Да ли је могућа српска социјална монархија?

 

Социјална монархија ограничава монархову власт верским, породичним, општинским и другим властима и самоуправама. У таквој се заједници једна слобода суштински ограничава другом. Ми тражимо Краља али сматрамо да тамо где, као активног политичког чиниоца, нема Народа нема ни Државе. И Краљ, као и Народ из којег је изникао, дужни су својој Држави, односно својим прецима, њиховом завету, историјској народној мисији (за чије је остварење Држава основни услов) и Богу

 

 

Монархија је једини од Бога благословени поредак, па је, отуда, то једини поредак који се на ефикасан начин може супротставити материјализму. Проналазећи своју снагу у сакралној Традицији (а не у материјалној, овоземској, као што је то случај са републикама), Mонархија је једини поредак који може морално и духовно да уздигне народ[1]. Свака традиција на коју се ослањају републике, како је већ лишена сакралног, само је лаж и копија онога што стварност и борба треба да буду.

Како је, дакле, Монархија благословени поредак који своја упоришта тражи искључиво у сакралном, република представља извитоперење овог принципа, она је, да се тако изразимо, царство Антихриста.

Са друге стране, многи наши савремени монархисти нису свесни Теодулије, тог највишег смисла монархизма као принципа власти. За њих, као што смо могли прочитати у тексту Филипа Пејковића „Монархија као алтернатива“, објављеног у прошлом броју „Поретка“http://poredak.rs/2016/10/02/monarhija-kao-alternativa/, Монархија је израз „народне традиције“[2], средство за „привлачење страних инвеститора“[3], „могућност уштеде“[4], „сигурност јединства“[5], једном речју тек оно што она може да буде, наравно уколико је Монарх покоран принципу којим се принцип власти чији је израз покорава. Лишити монрхијску власт њеног јединог смисла – успињања ка Богу, значи не бити истински монархист. Краљ је кључ за врата Небеске, не земаљске Србије.

Да ли је Монархија нужно либерална?

Из оваквог, суштински погрешног става наших „монархиста“ проистиче још једна грешка, која се огледа у нужном везивању ове власти за либерални капитализам и све његове економске и политичке манифестације. Следећи пример свог јединог узора, пропале британске круне потпуно ликвидиране парламентарним тоталитаризмом, они не виде могућност нити промене династије (па често монархизам српских монархиста по речима Светог Филарета Московског прераста у династизам), нити промене механизма којим држава обезбеђује својим грађанима бољи живот, са циљем достизања Теодулије као највишег смисла политике.

И тако је од како постоји савремена српска Монархија и са њом либерали, конзервативци или пак социјалисти. Да ствар буде још гора, ма колико погубно било, српска Монархија се увек везивала за либерале (њихова конзеративност, ако је и постојала, огледала се на политичком пољу, али су у економском смислу сви били либерални капиталисти), презирући при томе социјалисте.

Истини на вољу, ни наши социјалисти све до повратка Светозара Марковића у Србију (1871. године) нису имали превише љубави према српској Монархији. Као урођено незнање, свака идеја о зближавању Монархије са социјализмом, била је унапред одбацивана као јерес. Питање борбе против политичке свакодневнице, која се огледала у све већем продирању капитализма и пропадању народних и породичних задруга, српски социјалисти нису раздвајали од питања достизања Теодулије као врховног смисла политике. На тај начин, борба против либералног капитализма, претворила се у борбу против Монархије, а самим тим, (захваљујући западњачкој традицији, која уз то мало какве везе има са српским историјским развојем) и против религије. Анти-либерализам је тако постао анти-монархизам, а анти-клерикализам[6] је постао борба против саме Теодулије.

И управо у овом расцепу крије се успех српских либерала деветнаестог и двадесетог века (ако узмемо да су потоњи Пашићеви радикали постали дворска, условно речено либерал-социјална партија). Јер док су социјалисти, у жељи да створе праведније друштво рушили Теодулију, либерали су, лажући да стоје на њеном путу, остваривали победу за победом.

