Социјална идеја и национална борба

cropped-1186998_484162751679819_1876866687_n.jpg

Свој програм[1], први социјалситички лист на Балкану „Раденик“ објавио је у свом огледном броју 17. Априла 1871. Године. Његов оснивач, уредник и најактивнији аутор био је Светозар Марковић иако је радом формално руководио уредник Ђура Љочић.

Циљеви које је „Раденик“ поставио пред себе значајни су и за данашње генерације, како због разбијања предрасуде о томе да су први српски социјалисти били анти-националисти, па чак и издајници српских националних циљева, тако и због чињенице да је и данас питање опстанка српског народа на Балкану, као и у време у којем је „Раденик“ излазио био везан не толико за борбу на спољнополитичком плану, колико за потребу да се унутар саме Србије дође до слободе и власти која ће на правилан начин схватити народни интерес и борити се за његово остварење.

Такође, овај програм је само још један у низу доказа да су национална и социјалистичка идеја више него спојиве, да исходе једна из друге,те да представљају једну од најстаријих концепција у читавој историји политичких идеја у Срба.

„Раденикови“ циљеви подељени су на три главне групе: економија, образовање, „држављански одношаји“ и „спољашњи одношаји“. Прва три циља дефинисани су као „унутарњи одношаји“, док се последњи циљ тиче односа Србије и Срба према својим сународницима ван матице, или још боље речено, питања српског ослобођења и уједињења у једну заједничку државу.

Главни циљ који „Раденик“ прокламује јесте остварење напретка српског народа које се, како су аутори навели, огледа у „ове три главне ствари: матријалном благостању, образовању и слободи.“

Анализа „екномских одношаја“ за нас је значајна јер она још једном потврђује да Светозар Марковић и његови сарадници, ма колико били блиски Првој Интернационали не само да нису прихватали њена начела као коначна, већ то нису чинили ни са појединачним мислиоцима[2], сматрајући да је економска ситуација у Србији драстично другачија од оне у Западној Европи на основу које је Интернационала и дефинисала своје начелне принципе.

 

„Код нас су економски одношаји у многоме различити од економских одношаја код западних народа од којих ми црпесмо „економску науку“[3] и економске установе.“ (Програми: 39).

 

Док се, вели уредништво „Раденика“ на Западу може поделити на богате и сиромашне, у Србији нема таквих класних разлика. Чак, „Раденик“ истиче да у Србији уопште и нема „поделе на ове две класе“ јер у Србији још увек нема ни богатства толиког да би се класно друштво могло створити. Уместо класа, пише „Раденик“ у Србији постоје чиновници и народ.

 

„Ми смо готово одреда сиротиња. На западу је на дневном реду питање: како да се правично подлеи богатство међу привредницима? А код нас долази још претходно питање: како да створимо богатство? Код нас је дакле нужно да се створи богатство у народу, а у исто време да се избегне она подела у друштву која постоји на западу.” (Програми: 39)

 

Оно што би за народе запада била мана, недостатак, истиче „Раденик“ за Србију је велика предност и стање које би Кнежевина треба да искористи тако да свом народу осигура напредак, при чему је за њу и за српски народ нарочито битно да се „избегне она подела у друштву која постоји на западу.“ (Програми: 39.)

Уколико се у томе успе, бележи „Раденик“ Србија ће моћи рећи да стоји на свом „народном темељу“ и да се у развоју свог економског живота руководи не само сопственим интересима, већ и сопственом традицијом.

Економија која почива на „оригиналном“ темељу је она која почива на српском задружном удруживању, које омогућава остварење веће материјалне сигурности, али и смањење броја посредника између производње и пласмана.

Да не буде забуне, Марковић и „Раденик“ били су свесни свих негативних карактеристика задруга, али су сматрали да би се оне ипак могле искористити за стварање новог поретка који би почивао на различитим асоцијацијама (кооперативама) за „размену и кредит“.

