Vlada

Ми смо сви пролетери и то је разлог више, да забацимо сваку борбу за династију и тесногруде реформе, па да свом снагом отпочнемо борбу за начело… Ко уопште мисли за народ да ради, ево му посла

 Написао: Стево Лапчевић

 Владимир Љотић српски конзул у Солуну, отац Димитрија Љотића и близак пријатељ Светозара Марковића и Николе Пашића спада у ону групу српских трагичара чије дело историја, и поред свега што су учинили, није запамтила, или барем то није учинили у довољној мери, онолико колико су они и заслужили.

Данас, стотину и једну годину након смрти овог Смедеревца, у његовом лику и делу препознајемо судбину још једне познате и нешто старије смедеревске породице, Бранковића, који су, баш као и Љотићи, и поред свих дела која несумњиво сведоче о велични и части ове породице, остали на маргинама историје, осућени да се и данас, када су копља одавно положена а борбе утихнуле, боре за одбрану свога имена. И као и Бранковићи, и Љотићи су на свом имену понели грех других, носећи га часно и чинећи то на достојанствен начин и данас.

Владимир Љоитћ био је, рецимо то опет, велики пријатељ творца српског социјализма, Светозара Марковића, присталица Карађорђевића, један од организатора босанског устанка 1875. године, борац за српско уједињење, поборник српско – бугарског јеинства, агитатор на пољу стварања балканске федерације која је у његовој перцепцији једина имала снаге да се оупре притисцима великих сила које су, распирујући балканске сукобе, тражили прилику да остваре сопствене интересе.

Интересантан је и податак да је управо Владимир Љотић у познатом “Панчевцу” у неколико наставака превео са немачког на српски Марксов “Комунистички манифест”, много пре него што је то у Митровачкој казниони учинио Моша Пијаде.

Порекло Димитријевића – Љотића

 Владимир Љотић рођен је од оца Димитрија – Мите Љотића у Смедереву 1846. године као првенац “и јединац тада имућне, угледне и задружне куће три брата: Мите, Ристе и Николе, синова Ђорђа Љотића, бившег ђумрукџије, “осмотритеља карантина” и претседатеља суда”[1]

Питање порекла Љотића и данас је отворено и око њега се воде разне расправе у којима су се временом искристалисала два становишта: прво по којем су Љотићи поркелом Цинцари и друго, по којем су несумњиво Срби, о чему, у крајњем, а на основу породичне архиве и предања у својим “Мемоарима” пише и Владимирова жена Љубица.

Владимиров деда, како бележи Љубица Љотић, звао се Ђорђе Димитријевић, из милоште прозван “Љота”. Имао је брата Тому, а у Смедерево, тачније и село Крњеву, два брата се досељавају током прве половине осамнаестог века из села Блаца које се данас налази у грчком делу Македоније. У то време, Србија се, према одредбама Пожаревачког мира налазила под патронатом Аустрије, тако да су два брата у њу дошла, напомиње Љубица, не ради печалбе, него раи осигурања елементарне сигурности живота, која је захваљујући турском терору била нарочито угрожена у ондашњој Македонији.

Ако је веровати породичној заоставиштини, у Крњеви Ђорђе и Тома бораве наредних педесет година. Чиме су се бавили није познато, не зна се ни колико су, ни да ли су са собом пренели свој иметак, али се поуздано зна да су са собом у Србију пренели своју крсну славу Светог Ђорђа, што их несумњиво одваја од Цинцара код којих оваквог обичаја нема.

О томе колико су два брата Димитријевића била побожна и одана своме светиетљу говори и податак да су 1750. године “у сред шуме, у једној романтичној котлини, недалеко од пута који води ка Паланци”[2] подигли цркву брвнару и посветили је Светом Ђорђу. Након повлачења Аустријанаца и повраћаја Турака у Смедерево, браћа су скупо отплатила земљу на којој се храм налазио и тако га спасили од сигурног разарања.

Крајем осамнаестог века, Димитријевићи се селе у Смедерево и једино што ће их током читаве историје везивати за село које су напустили, јесте управо мала задужбина коју су редовно обиазили и даривали.