Српски народ је знао, социјалисти грешили (либерали ту грешку користили), да претпоставка квалитетног живота не подразумева само материјално благостање[7]. Чак и покорен од Турака, без икакве слободе, српски је народ маштао о својој Теодулији, стављајући је испред тешког живота који је трпео.

Ако спољашња слобода представља национално уједињење, а унутрашња социјално ослобођење, како су говорили српски социјалисти, у свести српског човека она је имала пуни смисао тек када постаје Теодулија, тј. када те две слободе помажу успињање ка Богу.

Управо отуда, сматрам да је монархијски принцип власти више него компатибилан са социјализмом, у чијој се основи налази социјалност (по Ивану Иљину), односно осећај органског јединства народа. Од Монархије, социјализам тако узима основе хришћанског морала, док круна од социјализма преузима практичне методе остварења општег добра – слободе ради служења вишем Ауторитету. Таква Монархија нужно одустаје од либерализма свих врста, а социјализам од свог лажног хуманизма и наслеђа просветитељске епохе.

Несвесни борац српске Монархије

Први пут српски социјалисти су пристали на компромис са Монархијом у време повратка Светозара Марковића у Србију (о чему је горе већ било речи). Како у својој студији о оснивачу нашег социјализма говоре Слободан Јовановић и Јован Скерлић, Марковић је убрзо по повратку из Швајцарске и неусплеог покушаја организовања устанка у Босни и Херцеговини 1872. године, коначно одустао од свог првобитног догматстког социјалистичког анти-монархистичког усмерења. Као ватрени анти-марксист, он је још у својим раним данима одрекао универзални карактер Марксових идеја, сматрајући да је српском искуству много ближи аграрни социјализам базиран на задругама и кооперативама, напомињући, при томе (како извештава Скерлић) да „ако је народ одлучио да има Монархију, онда она треба и да му остане“.

Каква је онда Марковићева Монархија и у којој је мери она уопште присутна у његовим текстовима?

На сваку жалост, за Марковића, Монархија нема сакрални карактер и он је своди на израз традиције и тренутне народне воље (која се у датом тренутку може укинути). Монархију је Марковић схватао искључиво као либерализам и као династију. Борба против капитализма и аутократизма Обреновића, довела га је до антимонархизма[8]. У његовој глави никада се није родила идеја о могућности промене стања свести код носилаца такве, не монархијске него тиранске власти.

Марковићева држава, о којој је говорио у „Раденику“[9], а  која би почивала на задругама, која би била социјална и коју би чиниле прилично аутономне општине, бивала би Монархија само док народ не узме суверенитет у своје руке. Спајање монархијског и народног суверенитета, за Марковића, као и за готово све потоње наше социјалисте (али и либерале) била је само (мање или више могућа) идеја.

Но у овој идеји задружно-кооперативне социјалистичке Монархије (ма колико она била фрагменталног карактера и ма колико у њој идеја Теодулије била оспорена) лако се проналази основ каснијих покушаја успостављања српске (југословенске) социјалне монархије. Можда и несвесно, Марковић у времену у којем је живео у великој мери пресликава елементе „Средњег система“ о којима пише и прича Свети Владика Николај Велимировић.

На тај начин, Марковић је, да се послужимо конструктом Радоша Љушића (којег овај користи за припаднике Младе Босне), постао несвесни борац српске социјалне Монархије.

Са левог на десно

„Средњи систем“, односно српска социјална Монархија по Светом Николају Велимировићу садржана је у постојању и јединству приватне и колективне својине. „Сваки човек“, вели Свети Владика, „има своју личну имовину било као наслеђе, било као тековину, а уз то користи се и колективна имовина.“ Под „колективном имовином“ Св. Николај подразумева сеоске и општинске утрине, које се могу користити ако сељак остане без приватне својине.

У градовима се, напомиње Велимировић, развијају еснафска удружења од којих свако има своју покретну и непокретну имовину, као и заједничку касу. И као што на селима онај који не може да се прехрани има право да користи општинску земљу, тако и еснафска удружења из заједничке касе финансијски потпомажу оне који од свога рада не могу да живе. На тај начин, сматра Свети Владика Николај Велимировић, спречаван је сваки покушај пролетаризације српског сељака и радника.

