AЛЕКСАНДАР БАЛАН: СРПСКИ РУМУН И РУМУНСКИ СРБИН

Румуни ће вам увек бити пријатељи, никад непријатељи!

Након пада Деспотовине у Смедереву, те након премештања српског живота у прадедовске крајеве северно од Саве и Дунава, односи између трансилванијске, влашке и молдавске (односно румунске) кнежевине са једне и српских деспотовина са друге стране постају нарочито живи и за духовни и биолошки опстанак српског народа посебно важни.

Са румунским кнежевинама добро је сарађивао још Деспот Стефан Велики; Влад Дракул је својим оружјем од Турака бранио Заслон (Шабац), Свети Њагоја Басараба је свим срцем помагао Бранковиће кад год би их латинске власти због страха од Срба терале из својих жупа и управо он је био тај без којег Света Мати Ангелина не би могла да започне и доврши изградњу манастира и старе митрополије у Крушедолу. Добре односе са Румунима имали су и Јакшићи, а румунски великаши као несаломљиви борци за народну слободу и дух православни, постали су део народног фолклора.

У модерној националној историји, везе Румуна и Срба обнавља како и доликује – хајдук: Старина Новак, или Баба Новак како га Румуни зову, неустрашиви четовођа који је тукући се против исламског освајача своју сабљу стављао на располагање влашким војводама, а главу са подједнаким жаром полагао на пањ за част Србије и Румуније.

И мада се, како је крајем тридесетих година прошлог века упозоравао велики Ратко Парежанин, оснивач Балканског института у Београду и вероватно један од највећих бораца за јединство Балкана, Румуни и Срби не познају довољно, потомци Мирче Великог су заправо једини са којима Срби никада нису имали великих спорова Можда управо због те нескривене и често недовољно јасне љубави два народа који у својој суштини не деле исти етнички и језички корен, добре односе са Румунијом која се својим пожртвовањем наметнула као оаза слободе на самом северу отоманске империје имали су подједнако и Обреновићи и Карађорђевићи, а доказ томе су чак две српске краљице румунског порекала: прва – Наталија и најомиљенија – Марија. Управо ове краљице сведоче да су две српске владалачке куће, ма колико различите политике водиле, биле свесне куда треба да крену у потрази за поузданим пријатељем.

Данас, осамдесет година након поменутих речи Ратка Парежанина, Румуни и Срби се подједнако не познају и на жалост не чине готово ништа да се упознају на начин на који  старо и више пута опробано пријатељство захтева. Данас и Румуни, баш као и Срби, или барем већина недовољно свесна сопственог пута и смисла, заузети су трком за западњачким духом који више него икад заудара простим и себичним материјализмом којем Балкан, православни али и исламски подједнако, никада није био склон.

У таквим жалосним околностима, пред Србију и Румунију стављају се нови тестови пријатељства. Некада се они огледају у односу према Косову и Метохији чију „независност“ Румунија (за разлику од власти у Београду) није признала, а некада у „влашком питању“, које се, стиче се утисак, отвара не када то реалне прилике у Тимоку захтевају, него када то из чистих ћифтинских потреба, румунски и српски западни покровитељи затраже од својих играча.

Управо отуда, одлучили смо се за интервју са Александром Баланом, Београђанином, српским Румуном и румунским Србином, потпредседником Покрета Румуна Србије, решени да о српско румунским односима поразговарамо са осведоченим српским пријатељем чија похвала, баш као и критика односе два наша народа може само унапредити.

НСС: Александре, колико смо ми упознати, ти си рођени Београђанин и готово би те могли сматрати Србином. Уз то, активно се бавиш политиком и борац си не само за румунско него и српско право у Србији. Можеш ли нам за почетак рећи нешто о странци чији си функционер и члан, односно о њеном односу према Европској унији, НАТО пакту и западним интеграцијама уопште.