“Почетак деветнаестог века налази ову браћу у Смедереву већ окупљену и угледну. На “малој пијаци” они су 1806. године купили од Турака велики квадрат земљишта, по тапији, све до рата чуваној која је била потврђена великим печатом “Правитељствујушчег Совјета у Смедереву” На тим земљишту подигли су себи ову двоспратницу, ред дућана и механу, у коју је свратио, пре више од сто година, немачки путописац племенити Дубислав Пирх, и у том путопису описао је ову механу у којој је отсео.”[3]

Старији брат, Ђорђе “Љота”, како извештава у својим “Мемоарима” Љубица Љотић, није имао сина, тако да није имао ни првога наследника. Имао је кћер која је била удата за добростојећег београдског трговца, извесног Кутулу, који је имао кућу у близини некадашње Доситејеве Велике школе.

Други брат, Тома, имао је четири сина: Јована, Ђорђа, Димитрија и Косту. Јован је касније имао кђер Јелисавету, мајку Јована Флорића; Димитрије је такође имао само кћер Мару, удату за Михајла Станишића, док је Коста погинуо као устаник на Делиграду 1809. године и то као смедеревски буљубаша, те тако се деси да је Ђорђа усинио истоимени стриц. Због надимка “Љота” свог “сина” Ђорђе је прозвао Љотић. Добивши “ново” име, Ђорђе је добио и део стричевог имања.

У јеку Првог српског устанка, стари Ђорђе изненада умире. Сахрањен је у својој задужбини, у припрати старе смедеревске цркве, а бригу о имању преузима његов посинак Ђорђе Љотић..

 Одани Карађорђу

 У породичним аналима, остало је забележено и то да су стари Димитријевићи – Љотићи од првог до последњег дана Првог српског устанка били врло привржени и одани Карађорђу, те да је Вожд при сваком проласку кроз смедеревски крај био радо виђени гост и коначар ових угледних домаћина.

“По записима ћир Анте Протића, у њиховом дворишту, које се пружало иза ових зграда, под једним дудом који још живи, Карађорђе је отсекао перчине кнезовима. У тој кући, Карађорђе је примио кључеве смедеревског града од Турака. Ту се састајао са виђеним људима ради договора, и једном добре воље, шалећи се са кнезовима, опклади се у дукат који он положи да ће први истрчати на Редут. И дукат је остао његов, јер је он први истрчао.

У Карађорђевом устанку, и Љотићи су учествовали. У крвавом окршају на Делиграду 1809. године, пао је и млади смедеревски буљубаша Коста Томић – Љотић, најмлађи брат Ђорђа Љотића. Предвиђајући своју сигурну смрт, скинуо је са својих хаљина све своје сребрне украсе, као и сребрну кутију за барут, са сликом Светог Ђорђа, и послао кући у Смедерево, што се и данас у њој чува. Најстарији пак брат, покојни Јован, учествовао је у свима борбама устанка, а нарочито се истакао у боју на Суводолу 1809. године као коњаник у одреду војводе Вула Илића – Коларца.”[4]

 Димитрије Мита Љотић

О томе где је Владимиров деда Ђорђе Љотић стицао обраовање, не зна се, али се зна да је још као млад постао државни службеник и то најпре “осмотритељ” карантина на главном прелазу од Смедерева ка Турској, а касније и ђумрукџија и Председник суда у Смедереву, што ван сваке сумње потврђује да се радило о угледним, писменим и надасве поузданим и поверљивим људима.

Ђорђе се оженио 1812. године Петријом “избеглом ћерком једног свештеника из села Мрштана код Лесковца, који је тада био у Турској.”[5]

Исте године Ђорђе и Петрија добијају сина Димитрија, од милоште прозваног Мита. Ђорђе умире 29. децембра 1843. године, а Петрија шест година касније, 1849.

MITA LJOTIC

Свога сина првенца, Димитрија, Ђорђе је послао у “Вишу грчку школу” у Земун, где је млади Љотић учио, имеђу осталог, заједно са Илијом Гарашанином. У овој школи, која је била нека врста гимназије, поред основних знања из области трговине, Мита је стекао и извесна класична знања..

По окончању школовања, према казивању Љубице Љотић, Димитрије је остао да ради као трговац у Београду, где се 1829. године удружио са Илијом Милосављевићем Коларцем. Временом су се међу њима развиле изузетне породичне везе из којих је истекло то да је Димитрије Мита Љотић постао кум на венчању Илијином са Сеном – Синђелијом.