Ако ове ставове упоредимо са Марковићевим виђењем друштвеног преображаја, уочићемо читав низ сличности. Као и Николај и Марковић наводи да је општинско власништво основ опстанка српског сељака јер га оно, а не приватна својина штити од могућности банкротирања. Он не инсистира на колективизацији приватне имовине, али сматра да се иста може унапредити само кроз удруживање у јединствени државно-приватни задружни систем. За Светозара, удруживање је процес до којег се долази не силом, као што су то чинили Титоисти, него етичким искораком напред, на основу слободне воље и свести самих власника.

Са друге стране, Марковић у потпуности подржава идеју колективног испомагања међу произвођачима и потрошачима у градовима, за које је својевремено оснивао „Производне и Потрошачке кооперативе“, чији је задатак био да удруженим радом омогуће бржу и квалитетнију производњу, односно повољнију куповину сировина и продају готове робе. Ове кооперативе су, истовремено штитиле и потрошаче, а могле су и да без камата позајмљују или поклањају новац својим угроженим члановима.

Док јединство једног народа по Николају исходи из заједничког осећаја хришћанске солидарности и братства, по Марковићу у средишту ствари је осећање јединствене судбине и потребе за бољим животом. Тако долазимо до суштинске разлике између ова два мислиоца, јер док Велимировић сматра да је успињање ка Богу највиши смисао како унутарње тако и спољашње слободе, дотле Марковић наводи да је то еманципација која је предуслов лагоднијег живота. На овај начин је, како смо рекли на почетку, родоначелник нашег социјализма одрекао Монархији њен апсолутни смисао, одвојивши се, при томе од Традиције.

Учинивши то, Марковић је направио велику грешку, тако да му је изостала и шира друштвена подршка. Учећи на Светозаревим манама, српски су се либерали, а нарочито радикали, у свакој кризној ситуацији (изазваној општом отимачином српске задружне земље о чему су једнако говорили статистика и писци као што су Лаза Лазаревић и Милован Глишић), позивали на „јединство у Круни“ правећи на тај начин од Монархије оно што она свакако не би смела бити – династизам који истрајава без обзира на однос династа према народу, Отаџбини и у крајњем – Принципу на којем монархизам и почива. Тако се, временом, и сама Монархија одвојила од свог смисла, постајући покровитељ сваке наопаке српске либералне владе.

Круна и десни социјализам

Следећи покушај спајања народног и монархијског суверенитета у српској политичкој теорији извршио је Димитрије Љотић. Јединство које је утемељивач нашег десног социјализма желео да успостави, почива управо на идеји Теодулије. У том смислу, он у великој мери прихвата марковићевске методе[10] државне обнове (кроз задруге и општинску самоуправу), остајући при том на линији српске Традиционалне мисли.

Наиме, у Љотићевој политичкој мисли преовладава религиозно, хришанско и на крају православно, па самим тим и органско, Традиционално поимање Монархије. За њега, она има пре свега сакралну улогу и као таква почива на три битна елемента. Први је Бог, чији је Монарх помазаник, тј. изабраник који предводи народ, који служи како своме роду тако и својој држави. Други битан елемент је народ, из којег Монарх и исходи и који, заједно са њим твори Цркву. Монарх је тек на трећем месту, као неко ко суштински нема привилегије него само обавезе. Он је слуга своме народу и држави, личност која пред Богом представља народ, а пред народом власт[11].

Јединство народа, које Љотић приказује на исти начин као и Марковић (као велику задругу), почива на хришћанској љубави и солидарности, и њој је Монарх отуда сасвим неопходан. Таква држава, сматра Љотић, најбољи је бедем од зла материјализма[12]. Како је овоземаљска борба увек у вези са метафизичким, отуда је Монархија, као кључ за небо основни услов освајање победе.

