DSC07372Цар-Антихрист и Цар-Славе

Православна није она држава у којој врховна власт потчињава принцип себи, већ она у којој Цар Царева заиста царује царевима. Само таква држава може створити новог човека, оног којем институционализована власт неће бити потребна, већ ће на темељу чврсте вере у Бога градити међусобне односе и поредак у једном новом виду друштвености – Православно анархистичком.

Нама не треба Цар-Антихрист, ми чекамо Цара Славе!

Пише: Стево Миломиров Лапчевић

Недавно, Центар за истраживање Православног монархизма из Београда издао је по обиму малу, али по значају велику књигу Свештеномученика Јована Вострогова Шта је монархија? која заправо представља својеврсни сажетак и водиич кроз монументално дело руске монархистичке школе – Монархија, аутора Лава Тихомирова. На нешто више од деведесет страна текста, неколико стотина питања и исто толико одговора, Свештеномученик Јован Восторгов покушао је да, интерпретирајући Тихомира и сам да одговор на питање шта Монархија јесте, чиме се руководи, које су њене предности и мане, какве су јој перспективе.

Као бранитељ начела Православног анархизма, читајући ову књигу нисам могао одолети, а да не понудим своју интерпретацију прочитаног, трудећи се, да кроз анализу онога што је Востоогов иза себе оставио, дам одговор на иста или слична питања која су и њега мучила.
Дакле, пред вама је поглед једног Православног анархисте на питање Монархије, њених мана, врлина, њене нужности и перспектива.

Власт и принцип

Своју интерпретацију Тихомирова, или боље речено, Монархије као власти, Св. Јован Восторгов започиње објашњавањем органске природе институционализоване власти. Као бранитељ вечите државе, Св. Јован Восторгов, истиче да иста постоји само онолико колико надвисује друштвеност на којој почива. Држава, сматра за разлику од нас Восторгов, упркос чињеници да није сама себи узрок, него тек надградња друштву, представља не МЕХАНИЧКУ него ОРГАНСКУ заједницу оних који је чине.

Занемарујући дакле чињеницу да друштво, а не држава представља првобитниизраз потребе за интеракцијом Восторгов олако механички наслоњен систем принуде на органску друштвену заједницу проглашава за почетак заједништва, а врховну власт (конкретно Монарха) именује за њеног главног браниоца. Отуда, наставља Восторгов, институционализована власт чувара поретка није само исход, него и услов и искон постојања не више ни државности, него и саме друштвености у држави затвореној. У томе, закључује Восторгов, лежи суштина органске природе институционализоване власти.

Док се са другим делом изнетог става можемо условно и сложити, не можемо прихватити као исправан став да је власт, као институционализован систем принуде и казне услов постојања друштвености, јер се кроз историју показало да и на одрицању такве власти (рецимо турске на примеру Срба) и паралелном градњом друштвености (задруге као облика друштвености насталог не на институционализованој власти, него на етичким обрасцима које чланови исте прихатају, или пак општежитељства у манастирима, првобитне хришћанске комуне и друго), могу надјачати све полуге механичке управе – државе.

Међутим, занемарујући ову чињеницу, Восторгов наглашава да институционализована власт, пошто је органске, а не механичке природе, сама по себи не подлеже никаквој критици нити оспоравању. Она је коб човечанства, његова судбина до краја постојања и изван ње не постоји могућност образовања било каквог система.

Сходно овом свом ставу, Восторгов у наставу свог образлагања природности и нужности власти, као њену битну улогу истиче „успостављање и одржавање реда”. То практично, ако кренемо дубље за овом констатацијом, значи да изван институционализоване власти као система казне и принуде не постји могућност образовања реда, односно система, као што смо већ нагласили у пасусу изнад.