А. Б: У праву сте. Рођен сам у Београду, српски сам дрзављанин и то увек радо истичем. Такође, пореклом сам банатски Румун и на своје порекло сам нарочито поносан. Политиком се бавим већ дуже време и тренутно сам потпредседник Покрета Румуна Србије. Највећи број чланства у партији је из Баната и Тимока, а уз то, ПРСје једнаод ретких, ако не и једина мањинска партија у Србији која није поборник Евро – атлантских и било каквих другихзападноевропских интеграција Србије. Током протеклих година, ми Румуни као народ по много чему сличан Србима, видели смо колико су „доброг“ интеграције донеле нашој матици и заиста не би волели да се то исто догоди и држави у којој живимо и коју волимо и поштујемо. Румунија је, то више није ни тајна, после учлањења у ЕУ и НАТО постала послушна колонија и крава музара за моћнике са Запада који у нама, као уосталом и у свим Балканцима виде искључиво нижу расу и јефтину радну снагу.

НСС: Као што је познато, односи наша два народа увек су били задовољавајуће добри и могло би се рећи да су се Срби поред Грка, на Балкану увек могли ослонити искључиво на Румуне. О томе сведочи и податак да је српски Банат остао у време немачке окупације у саставу српске државе иако га је Хитлер понудио Маршалу Антонескуу. За Србе то је ипак доказ пријатељства у најтежим моментима.

А. Б: Односи наше две земље или још боље два народа били су добри и онда када нисмо имали своје државе, односно када смо робовали под Турцима. Мислим да је то заправо једини такав пример јер колико сам упознат, Срби су имали повремено проблема и са Бугарима, али и са Грцима који су преко свештенства настојали да хеленизују српске, односно словенске просторе. Међутим, ако би се том пријатељству требало дати некакво име или наћи личност која би га најбоље дочарала, мислим да би то била Краљица Марија коју је народ од милоште прозвао „народна мајка“. Марија је била румунска принцеза и једна од највољенијих српских краљица у читавој историји српског народа, а да Срби нису заборавили њене корене доказали су и ове године приликом преноса њених земних остатака из Енглеске када су на овај догађај посебно позвали румунску делегацију чији сам био члан. Што се тиче Другог светског рата, потпуно сте у праву. Већ прве године рата у Југославији, силе осовине понудиле су Маршалу Антонескуу да окупира српски део Баната што је он одбио рекавши да Румунија сем Србије и нема друге пријатеље у окружењу и да не жели да квари те односе. До захлађења односа је дошло након 1945. односно након 1948. када смо се не народном вољом нашли у два блока. Тада су не само Срби у Румунији, него и Румуни из Србије били отсечени од својих рођака, пријатеља, своје земље. Границе су биле затворене, мостови порушени, гранични прелази затворени, карауле суницале на све стране, копани су дубоки шанчеви, границом је патролилара до зуба наоружана војска. Практично, добили смо оно што никада до тада нисмо имали, а стање је било горе него током Другог светског рата. Свако ко је покушао да пређе границу илегално, био он Србин или Румун, бивао је сурово кажњаван премлаћивањем, хапшењем, ликвидацијом али и одузимањем земље, тако да данас имате доста Румуна у српском Банату који још увек не могу да поврате земљу коју су им тих година отеле како румунске тако и југословенске власти.

 

НСС: Споменуо си време комунистичких размирица… Можеш ли нешто рећи у вези са распадом СФРЈ? Како су Румуни гледали на тај чин? Како си га ти лично доживео?

А. Б: Ми смо мањински народ који је волео и поштовао земљу у којој је живео. Сходно томе, као што смо некада били за јединство Југославије, тако смо данас и за јединство Србије, односно говорећи крајње лично, залажем се за српске интеграције колико год оне данас биле могуће. Међутим, волео бих да истакнем да је међу Румунима у српском Банату било и оних који су били против Југославије, али не на уштрб српских него комунистичких интереса и који су подржавали њен нестанак. Такви су били стари Кодреануови Легионари, међу којима је био и мој деда кога су након рата комунистичке власти малтретирале, одузеле му земљу и стоку и који је због отпора наметнутој колективизацији држан готово недељу дана у подруму пуном хладне воде. Такви људи су сматрали да комунизам треба што пре да нестане и не могу рећи да им на томе замерам. Са друге стране, а што се данашње Србије тиче, већина Румуна се диви Србима због  храбрости  и пожртвованости коју испољавају у борби са страним у суштини ционистицким силама. Ја сматрам да је уједињење свих Румуна али и свих Срба у једну државу и даље могуће. Данас Срби треба да раде на што тешњем спајањуСрбије, Републике Српске, Северне Црне Горе и северног Косова и да тако створе услове за даљу акцију које је суштински скопчана са успоном Русије. То исто важи и за Румунију коју чекају Молдавија, Буковинаи Будјак (територија припојена Украјни од стране Стаљина1945.). Ово наравно није мгуће под окриљем ЕУ и НАТО. То је тежак задатак и за јаке националне државе, а не за слабе државице разбијене у такозване еврорегионе што смо ми на жалост, допустили да постанемо. Али ја се надам да ће Србија и Румунија бити оно што су биле у време Душана или румунског Стефана Великог.