Љотић спада међу прве српске нововековне политичаре који су сакралну природу монархијског принципа власти преточили у конкретан политички програм. Отуда он у једном свом тексту, писаном за време рата, напомиње да се „Срби никада нису везивали за личност него за принцип. Тај принцип је предачки, баш као и заклетва коју подједнако полажу и монарх и народ.“

Када се ради о питању суверенитета, Љотић је врло одређен – његова Монархија је суштински уставног карактера, јер у доношењу Устава учествују подједнако и Монарх и Парламент. „Народ ће учествовати у законодавству и вршити надзор над државном управом путем представништва које мора бити израз сталешког уређења и политичког схватања“, јасан је Љотић у Основним смерницама и Начелима ЈНП „Збор“. Дакле, као и Марковићева, и Љотићева Монархија почива на самоуправи и на задругама, с тим што је Димитријева, за разлику од Светозареве, свеснија своје сакралности.

Неприкосновеност Краља о чему најзначајнија фигура нашег десног социјализма често говори, не подразумева његову апсолутност, како многи „следбеници“ ове идеје воле да истичу. Љотићев Монарх не може бити апсолутан на начин на који су то били владари до-револуционарне Француске, јер он у себи не сажима власт (законодавну, извршну, судску и управну). Љотићева Монархија није апсолутна, она је, како смо навели уставна. У таквој монархији Круна садејствује у владању, а обим тог суделовања је ограничен Уставом (у чијем доношењу Монарх активно учествује). Монарх је код Љотића заправо „неприкосновено“ што у његовој интерпретацији подразумева да Круна не може бити укинута вољом Парламента, будући да је Парламент није ни устоличио. То је дело Бога, а парламентарна већина је ту само да ту вољу озакони.

Од краја Другог светског рата па све до наших дана, скоро да није било покушаја обнове теорије (о пракси и да не говоримо) српског социјалног монархизма. Потпуно одвојени од свог народа и Традиције, Карађорђевићи су прерасли у династију која сама себе лишава узвишености. Они, као и људи у њиховом окружењу (Крунски савет, омладинске и друге организације) делују као културно-уметничко друштво, они су салонски монархисти којима је сјај дворских палата једино мерило монархизма. Отуда су они по опредељењу либерали, неретко масони, „Европејци“ и поклоници онога што се колоквијално назива „НАТО Равногорство“; то су људи који, следећи искључиво либерални курс Слободана Јовановића, по сваку цену желе да српску Круну још једном потчине идеји да ван капитализма не може постојати Монархија. Суштински говорећи, на тај начин не покорава се Круна идеји, него пракси, а принцип Теодулије коначно се, са све спољном оплатом традиције повија пред „страним инвестицијама“ и „модерним европским државама“ у чији круг ће на нас домаћа варијанта британског монархизма, вели нам се барем тако, увући.

Историјат развоја српског монархизма није идентичан са британским или руским, па отуда и пресликавање британског односно руског модела на нашем тлу није ништа друго до изопачење које ће омогућити победу антимонархистичким круговима који су у Србији бројни.

Нови српски социјализам и Монархија

Сукоб српских социјалиста са либералима (и конзервативцима) платила је (пре свих) Круна. Ретки покушаји одвајања круне од либерализма и њено превођење на колосек социјалистички, социјални, задружни[13], (Димитрије Љотић), остали су без већег одјека. Захваљујући општем либерланом курсу својих саветника, носиоци монархистичке власти у Србији, никако нису могли прихватити идеју о спајању народног суверенитета, са суверенитетом Круне. У време када су комунисти повели своју борбу (мисли се на 1941-1945.), која је довела до успостављања републике, Монархија је већ увелико била одвојена од своје сакралне димензије. Представљајући искључиво продужену руку капитализма (као у случају руске империје), српска монархија, угушена грађанштином и југословенштином, морала је пропасти.