Систем, по њему, упркос историјској предржавној и постдржавној истини, не образује и не одржава обичај, него власт. Обичаји, објашњава Восторгов, у једној држави не могу да обликују друштвене односе. Они су непотпуни и начелно штетни јер у њима, како објашњава није могуће пронаћи заједничку основу на којој би држава почивала. Не схватајући да управо укидање обичаја у име власти која „ствара и одржава ред“ државу и чини суштински механичком творевином, Восторгов обичаје третира искључиво партикуларно, зависне од подручја на којем настају и на којем се живе, односно интерпретирају. Као православни монархиста, занимљиво је и то, (не разликујући се при томе од највећег броја истих), он не може да сагледа сву снагу православне етике која обликује обичаје и чини их делом једне целине, као ни оног поретка у којем ће снага саме етике бити та која ће обликовати друштвене, па самим тим и државне односе, уколико државу посматрамо као надградњу друштва, односно друштава која је чине.

13592762_1020233931406029_1559183518666147978_nУколико као истину прихватимо став да једино власт својом силом (не нужном силом самог ауторитета добровољно прихваћеног, него и простом физичком силом), обликује и ствара ред, поставља се још једно питање: о каквом се ту реду ради? Стиче се јасан утисак да ред у овом случају ствара власт, Врховна власт, односно Монарх, који се, иако смртан и греху склон, уздиже изнад снаге моралног принципа Православља чији би чувар требао да буде. Смисао Монархије, истиче у раље власти и државе ухваћен Восторгов, и није ништа друго до чување „реда“. Она дакле није ту да васпитава грађане – поданике, да их уздиже ка ономе што би идеал требао да буде – Теодулија, до које се долази простим укидањем државе у коначници (и враћањем на стање друштвености), него да управо од њих сачува ред.

Потребу Монархије да од грађана – поданика сачува ред који обликује не принцип према којем је власт створена и који је контролише и ограничава, већ принцип који је власт услед својих потреба сама створила и којег сама контролише Восторгов проналази у првобитном греху и подложности људи изазовима света. Сматрајући тако, он у потпуности оправдава свој конзервативизам у чијем средишту се налази антрополошки песимизам. Оно што је ипак занимљиво јесте то да он исти негира када је у питању сама власт, односно Монарх, који треба да буде „заштитник реда“. Он за Восторгова није упитан и песимистички став према човеку и његовој природи не дотиче владара.

Систем принуде, наставља Востоогов, сходно томе да сам ствара ред, производи и систем норми, (који за циљ има да унификује поданике), до којих се, закључујемо, долази на развалинама обичаја. Оно што Восторогов иако свештених, чини се пренебрегава, рецимо то још једном, јесте чињеница да Православни сви и свуда, без обзира на појединачне сличности или разлике које се манифестују у обичајима, имају јединствени систем норми по којем се најпре као православни идентификују, а потом и међусобно распознају и одвајају од оних који нису Православни. Управо тај „систем норми” вршио је јак повратни утицај на обичаје и постао саствани део онога што су биле првобитне хришћанске заједнице – комуне, у времену када Хришћанство још увек није постало држава са системом власти, него друштво које се руководило управо етичким начелом, односно „системом норми“ које није стварала власт1.

Пошто ју је „одбранио“ као органску, Восторогов у наставку рада прелази на анализу принципа врховне власти – Монарха. Тако, он наводи да Монархија и Монарх као врховна власт, представљају израз „принципа који је једна нација прихватила као обједињујуће начело“. Отуда, логички говорећи, Монрах представља обједињујуће начело једне нације. То практично значи да пре постојања Монарха није постојало ниједно обједињујуће начело – принцип, по којем су се људи препознавали и уједињавали, а које својом снагом руководи и деловање врховне власти – Монарха. Уколико је то тако, онда Восторогов греши, тим пре што је свака, па и руска Монархија образована, баш као и република или било која друга форма власти управо међу оним групама које су се већ међусобно, управо захваљујући „обједињујућим начелима – принципима“ препознавали. Према томе, Монархија није и не може бити израз принципа, него тек његов чувар, баш као што то може бити и шеф републике, све док је принцип чији су израз, потребан друштву које са својим односима и моралом представља једини израз основног начела.