Ова два приајтеља, први пут су се раздвојили, истина не својом, него вољом Кнеза Милоша који је у оквиру својих “реформаторских активности” издао наредбу “да сви виђени трговци умају оградити велике пусте просторе тада ненасељеног Београда. Коларац огради простор на коме је и данас кафана “Коларац”. Мити Љотићу буде додељен велики простор од Коларца левом страном идући Теразијама. Али, како је тада ограда коштала више од самог земљишта, он напусти Београд и оде својој кући у Смедерево, да тамо са браћом продужи трговину.”[6]

Поново у Смедереву

Посао у Смедереву постепено се разгранавао, а Мита све више узима учешћа и у свакодневном друштвеном животу Смедерева свога доба. Настављајући традицију својих дедова, покренуо је изградњу новог Саборног храма у некадашњој престоници, који би заменио стару црквицу на гробљу. О томе је водио разговоре и са оновременим протом смедеревским извесним Банићем и прихватио је да поред предњачења у давању новчаних прилога на конак и храну прихвати и мајсторе; извесног Анђелка из Велеса и његовог помоћника. Према сачуваним подацима, изградња Цркве је трајала пуне три године, а као захвалност за све што је дом Љотића учинио, храм је одмах по изградњи био посвећен Светом Ђорђу.

И Мита Љотић био је изузетно привржен Карађорђу, а његова смрт у Радовањском лугу, тек на домак Смедерева, изузетно је болно одјекнула у кући Љотића. Ова мученичка смрт јунака на дан летњег Светог Арханђела, додатно је приближила Љотиће за потомке великог Вожда. Била је то спона која се никада неће прекинути, без обзира на тежину околности у којима су се обе куће налазиле. У крајњем, због ове своје првржености, Љотићи су, почев већ од Мите, били предодређени да понесу тежак крст, да се често селе ван Србије, онако како су то чинили и чланови дома Карађорђевића.

NASLOVNA

 Уставобранитељи и одлазак из Србије

На удару Обреновића, Димитрије је посебно био у време “Вучићеве буне”, о чему сведочи и један циркулар од 21. авгусра 1842. године, у којем је сврстан у групу десет највећих “бунтовника” међу којима су били још и: Тома Вучић, Лука Гарашанин, Паун Јанковић Баћа, Антоније Ранковић и Стеван Книћанин и други.

По победи “Уставобранитеља” које је подржавао не због личне користи, него из љубави према Карађорђевићима, Мита постаје капетан у Јагодини, у срезу Левачком. Службу је прихватио оберучке, ни не слутећи да ће га она за сва времена одвојити од трговачког посла и родног Смедерева. У Јагодини се и оженио извесном Јелисаветом, ћерком кмета Милоша из Горњег Рачника.

Своју оданост слободарским српским традицијама, Љотићи су показали и 1848 године. Тако, Љубица Љотић пише: “1848. године, кад је букнула Маџарска буна, у походу који је спремила српска влада у помоћ војвођанским Србима, одушевљени борац био је и капетан Мита Љотић. О његовој куражи и храбрости писао је касније др Никола Крстић, који је тада као младић био секретар у Народној помоћи за време те буне. “Капетан Мита Србијанац у фесу”, причао је овај очевидац, “прелетао је са својим људима са једног места опасности на друго”. Штета је што је велика његова преписка из тога доба са Книћанином и другима нестала у светском рату. И тек по завршетку те буне вратио се.”[7]

По окончању буне, као одани пријатељ кнеза Александра Карађорђевића, Мита постаје помоћник Управника београдске вароши, а био је и смедеревски кандидат за “Светоандрејску скупштину”, али је његову кандидатуру суспендовао Гарашанин пошто је знао да је Љотић велики приврженик Кнеза Александра Карађорђевића којег су “Уставобранитељи” у складу са личним егоизмом желели да оборе.

О “Светоандрејској скупштини”, Мита није никаа имао лепих речи, увек истичући да је била састављена од “полицијских чиновника”.

Тако, у једном писму сину Владимиру, Мита вели да је у општем метежу који је настао током и непосредно по окончању Скупштине чак и потегао пиштољ на Гарашанина.

Ипак, 22. децебра 1858. године, Београд је напустио кнез Александар, а у његовој пратњи био је и наоружани Мита Љотић. Иза себе је оставио и своје имање и породицу.