Повратак српског народа својој Цркви, мора бити праћен и повратком истинском Монархизму, тј. оном који се не одриче своје сакралности, који истрајава на народној Традицији. То, како смо навели, никако не може бити монархизам Српског Покрета Обнове, Крунског савета, Краљеве омладине, Монархиста Србије и других, њима сличних организација, које као свој једини узор узимају британску круну са којом српска монархистичка теорија не може имати готово ништа заједничко.[14]

Централно питање савременог социјалног монархизма јест питање суверенитета. Српска нововековна монархија, за разлику од западних (а нарочито британске), није настала из старе аристократије, па би се, према томе, носилац власти морао и држати у складу са овом истином. Српски устанак и потоња револуција од 1804. године, најавили су обнову средњовековне српске идеје о јединству народног са суверенитетом Круне, тим пре што је управо народ био тај који се сам, без ичије помоћи (па чак и мимо воље својих кнезова[15]) покренуо на борбу. У тој борби, српски је народ сам себи изабрао Вожда, касније Књаза од којег би, када прилике допусте, настао Краљ (па чак и Цар).

Идеје о божанском пореклу монархијске власти и народног суверенитета више су него комапитбилне. Својом борбом „гуњац и опанак“, како је говорио својевремено Никола Пашић, изборио је своју слободу и право да постане политички чинилац, да буде суверен. Са друге стране, Божијом Промисли, на чело те борбе, покренуте 1804. године стао је човек способан и спреман да води свој народ. Он није рођен као племић, није предодређен да постане монарх, то му није од Бога поклоњено без икаквог разлога.

Из овог става следи и став да је се и са одрицањем права на престо Александру Карађорђевићу (као и његовим потомцима) може и мора калкулисати[16]. Карађорђе се, својом племенитошћу и јунаштвом, а уз Божију помоћ, уздигао од свињара у Вожда. Данашњи његови потомци су својим делима и неделима у великој мери кренули у сасвим обратном смеру. За свој род не само да ништа не чине, него и устају против њега, сврставајући се тако, по ко зна који пут, уз либерале и западњаке.

Српски монарх, који би сутра сео на Немањин Престо, мора бити свестан, како сакралне природе своје власти, тако и чињенице да је изникао из народа и да, заједно са њим, мора вршити власт.

Наша монархија је уставног и дуалног карактера. У таквом систему Влада има искључиво посредну улогу, а суверенитет суштински деле Монарх и представничко тело, дакле Краљ и Народ.

Социјална монархија ограничава монархову власт верским, породичним, општинским и другим властима и самоуправама. У таквој се заједници једна слобода суштински ограничава другом. Ми тражимо Краља али сматрамо да тамо где, као активног политичког чиниоца, нема Народа нема ни Државе. И Краљ, као и Народ из којег је изникао, дужни су својој Држави, односно својим прецима, њиховом завету, историјској народној мисији (за чије је остварење Држава основни услов) и Богу.

Таква држава треба да народу обезбеди како националну, тако и социјалну слободу, а све са циљем успињања ка Господу.

Теодулија је једини смисао наше социјалне монархије.

ЦАР ЦАРЕВА ЦАРУЈЕ ЦАРЕВИМА, једина је формула наше монархије!

[1]  Као таква, Монархија има могућност да се одвоји од Света. Док председник републике, да би то био, мора да води рачуна и о најнижим поривима оних од којих очекује да га бирају, Монарх захвалност за извор своје власти дугује вишем Ауторитету, те се у складу са тим, ако жели да Монарх буде и остане, том Ауторитету мора и покоравати. У томе се огледа и могућност васпитне улоге Круне. Да ли ће ту могућност искористи, зависи од читавог низа околности.

[2]              Обично се и та „традиција“ своди на вестминстарску британску монархију, француску круну или руски царизам, при чему се мало говори о српској монархистичкој идеји.

[3]              Ове теза нити је нужно истинита, нити се у ситуацији у којој се српски народ налази треба сматрати пожељном и похвалном. Борба против страног инвеститора, а не његово „привлачење“ један је од сегмената борбе истинске српске монархије.