Уколико се, следећи Восторогова и готово читаву руску царистичку школу принцип власти постави као прво, главно и једино „обједињујуће начело“, онда се нужно долази до тога да је Петар Велики са својом идејом власти и те како актуелан и после званичног протеривања из руске политичке школе, односно до истине коју је давно изрекао Димитрије Мерешковски, да од „Великог“ на руском трону не седи Цар него Цар-Антихрист. Ако овај став прихватимо као истину, или барем као могућност, онда нас ни не чудити то што је, у складу са оним што о врховној власти као једном стваралачком принцпу говори и Восторогов, у пракси последње Русије Цар био тај који је обликовао принцип, а не Бог којем Православни Цар као главном принцпу и ствараоцу реда треба да одговара.

DSC07375У крајњем, ако пак прихватимо Востороговљев, односно Тихомировљев став да је цар мера свих ствари, онда није ни важно какво је друштво којим се царује и у којој мери је оно иманентно начелу које је цара произвело у „Православног“. Цар није нити може бити мера квалитетног друштва. Друштво је мера Цару и царевању, баш као што су на Православљу засмпвамо односи мера здравог друштвеног живота. Само на тај начин, Православље постаје мера Цару чега у теоријским погледима руских цариста пречесто нема.

Поредак

Moнархију, Восторгов са пуним правом разликује као идеју и њену историјску манифестацију. Као идејни принцип, она се, рецимо још једном, своди на власт једног човека који се руководи принципима које суштински сам ствара и брани, док се као историјска манифестација идеје Монархија често може значајно извитоперити у поредак странсамој идеји. Реализација монархистичке идеје, наглашава он, зависи од великог броја “околности и њихових различитих комбинација” захваљујући којима Монархија може бити мање или више остварена у односу на задату идеалну форму.

Као и сви други руски монархисти, а склони смо да тврдимо да су такви и српски који су своје монархистичке идеале црпели из руске традиције и школе, ни Восторгов не допушта постојање Монархије изван самодржавља. У складу са ставом да су држава и власт, а не обичаји и друштво једини творци и чувари реда, он сваки облик парламентарног живота који би на било који начин усмеравао Монарха назива “демократијом” изграђеном од стране “професионалних политичара”, у којој главну реч, дакле, не води самодржавни Монарх преко својих тела, него представнички орган.

Негирајући право таквом поретку да се сматра монархистичким, Восторгов као и многи други руски царисти није до краја објаснио однос у којем сталешко представничко тело које је ипак бранио, стоји према Круни, односно према Монарху. Да ли је то саветодавно тело, да ли Монарх има обавезу да се са њим консултује (те да ли та “обавеза” ако је и има аутоматски значи укидање самодржавља) не можемо сазнати из његовог дела, баш као што нам одговор на то питање не даје ни сам Тихомиров, чије дело Восторгов интерпретира.

Говорећи о практичном циљу који Монархија треба да оствари, Восторгов у први план истиче “спровођење начела правде у јавном животу” јер “помоћу принципа правде, држава уређује друштвене односе, мирећи све могуће приватне, личне и групне интересе чланова друштвене заједнице.”

Као браниоци идеје православне друштвености, лако се можемо сложити да је уједначење партикуларних интереса нужно за опстанак једне шире заједнице. Међутим, за разлику од Восторгова, ми сматрамо да се до јединства не може и не сме доћи механички – кретањем од врха ка дну, него управо супротно, органски, крећући се од дна, од комуналних заједница до врха. Само тако, сматрамо, Восторговљев став да се појединац, покоравајући се власти заправо покорава самом себи или барем једном делу себе (на трагу Томаса Хобса), може се сматрати потпуно исправним. Онда када власт чини у име слободе оно што јој Восторгов предлаже, те са своје висине настоји да по сваку цену не уједини, него преобликује друштво, појединац долази у сукоб са државом. Само ако држава настаје од дна, а не обратно, можемо рећи да је човек слободан, односно да се у својвољном потчињавању ономе што човек сам сматра да треба да буде изнад њега, отрива највиши ступња слободе.