Владимиров одлазак из Србије

Кратко време, Мита је живео у Пешти поред Књаза, а потом је отишао у Влашку, где је успео да пренесе део имовине из Смедерева и запчоне нови живот.

“До последњих својих часова дубоко одан Књазу, он је увек стигао поред својих многобројних послова, да тамо води бригу и свестан надзор над имањима Карађорђевића и Николајвеића; да 1868. године поводом убиства Кнеза Михаила заступа Књаза Александра пред румунским судовима у одбрани његове тамошње имовине; да то исто чини и пред београдским судом; да одржава везе са бугарским комитетом у Влашкој; да путује у Париз ради набавке оружја за Босански устанак; да трезвеношћу и исправношћу оданог човека и пријатеља даје савете, нарочито млађима, шта ће и како ће радити. Будући имућан, он је штедро помагао многе изгнанике, као и многе другове свога сина Владимира који су студирали у Швајцарској. Његова кућа у Букурешту била је врло често збег многих паћеника, који су врло дуго времена живели о његовом руху и круху. Његова помоћ за организовање и одржавање Босанског устанка није била мала и незнатна: половину потребних средстава за куповину штампарије и куће, покретње и издржавање “Народног гласника” у Темишвару, он је сносио.”[8]

Почетком шездесетих година деветнаестог века из Србије, ка оцу, полази и млади Владимир и у Пешти креће на школовање.

У то време, 1864. године, у Србији, у Смедереву избија династичка буна, позната као “Мајсторовићева завера” по Антонију Мајсторовићу, бившем окружном начелнику у Смедереву и државном саветнику у пензији под Кнезом Александром Карађорђевићем и која је поред Смедерева ухватила је и Крагујевачки, Пожаревачки и Ћупријски округ.По окончању буне, власти су, иако нису били ни на једној потерници, ухапсили оба брата Мите Љотића; Ристу и Николу, тек за опомену Димитрију, да се одрекне оданости кнезу Александру.

IMG

До промене односа између две куће, Карађорђевића и Обреновића дошло је врло брзо, већ по прослави педостогодишњице таковског устанка, када су на свечаност овим повоом биле позване и две Карађорђеве кћери, Сава Плакић и Стаменка Чарапић.

Тако је у међудинастичким сукобима настало затишје, што је Владимир Љотић искористио да оконча школовање у Пешти, да се врати у Београд где је 1866. године положио гимназијске испите и уписао Велику школу – Правни факултет.

“На Великој школи он живо учествује у организовању и раду друштва “Побратимство”. Са више другова он ступа у пријатељске везе са бугарским емигрантом Љубеном Каравеливим, руским ђаком, да ради на свом усавршавњу и спреми, а затим на зближењу и Свесловенској узајамности… У организовању покрета “Уједињене омладине српске” живо ради и учествује на свима њеним скупштинама, где се упознаје и братими са елитом младежи српске.”[9]

 Убиство у Кошутњаку и Владимиров одлазак из Србије

Убиство кнеза Михаила у Кошутњаку 1868. године, донело је нове неприлике Владимиру, Мити и кући Љотића у целости.

Наииме, као близак дому Карађорђевића и као истакнути члан “Уједињене омладине српске”, Владимир је убрзо по овој трагедији био лишен слободе и у казамату београдске тврђаве проводи пуна три месеца. За то време, свега једном је изведен пред суд и, да ствар буде још гора, ослобођен је сваке оптужбе.

Убрзо по пуштању на слободу, сломљен и болестан, одлази код мајке у Смедерево, али ни ту не остаје дуго. Окружни начелник Живојин Блазнавац поручује му да се склони из Србија ако му је “мила глава на раменама”.

Убрзо потом, Љотиће је, како иситче Љубица Љотић стигла освета власти: по ад хок одлуци српске Владе, готово читаво имање ових смедеревских домаћина распродато је на добош и за буд зашто.

“После продаје имања, мајка Владимирова, жена Мите Љотића, биће избачена на улицу. Брат његов Риста, виђени трговац, буде затворен и окован, а затим убрзо умре, а син Мите Љотића, Владимир, правник треће године, нађе се већ по други пут у туђем свету, без икакве своје кривице, као изгнианик из своје Отаџбине.”[10]

По одласку из Србије, Димитрије се поново нашао у Пешти и поново у кругу кнежевског дома Карађорђевића. Кнез Александар је, на захтев комесара београдске владе, у то време био у мађарском затвору, а кнењига и деца њена били су пред губитком целокупне имовине.