НСС:Постоји ли некаква паралела између Косова, Републике Српске и Црне Горе и Молдавије, односно умишљене мађаронске „Карпатије“?

 

А. Б:Да, како да не. Све је то део истог пројекта растакања наших народа и држава и као сто све Србе патриоте боли питање отуђених територија, пре свега Косова и Метохије, Црне Горе и Републике Српске, тако и нас боле Басарабија, Северна Буковина и Будјак, али и Јужна Доруџа коју су Бугари добили 1938. после криминалног пакта Рибентроп – Молотов. Конкретно, по питању уједињења Румуније и Басарабије се доста ради, преко 90 постоРумуна је за унификацију, а главна препрека су корумпирани политичари са обе стране Прута и наравно Брисел који се противи румунској слободи.

НСС: Често се у српској јавности шпекулише око евентуалног румунског признавања „независности“ Косова и Метохије. Може ли Румунија заиста признати Косово?

А.Б: Док је председник Басеску на власти не постоје никакве шансе да Румунија призна Косово. У крајњем, он је то изричито истицао приликом многобројних посета Србији, на сусретима са руководством Србије али и у свакодневним разговорима са нама – представницима Румуна у Србији. Басеску је велики пријатељ српског народа и у то нико не треба да сумња. Што се новог премијера Понте тиче, он је другачији, поданички је наклоњен Западу тако да је од 2015. све на жалост могуће.

 

НСС: Има ли на Балкану простора за балканску геополитику? Може ли Балкан створити аутентичну геополитику која би пре свега настојала да у један блок, за почетак културни и економски, а касније и војни и политички увеже православне народе Балкана?

А.Б:Да, ја мислим да има. Та идеја је стара, имала је и свој комунистички израз, али је још увек врло занимљива и привлачна и мислим да би тако нешто било добро за све народе Балкана. Ми треба да будемо свесни да смо пре свега православни хришћани, браћа по вери, да имамо своје вредности и да јесмо другачији од католика и протестаната Западне Европе. Ми наше православље не дамо по нипокоју цену, док се западњаци своје вере одричу врло лако и прелазе у атеизам и у друге вере, пре свега ислам. Нека врста уније билаби врло позитиван помак у културолошком и сваком другом смислу. Границе према Турској и Азијиморају се добро обезбедити и готово херметички затворити, јер је то једини начин да се хришћанска Европа спасе поплаве паганизма и штетности утицаја имиграната из Трећег света. Само на тај начин можемо учинити да се наша вера сачува од омаловажавања и урушавања што би на крају довело до њене смене шупљим материјалним„вредностима“. Преко 90 посто Срба и Румуна су, макар номинално православни и треба доста труда уложити да они то заиста и постану као што су били наши стари. Ово је прека потреба тим пре што су у наша два народа све присутније различите неопротестантске секте које користе тешке животне услове и буквално купују своје вернике.

 

НСС:У том контексту, можеш ли објаснити односе Румуније и Бугарске, односно румунских и бугарских националиста? Да ли ту има неких посебно спорних момената или је могуће установити неку стабилнију сарадњу?