Ако тако буде, онда ће тек Восторговљев став да “држава представља заједницу чланова социјалних група заснованих на општечовечанском начелу праведности” бити исправан. Све док Востпргов бранећи свој царизам тврди да се “општечовечанска начела” налазе, баш као и људи “под врховном влашћу”, не можемо говорити о слободи, тим пре што се на тај начин врховна власт, као што смо већ писали, ставља изнад принципа којим и сама треба да се руководи. Како су, дакле, сви принципи “под врховном власти”, тако под њом мора бити и сама правда, односно принцип према којем се самодржавни владар може прозвати “Православним”. На тај начин, код Восторгова поново проналазимо остатке цезаропапизма којег је у Русију увео толико омражени Петар Велики. Цар поново постаје мера свих ствари, посебно оних према којима би и сам морао да се равна.

DSC07373Отуда и не чуди Восторговљево тешко разумевање дуализма на релацији право и правда. Као монархиста, он сматра да се право и правда преклапају и да у њиховом спајању пресудну улогу има управо Монарх, још једном се не упуштајући у анализу самог Монарха као палог човека. Шта више, он у свом раду брани и институт “царске прерогативе” која, како напомиње, представља директно оружје монарха којим овај правде и права ради чува државу. Смисао “царске прерогативе”, објашњава нам Восторгов, јесте да Монарх у име више правде може непосредно да се укључује у политички живот државе на чијем је челу. Наравно, ни овде нема говора о томе на који начин он то може да чини, шта се подразумева под заштитом “животних потреба нације” у име којих се делује, као ни о томе на који начин су повезани лош Монарх и “царска прерогатива”, посебно ако се узме у обзир да је и сам Восторгов, мимо свих очекивања, бранећи право и лошег Монарха на власт, говорио да Цар, ма какав он био, ни нема значајног удела на рад државне управу.

Испод Цара, наставља даље Восторгов, потпуно занемарујући основна начела антрополошког песимизма, којег, чини се, прихвата само онда када народ, односно друштво треба да одвоји од власти, односно државе, стоји – аристократија коју потпуно некритички сагледава као “свест нације о постојању једног разумног закона који управља феноменима друштвеног живота.” Народ, наставља он, својом вољом предаје дакле власт у руке не само Цару, већ и “неколицини најбољих људи” који су, бележи Восторгов, “по својој природи способни да укажу на тај друштвени разум и да га остваре.”

Восторгов, као син сопственог сталежа занемарује чињеницу да се кроз историју, а посебно је то случај са руском историјом, управо аристократија неретко доказивала као недостојна Православних начела које је, окрећући се ка тековинама западноеврске аристократије заменила “друштвеним разумом” који се нама као Православним анархистима чини потребнијим грађанском друштву које и сам Восторгов са пуним правом одбацује.

Бранећи аристократију и истичући њен значај у чувају поретка, Восторгов, сматрамо, још једном потврђује наш став да за њега, као уосталом и највећи део руских цариста пост-петровске ере, Цар није чувар принципа на којима темељи своју власт, већ сам принцип. Отуда се и аристократија вреднује онолико колико чува принцип, односно Цара. Свест о потреби зашитите Круне од друштва (истинског принципа), најчистији је израз “друштвеног разума”.

Како је, као што смо већ наводили, Цар, а не принцип мера ствари у оквиру поретка којег сам ствара и остварује, онда ни не чуди то што код Восторгова нема ни говора о потреби да се на темељима Православног заједништва изврши коренита промена целокупног државност система у оновременој Русији. Аристократија је, стиче се утисак, ту управо да би сваки такав покушај укинула. Тако аристократија постаје нова Опричина у пост-петровском времену, када је њена улога постала сасвим супротна оној коју је имала у време Ивана Грозног. Од заштитника Цара, она се развила у заштитника Цара-Антихриста.

Говорећи о манама Монархије, Восторгов износи читав низ нелогичности. Тако у својој жељи да по сваку цену одбрани Цара-Антихриста, он сматра да чак ни лош владар не може да штети функционисању државе, пошто, како нглашава, ни на који начин не може да се меша у послове државне управе, чиновништва и бирократије. Успостављајући против тежу овом ставу, Восторгов, упркос бројним историјским примерима који доказују супротно сматра да ни добар Монарх, ма колико такав био, не може учинити готово ништа на поправљању лоше управе. “Просечне, па чак ни слабије способности носиоца врховне власти у довољно развијеној држави не могу бити на штету јер у таквој држави способности монархије уопште нису одлучујућа ствар”, тврди потпуно супротно самом себи и начелима Монархије коју брани Восторгов.