Као крајњи циљ у економији, „Раденик“ је прокламовао сабирање народног имања у јединствену целину у једном новом етичком друштву у којем ће људи сами схватати да се заједничка, општа, колективна имовина не може успоставити отимањем, „присвајањем“, већ добровољним уступањем.

Управо овде се дотичемо битне ставке „Раденикове“ економске идеје која почива на начелу да имовина и богатство, па самим тим и рад нису сами себи сврха, те да све ове ствари вреде само онолико колико их човек користи да би омогућио лични и друштвени напредак.

10982744_758253724270719_5513819164015977445_n 

„Пре или после, људи морају увидети да човек не треба да се обогати ради самог богатства већ да су привреда и њен резултат – богатство – само средство човеку за виши лични и друштвени развитак. Са изменом економских појава мора доћи и економски преображај у животу.” (Програми: 40)

 

Да би до овог циља дошао, „Раденик“ ће настојати да изучи „економски живот српског народа са свима његовим потребама и условима за развитак“, да стално излаже „начела и начин да се организују задруге на начелима зараде и зближења произвођача и потрошача“, пратиће и помагати „развитак постојећих дружина“ и радити „на оснивању нових где је год то могуће према месним условима“, односно настојаће да јавности саопштава „нужна практична знања раднчком свету и свима гранама производње.“ (Програми: 40)

Када говори о потреби уанпређења образовања „Раденик“ истиче потребу да оно буде отворено за све и доступно свима, јер само је „образовани радник“ тај који може да живи као „пуноправни члан друштва“ (Програми: 40)

Човек, вели даље „Раденик“ не треба да зависи од другог нити од другог да живи, јер то, вели се даље, значи да или је велика сиротиња или „пљачка друштво или појединца“. (Програми: 40) Први је недовољно образован, а други је ако је и школован, школован лоше, те је поново остао – необразован.

 

„Образовање мора бити свеопште, обавезно, бесплатно и што је најважније: трошком целог народа. Узалуд је законом прописивати да је отац дужан да васпита своју децу кад отац нема хлеба ни за се, може бити, а камоли да издржава своје дете у школи да се учи. Међутим, целом је народу у интересу да место једног глупака (од кога у сиротињи може постати најгори зликовац) има изображена и вредна привредника.” (Програми: 41)

 

Анализом „држављанских одношаја“ Марковићев „Раденик“ бавио се пре свега односом онога што би се данас могло назвати државом, влашћу и цивилним друштвом, односно најшире посматрано, односом власи и народа у једној државној заједници.

„Раденик“ тако у свом програмском тексто истиче да власт припада народу, те да управо народ има право да власт коригује, али и да је у потпуности мења, ако то пронађе за сходно. У том смислу лист агитује за давање већих надлежности законодавној власти, али и за појачани просветни рад међу народом, како би исти схватио своја права и обавезе, али и обавезе које према њему као носиоцу власти имају вршиоци јавних функција.

 

„Одговорност министра пред скупштином не вреди кад народ не зна као што ваља и свога кмета у општини да контролише а камоли да разуме инистрове послове.“ (Програми: 41)

 

Унутрашње реформе које за циљ имају активирање грађанства у друштвеном животу Кнежевине Србије, бележи тако „Раденик“, морају ићи од самог народа, па је отуда добра и могућа само она реформа која познаје народне обичаје, потребе и могућности. Држава и политика које почивају на тим начима могу се једине сматрати истински народне. Држава елите, сматра Марковић не постоји и ту се пре може говорити о предузећу него о истинској држави.

Оно што је за нас ипак најважније, јесте „Раденикова“ политика „спољних одношаја“ у оквиру којег се српски социјалисти заправо баве питањем односа матице према идеји националног ослобођења и уједињења.