“У Београду, пред Преким судом, једини који је имао смелости да брани књаза Карађорђевића био је Јова Милинковић – Алавантић. У Пешти, књаза је заступао чувени адвокат Фунтак. Његове сјајне одбране, преведене на француски, раздане су свима страним представништвима у Пешти. Трећи пуномоћник књажев био је Мита Ђ. Љотић, нарочито пред судовима у Румунији, где је захтев београдске владе за конфискацију Књажевих добара био одмах одбијен. У том својству, дошао је Љотић у Земун, јуна те године, одакле је по истом предмету упутио Намесницима, преко адвоката Алавантића протест против одузимања непокретних имања, да се продајом њиховом наплати причињена штета Србији од 1868. године. Алавантић је упутио тај протест 26. августа те године.”[11]

Кнез је пуштен из затвора тек 1870. године.

Из Пеште ка Бечу

Своје даље школовање, Владимир Љотић је наставио у Бечу, где је настојао да оконча студије права које је у Београду напустио услед проблема о којима је било речи.

“Он је као ђак тадашње Велике школе био у националном погледу већ изграђен човек, јер је она, под утицајем “Уједињене омладине српске”била жижа српског родољубља. Тада се тамо будило родољубље и кроз прозу и кроз песму, села и беседе, као и у зачецима српског омладинског позоришта у “Пивари” где је и он са ђацима играо српске историјске комаде. И “Побратимство” у ком је он био један од оснивача, имало је за подлогу Србовање, без кога се није могло остварити жељено уједињење чију сјајну преодницу “Уједињену омладину српску”, оснива та иста генерација. Долазак међу њих Љубена Каравелова, бугарског емигранта, руског ђака уноси одушевљење за Русе и Чернишевског. У напону прве младости, са пуном главом и још пунијим срцем за Србадију, Српство и Словенство, ни силне преживљене невоље и неправде нису га могле ни расхладити ни разочарати. Такав Љотић долази у Беч да продужи своје школовање. Слободне часове проводио је поред деце и унучади Књажеве – у кући Карађорђевића – овде пресељене, после немилих доживљаја у мађарској Пешти.”[12]

Разлог због којег је Љотић радо прихватио да буде тутор младим Карађорђевићима, лежао је у увиђању да су ова деца, учећи од стараних учитеља у многоме запоставила српску традицију и национално питање. Будуће српске династе, Владимир, како истиче Љубица Љотић, није подучавао “сувопаарним наукама” него “лепим лектирама”: народном књижевношћу, историји и традицији. Потоњи Краљ Петар, радо је истицао да је управо захваљујући Владимиру проговорио српски као да је цео живот био не у инострансвтву већ “у срцу Шумадије”.

Владимир је успео и да младе кнежеве потомке усмери и ка “Уједињеној омладини српској”, а “Млада Србадија”, као њен орган, редовно је долазила на адресу Кнеза Александра.

Са Светозаром Марковићем

Ипак, Владимир се није дуго задржао у Бечу. “Вероватно да је права побуда за овакво решење била та, што је у то време Владимиров интимни друг и присни пријатељ са Велике школе и “Уједињене омладине српске” Светозар Марковић исто тако напстио своје двогодишње школовање у Петрограду па отишао у Швајцарску, другу отаџбину многих политичких изгнаника.”[13]

IMG_0002

У Цириху, Љотић продубљује своје везе са Љубеном Каравеловим, али и са Карађорђевићима, младим Ђорђем и Арсенијем, који су такође стигли у главни град Швајцарске.

До краја заљубљен у руске социјалисте, чита Чернишевског, прати рад интернационале, договара се са Светозаром Марковићем о стварању новог политичког делатног обрасца.