[4]              Уколико монархистички принцип власти сведемо на материјалну меру, онда са једне стране занемарујемо њен виши, заправо једини смисао, а са друге, заборављамо на питање апанажа чланова краљевског дома, којих неретко може бити више него што је то случај са бившим председницима државе.  У крајњем, најјефтинији био би онај поредак у којем би само један човек водио рачуна о свим аспектима наших живота. Оно што је јефитно, не мора нужно бити и најефикасније, најбоље, најправедније.

[5]              Без изношења било каквог вредносног суда, саврема историја српског народа, показује да монархија не мора нужно гарантовати јединство. Сетимо се само Светоандрејске скупштине, протеривања кнезова Милоша, Михаила, Александра, међудинастичке сукобе, убиство кнеза Михаила, краља Александра, сукоб Кнеза и Краља Милана са сопственим народом, Тимочке буне и слично. Дакле, јединство народа не долази од саме Монархије као такве, него зависи од тога у којој се мери крунисана глава покорова вишем принципу чији је изасланик и чувар, а не контролор.

[6] Овде треба споменути да се у великом делу наше јавности често може чути да су анти-клерикализам и национализам неспојиви. Лично нисам анти-клерикалан, али као пример врсног националисте анти-клерикалца треба навести Јашу Томића који је своју националну борбу усмеравао како против Хрвата и Мађара, тако и против највиших представника српског свештенства у Јужног Угарској.

У младости и Јаша Томић био је социјалиста. Заједно са Лазом Нанчићем он ће бити оснивач социјалистичке омладине у Јужној Угарској, па је подстакнут социјалистичком акцијом 1875. као добровољац отишао на границу, у рат.

Као такав био је и активни сарадник листа „Народни гласник“ којег су у Темишвару водили Владимир Љотић, отац Димитрија Љотића и Петар Карађорђевић. Томић је, према сопственом писању, а за разлику од Николе Пашића, до краја живота остао веран социјалистичким идеалима као коначним у политици.

„Ја тврдо верујем да социјализам неће остати на папиру. Људи ће се уздићи до његове висине. И зар може бити икога ко не види да ток људскога друштва струји према социјализму. Машине, справе, алати, све се јаче усавршавају. Оне ће једном олакшати човеку у његовом послу и помоћи да лакше ћиви. Данас овак’а нова машина баца хиљаде радника на улицу, другима отештава живот.“ Јаша Томић, Сабрана дела, књига прва, Нови Сад-Прометеј, 2006. година, стр. 513.

 

[7] Заправо, „социјалистички парадокс“ назовимо га тако, огледа се у крајње материјалистичком циљу до којег се, по писању Светозара Марковића, Мите Ценића и других српских социјалиста долази тек пошто се одрекне свака вредност материјалном. Угодан живот као смисао политике, остварује се етичким преображајем друштва, а не насиљем које су заговарали и вршили Титоисти.

[8]              Сразмерно чињеници да је и сама монархија себе сводила искључиво на династије чиме је занемариван принцип на којем монархија као принцип власти почива.

Са друге стране, било би крајње непоштено избећи рећи и то да је свој анти-монархизам Марковић градио и на чисто практично-националним основама. Наиме, сваки покушај организовања устанка Срба у Босни и Херцеговини, у његово време, пре, али и после њега, зависио је од воље двају династија, београдске и цетињске. Њихови сукоби око превласти у српском народу, најчешће су имали негативне последице по практични рад Срба на терену, било да се ради о припреми борбе или самом њеном извођењу.

Династички сукоби, у које су били укључени и Карађорђевићи, сматрао је Марковић, цепали су народ у најмање три табора, гушећи при томе националну снагу коју треба усмерити на уједињење Срба и њихово даље укључивање у Балканску федерацију (најпре са Бугарима). Отуда, Светозарева борба против Монархије, а за републику,  добија и стриктно национални предзнак.

[9] И свим потоњим листовима као што су „Јавност“, „Глас Јавности“, „Ослобођење“ и „Старо ослобођење“.

[10]           Љотић и сам вели да Марковић спада у „сјајног идеолога“ (Текст: „Јавно мњење“, објављен у 57. броју „Отаџбине“ од седмог априла 1935. године, прештампан у другом тому Сабраних дела, објављених 2001. године у Београду, на страни 211.)

