орлова“ у својој „аутохтоној“ признају права „бугарској мањини“, препустити и западне делове „старобугарског повардарја“.

Надамо се да ће бугарски народ смоћи снаге да одбаци ову заблуду која му се натура. Можда се, из страха да у оваквим својим намерама буде одбачена, званична, НАТО-у и Европској Унији одана Софија, и закрилила иза једне проказане партије познате по својим анахроним и антибалканским ставовима каква је ВМРО.

Уколико грешимо, Балкан ће се врло брзо наћи у сукобима у којима је већ неколико пута у својој скорашњој, свима добро познатој историји био. Епилог тих сукоба, што се Бугарске тиче, неће се разликовати од оних, нама једнако добро познатих. Невоља је у томе што ће за њима нићи ново цвеће мржње

Чекајте браћо Бугари да барем оно пре сто година посејано покосимо и почупамо заједно са коровом у којем буја!

“1872” – Васил Левски и Бугарски Револуционарни Централни Комитет Wednesday, Dec 16 2015 

 

Одличан документарни филм о национаној и социјалној борби бугарских револлуционара против Отоманске Империје.

Next Page »