 

А. Б: Неких посебних проблема између рецимо Ноуа Дрепте и Атаке колко ја видим нема. Чак шта више, бугарски националисти су и учествовали на неким скуповима у Румунији и то је у суштини добро јер нуди могућност договора и не искључује могућност споразума са српском националном опцијом што је из угла српско бугарских односа посебно важно. Румунски националисти би ту могли бити добри посредници. Са друге стране, постоји наравно болно питање румунско – влашке манине у области Јужне Добруџе и Видина. У Видину рецимо имате и данас преко 30 чистих влашких села. Ова област је заједно са српским Тимоком некад била компактна регија у оквиру Турске. Власима који се изјашњавају као Румуни су укинута сва права после 1945. Немају право на школе и цркве на матерњем румунском језику иако је то загарантовано свим европским повељама. У Србији је стање доста боље, однедавно је почело увођене курсева румунскогјезика у школе у Тимочкој крајини где су се родитељи изјаснили да то желе, мада имамо проблема са недостатком квалификованих професора. Једино гореће питање између Румуније и Србије је питање Румунске Православне Цркве чије је деловање забрањено у Тимочкој крајини и која тамо сада ради полуилегално. Ово питање треба да се реши на највишем нивоу, канонски између две цркве и у највишим политичким круговима.

НСС:Шта можеш рећи о односу Румуна и Мађара? Мађари су рекло би се заједничкаи стална претњасрпским и румунскиминтересима на Балкану, Мађари сустари и стални ревизионисти без основа од којих прети опасност стабинлности региона. У том контексту, како оцењујеш све присније везе Мађара са Бугарима и Хрватима и како то може да утиче на Румунију и румунско – српске односе, с обзиром да се увелико појављују и неке коалиције измеђз Бугара, Мађараа, Хрвата и анти  румунски настројених Молдаваца?

А.Б:Да, шта рећи оМађарима, а не користити псовке. Ради се о народу који својим самим понашањем и обнављањем контаката са Турцима на пан туранској основи показује да суштински није европског порекла… То је агресиван неко би рекао номадско динамичан народ, народ који вас стално држи у приправности са некаквим новим захтевима којима траже суштински немогућа, неостварива права која нема нико у свету: или траже аутономију, као што је реч у три Округа у румунској Трансилванији, на северу српске Војводине, у Словачкој, или пакУкрајни. Сматрам да то ништа није случајно и да се све ради перфидно и финансирано са Запада. По том питању народи Србије, Румуније и Словачке треба да дејствују уједињено, одлучно.Никаквог даљег попуштања мађарским иридентским захтевима несме бити, а то подразумева и њихове мање или веће савезнике у региону јеркао што је српски народ преживео усташке јаме у Хрватској и бацање под лед од стране Мађара, тако смо и ми преживели мађарски геноцид 1940. године кадасу Хортијеве трупенакон окупације дела румунске Трансилваније побиле на дестине хиљада Румуна. На срећу, то је све сада иза нас, али ко своју историју не памти може у скорој будућности да се нада њеном понављању. У румунској Трансилванији, Румуни су огромна већина са преко 80 посто, тако да неможе бити речи о никаквим аутономијама. За то можемо да захвалимо и Николае Чаушескуу који је населио Румуне на границама земље и изоловао Мађаре у центру. Да је било памети и воље,тако несто је и Србија требала да уради са својим Косовом док је било времена.

 

НСС: Шта мислиш о евроазијским интеграцијама, с обзиром на не баш добре односе Румуније и Русије током читаве модерне румунске историје, изузев периода комунистичког режима? Може ли се Румунија коначно окренути Русији односно може ли Русија коначно прихватити Моладавију као румунску земљу?

А. Б:Односи Русије и Румуније су на жалост на најнижем могућем нивоу и то највише захваљујући поданицкој политици румунских политичара који су тотално окренути Западу и НАТО алијанси. Од скора имамо и америцке базе на земљи Мирче Великог, базе које директно провоцирају Русију и постављају некакав одбранбени ракетни штит, који је у ствари уперен ка Русији, а не ка Ирану и БлискомИстоку како нас лажу из НАТО и САД администрације. Са друге стране, Руси и Румуни на жалост имају крваву заједничку историју, а и данас се води борба за превласт над Бесарабијом која је као што знате почела половином 19. века.Тада је царскла Русија истерала Турке са тог подручја и припојила ову древну румунску земљу Русији. Убрзо је почела прва колонизација Руса којих данасу Молдавији има око осам посто. Ни за време Чаушеског односи наше две земље нису били много бољи и због тога је много патила румунска економија, јер је цена гаса била астрономска, а многим румунским и молдавским производима био је забрањен приступ на руско тржиште. Ипак, сматрам да се неко решење мора наћи, јер не само да ми немамо шта да тражмо на Западу, него и Русија постаје све свеснија значаја Балкана у геостратешком смислу. Самим тим, своје место у тој новој руској идеји мора имати и Румунија.