Са Марковићем Љотић се упознао преко свог оца Владимира који је све до Светозареве смрти био најближи пријатељ оснивачу српског социјализма. Како у својим “Мемоарима” вели Владина супруга, а Димитријева мајка Љубица, то што је Владимир био монархист и пријатељ Карађорђевића, Марковићу никада није сметало. Чак, напротив, управо у сарадњи са Карађорђевићима, Марковић је развијао свој покрет, а вредно спомена је и то да су управо српски социјалисти 1875. у устанак у Босни довели Петра Карађорђевића, о чему у крајњем и сам потоњи Краљ пише у својим “Дневним записима једног усташе”.

Самоуправе Љотић је предлагао као најефикаснији начин борбе против националног трвења у Југославији. Он је самоуправе супротставио систему Бановина, сматрајући да ће народна држава настати само онда када кроз самоуправе Југословени остваре сва своја права.

Значај који је Марковић имао на формирање анти-капиталистичких идеја код Срба, па тако и код Љотића, није негирао ни др Драган Суботић који у уводном тексту за други том Сабраних дела Димитрија Љотића објављених у Београду 2001. године, истиче да је Светозар оставио у политичкој историји дубок траг, „свакако уз ону ограду др Димитрија Најдановића о „погубности“ Светозареве мисли и дела.“

О Светозару Марковићу, као „антиципатору“ националне и социјалне мисли, писао је својевремено и Светислав Стефановић.

[11]           Док ствари тако стоје, Монархија јесте оно што треба да буде. Када круна дође на прво место, Монархија по Љотићу постаје тиранија. Ако би се ослонили на Његоша, могли би слободно рећи да таква Монархија “гази Закон” и по старозаветном искуству саму себе осуђује на ликвидацију.

[12]           Исти циљ себи су поставили и Светозар Марковић и Свети Владика Николај Велимировић, са том разликом што је Марковић сматрао да се до победе над материјализмом може доћи без Бога, образовањем, и претварањем човека у етичко биће.

[13]           Базираног на идеји да смисао Круне није чување постојећег него стварање оног поретка који омогућава српском народу да постане Теодул.

[14]           Недавно је „Краљевина Србија“ поднела чак и захтев да се приликом промене Устава. Идеја је да се Србија претвори из републике у Краљевину. Ова идеја била би добра, да су се представници УКС постарали да нама монархистима који не делимо њихове ставове објаснили како би Србија по повраћају Монархије изгледала. Из тог разлога са пуним правом се може сматрати да поново устоличени Краљ не би утицао на промену курса српске политике, већ да би „као неко ко се не меша“ само јачао позиције на којима стоје српски премијери, без обзира из које странке дошли.

Са друге стране, из чисто националног разлога може се поставити питање да ли је уопште погодно подносити било какву иницијативу за промену Устава Парламенту који пре свега размишља да из Преамбуле истог избаци Косово и Метохију.

Треће, али ништа мање важно, подносилац захтева је српској десници добро познати Драган Марковић, функционер некадашњег „Г-17 плус“ који у своје време није био претерано склон оним вредностима које српску Монархију чине српском и сакралном.

[15]           “Ту кнезови нису ради кавзи
Нит’ су ради Турци изјелице,
Ал’ је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума;
И ради су Божиј угодници,;
Јер је крвца из земље проврела,
Земан дош’о ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе. “
Пева народни певач у знаменитом “Почетку буне на Дахије”.

[16] Као монархисти ми можемо прихватити став по којем је важно очувати принцип. Ако је  то тако,  а томе нас, уче и разна ововремена монархистичка удружења и партије, онда се са пуним правом може рачунати и са тим да је за очување принципа потребно променити династа. Уколико принцип бранимо једном и само једном династијом, онда се не можемо сматрати монархистима него династијашима. У крајњем, зар нас византијска традиција не учи да је принцип јачи од сваке династије и појединачног владара који се може мењати сваки пут када прекрши Закон.

Advertisements