“Осим читања руских социјалиста, Љотић, знајући добро немачки, студира немачку социјалистичку литературу, нарочито Маркса, творца програма “Међународног удружења радника противу капитала”, познатог под скраћеним именом “Интернационала”. Центар овог покрета била је Швајцарска, те се Љотић могао изближе упознати са њеним радом.”[14]

Интересантно је то да Љотићу никада није сметало то што је његов најбољи пријатељ Светозар Марковић био републиканац, нити је икада Светозару сметало то што је његов друг био одушевљени Карађорђевац. Чак шта више, остало је забележено у Љубицним “Мемоарима” да је кнегиња, знајући за беду у којој су српски социјалисти живели и школовали се, а поштујући њихова прегнућа на пољу подстицања националне борбе, радо помагала ове српске политичке и културне раднике. Кнегиња је, иизмеђу осталог, једно време помагала и Владимира Јовановића, као и др Драгишу Станојевића који је својевремено издао и један антимонархистички спис под називом “Република”.

“Исто тако, у невољи много пута помагала је познатог народног борца и страдалника Васу Пелагића и многе друге, поред помоћи коју је Књаз у много случајева, чинио књижевницима: Јаши Игњатовићу, Јоксиму Новићу – Оточанину, др Јовану Хаџићу и другима.”[15]

Многи су склони да сматрају да је захваљујућим везама које је са српским социјалистима, републиканцима и другим демократима преко Владимира Љотића остварио Кнез Петар и дошло до тога да будући Краљ преведе чувени спис Џона Стјуарта Мила “О слободи”.

Било како било, у свом политичком раду, Влада је од почетка до краја био уз Светозара Марковића. Са њим се спремао и за велику скупштину “Уједињене омладине српске” 1870. године, на којој је дошло до првог разлаза са либералном групом Владимира Јовановића. Марковић је, истиче Љубица Љотић, управо тим поводом, а директно из Владимирове куће отишао да припрема омладину у Србији, док је Љотић, будући да му је био забрањен улазак у Отаџбину, остао да овај посао обавља у Новом Саду.

“Пред саму Скупштину, изађе у “Панчевцу” предлог петнаесторице за организацију омладине српске. Тај предлог, поред првопотписаног Светозара Марковића, потписао је и Владимир Љотић. Предлог је управо био нов програм радикално – социјалистички и био у новим, слободоумним идејама. После те скупштине, на којој овај предлог није потпуно прихваћен због либералне београдске оммладине, Љотић остаје још неко време у Новом Саду, где се отвара велико поље рада и борбе са београдским либералима, која се са скупштине пренела у штампу. Тако је настала борба ове групе Марковићеве са либералима и у идућој и последњој скупштини Омладине у Вршцу, где дође до оштрог сукоба између њих, Владимир Љотић изнесе предлог на овој скупштини, да омладине прекине сваку солидарност са свима владама. Тај предлог је био управљен против београдских либерала. За њега су гласали 15 омладинаца и он је пропао. То је била последња скупштина Омладине српске, јер је маџарска влада забранила даљи рад удружењу.”[16]

Ова скупштина значајна је и због тога што је у потпуности у омладинском социјализму и револуционаризму утврдила једног младића који ће убрзо постати први човек српске народне политике у Угарској, Јашу Томића.

“Комунистички манифест” и рад у Интернационали

Као активни члан социјалистичког омладинстког покрета, Владимир је активно сарађивао са листом “Панчевац” у којем је објавио читав низ чланака, текстова, анализа и расправа. Овај лист донео је у свом 29. броју од 1870. године први превод Марксовог “Комунистичког манифеста” из пера извесног “Јерковића”.

Vlada i drugari

“Под псеудонимом Јерковић, крио се Владимир Љотић, да не би овим познатим озлоглашеним карађорђевским именом пред београдском владом наудио овим новим идејама, које је он тако одушевљено примио и ватрено заступао, и својим пријатељима, који су већ иначе рђаво гледани и гоњени…

…Уз тај “Комунистички манифест” изашао је и Љорићев значајан предговор, који је био његова политичка исповест. Њега цитира и Скерлић,  незнајући му писца: “Ми смо сви пролетери и то је разлог више, да забацимо сваку борбу за династију и тесногруде реформе, па да свом снагом отпочнемо борбу за начело… Ко уопште мисли за народ да ради, ево му посла… Обично се до сад говорило: “Напред, а куда? То се није умело рећи. То ће нам ваљда овај манифест умети да каже. А несумњиво да ће и казати сваком, ко није код очију слеп.”[17]

Поред Маркса, Љотић је преводио и Ласала и то његова дела: “Промишљања о Уставу”, “Шта је то лажна уставност”, “Раднички програм у нарочитој вези данашњег историјског развитка и покрета радничког”.