НСС: Реци нам нешто о положају румунске националне мањине у Србији? Шта су Румунима Власи и колико је вама стало до Влаха

А. Б:Мислим да Срби треба да схвате да Румуни виде Влахе као пре свега своје и то се никада неће променити. Путујући по Тимоку, имао сам прилику да се упознам са великим бројем Влаха, како оним који се сматрају Румунима, тако и оним другима. Међутим, и једни и други знају румунски језик и када их питате како говоре када не говоре српски, нико вам неће рећи „влашки“, него готово искључиво „румунски“. Генерално говорећи, данас имамо три врсте Влаха: оне који се сматрају Србима, они који кажу да суВласи, дакле не ни Срби ни Румуни, а имамо и оних којисесматрају Румунима. Конкретно Румунија никога не присиљава да се изјашњава као Румун и једино што тражи то је тај курс на матерњем језику за оне који се као Румуни изјашњавају. Лично сматрам да ово питање честоствара непотребне тензије између две државе, често се потеже и међународна заједница да интервенише што није добро. Већ сам споменуо да имамо извесних проблема када је реч о деловању РПЦ у Тимочкој крајини. Цркви јеомогућено несметано деловање у Банату али је под непознатим разлозима забрањено у Тимоку. Као што сам рекао, сматрам да се ово питање треба решавати између две државе, цркве и два братска народа, без непотребног мешања Запада који би то једва дочекао. Што се тиче питања увођења курсева румунског језика затимочкеРумуне, то ствари иду на боље. Наиме, око 2000 основаца и средњошколаца се изјаснило за ове курсеве који још на жалост нису почели јер имамо проблем са мањком професорског кадра, али ћемо и то решити.

НСС:Како оцењујеш положај Срба у Румунији?

А. Б:Сто се тиче положаја Срба у Румунији, колико знам, он је на високом нивоу. Срби имају својешколе, цркве, Митропоилију у Темишвару, радио и ТВ програме, часописе. Па ипак, и поред тога, број Срба се на жалост смањује, а према последњем попису их је свега око 20.000. Овакав биланс је трагичан, али и логичан и долази као последица мешања са већинским становништвом и емиграције ка Западу. Са сличним проблемом се суочавамо и ми Румуни у Србији. Много је мешаних бракова и ту се већином говори језиком државе у којој се живи. Са језиком, сходно чињеници да смо православци, лакше се преноси и култура, тако да ће се у наредном периоду број Срба у Румунији и обратно драстично смањити.

НСС: Рођени си Београђанин, служио си српску војску… за сво време које си провео са и међу Србима, јеси ли некада подвукао црту, донео суд о томе какви Срби јесу и шта заиста мисле и знају о Румунима?

А.Б:Као Београђанин никад нисам имао проблема због националности којој припадам.Београђани и Војвођани су доста толерантни по том питању и то је за сваку похвалу. ВећинаРумуна у Србији су паори – сеоско становниство.Вредни су и поштени људи који обрађују земљу и хране друге својим радом и тек од скора имамо миграције ка градовима и иностранству. Са друге стране после уласка матице у ЕУ, доста Румуна из Румуније је емигрирало ка Западу,у потрази за послом, а међу њима је било и доста ситних криминалаца, цигана, просјака који нам руже имиџ. Они ипак не представљају наш православни племенит и миран народ који никад није водио освајачке ратове и отимао туђе територије, већ само бранио оно што је његово. Свим Србима читаоцима ваше странице желим Срећне Новогодишње и Божићне празнике.

Христос се роди, пријатељи Срби и не жудите за туђином и западним „вредностима“, чувајте ваше и волите свој народ веру и државу каква год она била. Румуни ће вам увек бити пријатељи, никад непријатељи.

 

Разговор водио: С. Лапчевић