У својој одбрани Цара-Антихриста и његовог “Православног” поретка који из сваког поглавља све више израња као мера свих ствари, лишена чак и сопственог, као и греха својих родитеља Адама и Еве, Восторгов устаје и против институције бирања владара према квалитетима, сматрајући је, упркос богатој витантијској традицији, изопачењем монархијског прицнипа. Тиме он, чак и да све сведемо на најужи ниво, брани једну династију, а не принцип који суштински говорећи, не само да не зависи од тога да ли је владар мудар или луд, него ни од тога да ли су на власти Романови или било ко други. Наравно, под условом да се династи потчињавају принципу, а не да принцип потчињавају себи, што нам Восторгов нуди.

Врхунац одбране Цара-Антихриста, принуде и државе и њихово уздизање изнад обичаја, друштва, народа, Православног принципа у чије име Цар обавља своју функцију, проналазимо у Восторговљевом ставу да поредак не може сносити одговорност ни за оно што је у једној држави лоше.

Одговорност уместо Цара-Антихриста, аристократије, чиновника и бирократије сносе поданици несвесни принципа. На овај начин, Цар се још једном претвара у Цара-Антихриста, у Бога-Сунца, слично француској традицији из времена у којем је Круна свој крај нашла под гиљотином којом су руководили (не)свесни борци онога који је Цару дошапутао да је раван Сунцу, самом Богу – Антихриста.

Баш као што је 1917. године свој крај дочекао и поредак којег су од времена Петра Великог стварали руски цареви-антихристи.

Цар Славе

За разлику од дела наших претходника, ми сматрамо да савремени Православни анархист може па чак и мора бити монархист. Држећи се начела да анархија, односно друштвеност представљају последњу фазу развоја човечанства, ми сматрамо да је постојање државе само прелазна и преко потребна фаза у кретању човечанства ка коначном циљу.

Да би се до тог циља дошло, потребно је створити етичку државу, како би из ње настао етички, нови човек. Таква држава може да постоји само уколико се носиоци власти одрекну самододељеног им права на “стварање и чување реда” и потчине се принципу на основу којег је њихова власт и утврђена. У нашем случају, то је Православље као једини принцип којим се не само власт, него и друштво морају руководити. Свако уздизање изнад тог принципа, као што је то био случај са пост-петровским руским царистичким системом, ма колико се власт заклањала иза Православља, суштински урушава начело на којем стоји, а поредак који из њега исходи чини анти-православним.

Монарх који не одговара Закону, губи право да се Православним сматра. А да би Закон био спроведен, он мора прожети све сфере живота. Држава која жели да се Православном сматра, своје Православље не сме ограничити само на принцип врховне власти. Она, у складу са оним што Православна етика и есхатологија јесу, мора доживети потпуну и корениту реформу. Православна држава није (само) она у којој врховна власт поштује традицију, него и она у којој традиција постаје животна, покретачка снага којој се сви покоравају.

Православна није она држава у којој врховна власт потчињава принцип себи, већ она у којој Цар Царева заиста царује царевима. Само таква држава може створити новог човека, оног којем институционализована власт неће бити потребна, већ ће на темељу чврсте вере у Бога градити међусобне односе и поредак у једном новом виду друштвености – Православно анархистичком.

Нама не треба Цар-Антихрист, ми чекамо Цара Славе!

1 У крајњем, и сам Восторгов ће нешто касније, приликом објашњавања односа нације и државе констатовати и сам оно од чега бежи. Нација, иако ствара државу, са свим оним што је чини (дакле ту је и институционализована власт), надживљава државу. Конкретна држава, конкретан поредак, облик власти и друго, не исцрпљује једну нацију која је „способна не само да мења форме државе коју образује већ и да преживи њен потпуни крах, па и да је обнови вековима касније“.

013Дакле, не само да монархија није незаменљив поредак, него, јасан је овде Восорогов, упркос самом себи, институционализована власт са оним што доноси, није, за разлику од државе, преко потребна друштву као органској заједници. Обичај и друштво дакле надјачавају власт и државу.

Advertisements