Љотић је, уз Марковића, био и један од оснивача Словенске секције Интернационале, која је имала за циљ да основне постулате интернационалног социјализма прилагоди српским могућностим, условима и потребама у чему су српски социјалисти, у крајњем, и успевали.

“По броју свом знатна, ова група привукла је пажњу и самог Бакуњина. Он јој се приближавао, да је придобије за себе. Тада је настала подвојеност међу Србима. Млађи су били одушевљени “Бакунисти”, а старији са Светозаром Марковићем, Пашићем, Велимировићем и Љотићем, волела је и ценила Бакуњина као Словена, ратног борца, пуног поштења и агилности и слала своје делегате Велимировића и Манојла Хрваћанина у његову вилу да преговарају. Оии су били његови гости неколико дана, али нису могли доћи до споразума, јер је та група нашла да је за нашу земљу његов програм неизводљив.”[18]

Тако је међу српске социјалисте дошао други расцеп, а група око Марковића, Пашића и Љотића, остала је верна пре свега српској потреби и вољи, недопустивши да било који страни научни систем уруши традиционалну српску колективну економију. Секција је током прве половине 1872. године добила и своју штампарију коју је помагао лично стари Мита Љотић.

Светозар Марковић, најбољи пријатељ

Када је боравио у Новом Саду, Љотић се највише дружио са Светозаром Марковићем, који је код њега и коначио, односно са Лазом Костићем и младим Јашом Томићем који је уз Марковића и Љотића стицао прва политичка социјална сазнања.

Посебно присне везе, српски социјалисти имали су са директкором новосадске гимназије Нинковићем, односно са његовим кћерима Милицом и Анком, које ће постати прве српске феминистикиње.[19]

Заједно са Светозаром, Владимир је сестре школовао, упућивао их на Чернишевског и утицао на то да их отац пошаље на студије медицине у Цирих. Убрзо, Светозар се заљубио у Милицу, а владимир у Анку, али су те љубави увек остајале платонске и недодирљиве.

Када год би се од полиције склањао у Нови Сад, пише Љубица Љотић, Светозар Марковић бисвоје дане проводио у стану Владимировом. Управо та истина утицала је да је, након разлаза са Марковићем, Владан Ђорђевић преко либералне штампе пањкао лидера српских социјалиста да је ступио у тајне везе са Карађорђевићима, а све у циљу обарања дома Обреновића.

Марковић и Љотић остали су блиски целога живота, а за Светозара, Владимир ће увек имати само речи хвале, сматрајући га за једног од највећих српских синова.

Svetozar

“Ова два друга и пријатеља, подједнако меке и идеалне душе на које је руски утицај оставио истинске и дубоке трагове, остали су до краја, како су само тежили и желели да буду: “нови” и “бољи” људи и то Светозар до своје преране смрти, а Љотић до краја свог живота, кад је у том остао усамљен међу осталим пријатељима, који су се отпочели, као практични људи, враћати обичним назорима практичног живота….

…Једини пријатељ у кога се никада није разочарао, био је Светозар Марковић. У толико му је он био дражи и милији од осталих.

То никада и ничим помућено пријатељство остало је Љотићу до краја живота – и у његовој суморној предвечерњој разочараности – једина светла етпа из младости, на којој је он своју увређену и болну душу тешио и одмарао.”[20]

Свој допринос развоју социјализма, Владимир је дао и сарадњом у “Раденику”, првом социјалистичком листу у Србији и на Балкану, којег је Марковић покренуо 1871. године. По свему судећи, управо је Владимир Љотић био тај који је Марковићу, захваљујући преписци са Кнезом Петром који је у то време као француски официр ратовао против Пруса, пренео вест о избијању Париске комуне.

Љотић је од прва био сарадик овог листа, али се није никада потписивао, јер је ионако био прогоњен од стране београдских власти. За либерале, “Раденик” је био исувише бунтовнички, социјалистички и карађорђевски, тако да је врло брзо дошло до његовог гашења. Током 1872. лист је забрањен, а Светозр се поново налази у егзилу. Опет је у Новом Саду и опет код свог пријатеља Владимира.