У овом сегменту „Раденик“ је на чврсто националним позицијама, па се тако и он залаже за српско уједињење и ослобођење. Међутим, за разлику од многих који, по писању „Раденика“ нису знали на какве темеље да поставе своју националну идеју, први социјалистички лист на Балкану је више него децидан: „МИи хоћемо да дођемо слободм до јединства, а не обратно“, поручује „Раденик“. (Програми: 43)

Да би свој циљ остварили, спрски социјалисти истичу да се српски народ, „раскомадан и згњечен у разним државама“ (Програми: 43) мора паралелно борити како на унутрашњем, тако и на спољашњем плану, чак на унутрашњем и пре спољашњег.

goldenfieldcd6

Та борба подразумева обарање постојеће власти и стварање новог социјално праведног поретка заснованог на традиционалним народним установама: задругама и општинама. Обарање постојеће власти заправо подразумева укидање свих „законито владајућих династија“ које владају на оним просторима на којима Срби живе, укључујући и две српске кнежевине. Управо тај аспект борбе био је најмање прихватљив за српске званичнике, као и за Кнезу лојалне појединце и групе који су настојали да максимум циљева остваре кроз покорност Турској, праћеној сталном претњом ратом.

Уместо покорности, пише „Раденик“, српски народ има право да сходно својим потребама у потпуности обори сваку од четири „законито-владајуће династије“, и да се на потпуно новом темељу уједини у целовиту државу. Све те „привилегије“, „хатихумајуми“, „фермани“, „трактати“, „дипломе“, „устави“ и дурги акти који уређују живот Срба у различитим државама којима се матица граничи, за „Раденик“ су само мртво слово на папиру.

 

„Има ли веће бесмислице него кад закон напише богзна ко (може бити још пре 1.000 година, као мађарски устав) а живи људи да имају само она права што их прописује та мртва хартија?! Зато стављамо као основу српског јединства слободу тј. Право личности да по својој вољи уређује своје одношаје.“ (Програми: 44)

 

Да би додатно објаснио одакле народу ово право, „Раденик“ истиче да се српска Црна Гора у слободи одржала народном снагом, односно да се од турскокг зулума Србија ослободила искључиво народном вољом која је натерала и кнежеве да се у борбу укључе. Како потврду ових речи, „Раденик“ наводи добро познати део песме „Почетак буне на дахије“ у којем се истиче да кнезови „нису ради кавзи, нит су ради Турци изелице“, али је рада „сиротиња раја која глобе давати не може ни трпети турскога зулума“.

Да би се ујединио, српски народ, поручује „Раденик“ мора са себе да збаци све уговоре и договоре, да се пробуди и да судбину узме у своје руке.

 

„Када буде имао воље за то, имаће и снаге. А дотле, српско јединство зависиће од разних политичких комбинација, динстичких рачуна и сплетака, частољубља неспособних и ко би још знао од чега.“ (Програми: 45)

 

Да би свом народу помогао да узме ствар у своје руке, „Раденик“ ће, вели се у закључку програма првог социјалистичког листа на Балкану, „обавештавати српски народ у свим српским крајевима где буде допирао о његовој правој снази и правом положају међу другим народима.:
пратиће борбу српског народа у свима крајевима за унутрашњу слободу која је пут к јединству:

Пратиће унутарњи развитак и мену спољних одношаја код осталих европских народа.“ (Програми: 45).

DSC_0222

 

 

 

[1]     Програм је анализиран на оснвоу интегралног текста објављеног у зборнику „Програми и статути српских политичких странака до 1918. године“, Василије Крестић и Радош Љушић, Књижевне новине-Београд, 1991. година.

[2]     Пре свега мислимо на Маркса са којим је Марковић био готово насилно повезиван. Сматрамо да су на тај начин комунисти настојали да пронађу сопствено утемељење у историји социјалистичке идеје у Србији.

[3]    Занимљиво је и то да социјалисти никада економију нису сматрали науком у правом смислу те речи. Они су у њеној променљивости пронашли довољно непостојаности која не допушта да се било који њен принцип усвоји као научни. О томе је нарочито говорио и писао Димитрије Ценић који је, настојећи да поткрепи овакав став, истицао њен проблем нису само различите школе мишљења већ и стални сукоби унутар наизглед једне исте школе.

Advertisements