Управо код Владимира и са Владимиром, Светозар је припремао “Србију на Истоку”, а управо у ово време Марковић почиње полако и да побољева што је додатно бринуло ионако за своју сигурност забринутог Владимира.

Припреме за босански устанак

У ово време, у договору са братом Јевремом, Светозар оснива и “Дружину за уједињење и солобођење српско“, које је деловало највише на подручју Босне и Херцеговине, спремајући тајне комитете за организовање устанка против Турске. Сходно својој туркофилској и компромисерској политици, српска влада, иста она која се наводно борила за „Велику Србију“ крајем 1873. године забрањује рад „Дружине“, а њено руководство хапси и прогони. Па ипак, неодустајући од свог националног и социјалног програма, Марковић је већ исте године (1873) основао „Централни револуционарни ослободилачки одбор“ који је наставио рад „Дружине“, а чији су чланови били и будући вођи и истакнути појединци боснаско – херцеговачког устанка од 1875.  године.

Врло брзо, овај Одбор је успоставио везе са Србима у Босни и Херцеговини, Далмацији, Славонији и Хрватској, са Бугарима и Румунима а све са циљем да се, у скалду са начелима прокламованим у “Србији на Истоку”, на Балкану подигне општа национална револуција која ће донети Балканцима толико жељену слободу и тако испунити завет дат још пред “Уједињеном омладином српском”.

“Тај веллики, узвишен и дотле још неизведен програм ових владом оптуживаних издајица земље, и из земље изгнаних комуниста, био је у ствари најнационалнији програм на које је радила ова одушевљена група младих људи.

Petar_Karadjordjevic_1875

Остварење тога било је мучно, тешко и опасно у изгнанству и на туђој територији, и самих, овим угрожених. Али, поред свих опасности, борцима није куражи недостајало. Основан је Одбор, да тога ради одржава везе са истакнутим националистима Србима, циришким социјалистима, родољубима из свих наших крајева. Овај је одбор одржавао везе са Хрватском и Славонијом преко Манојла Хрваћанина, са Бугарима преко Љубена Каравелова, са Босном преко Васе Пелагића. Такође је одржавана веза и са осталим српским покрајинама. Али тај Одбор није био дуга века… пошто је Аустрија тог тренутка угушила клицу доцнијег босанског устанка.”[21]

Некролог Светозару Марковићу

Недочекавши устанак у Босни и Херцеговини, као ни рат са Турцима, Марковић је умро 1875. године, у 29. години живота. Био је то тежак ударац за Вламира Љотића који је, чим је сазнао за прерану Светозареву смрт, написао 28. феруара најпознатији некролог оснивачу српског социјализма у част. Овом приликом, преносимо тај некролог у целости:

Друговима и начелним пријатељима (Некролог Светозару Марковићу)

“Светозара Марковића, нашег друга, нашег пријатеља, многима међу нама учитеља, нема више међу живима. Телеграм нам је донео несрећну вест, да је наш Светозар ономадне у среду 26-ог фебруара у Трсту преминуо у 30 години живота свога.
У добу, када борба све жешћа бива, и када је нужно да бораца снажних умом и све више имаде, зла коб одвлачи нам једног по једног из наших редова-на радост свакако оних који у нашој победи виде своју пропаст и народни васкрс.
Шта у Светозару изгубисмо, то знаде сваки, а ми понајбоље. Зашто га изгубисмо, то за нас није тајна. Што би природа у другим околностима зар и поштедела, није могла у околностима у којима нам Светозар претпоследње дане свога живота проведе. Пожаревачки затвор изврши јавно оно што господа у тајности, од срца желеше. Жеља им се испунила… Светозар већ више међу живима није… 
Узимајући факт на знање, да ли да се задовољимо са уздахом! Лака ти земља Светозаре! Не, кад би се тиме само задовољити могли, показали бисмо да мало ценимо човека, који је заслужио међу нама, да му најбољи споменик подигнемо. А чим ћемо му, и како би му најлепши споменик подигли?

Да смо се десили њему на умору, да смо били срећни и по нас и по њега да на нашим рукама издахне, сумње нема да бисмо чули његову последњу жељу и поздравље у овим речима: “Не малакшите и не уступајте! Напред! На посао! Радите! Одужите се народу својим поштеним радом и тражите своју срећу само у његовој! Непријатељ је сила… сила која малаксава. Ви сте сила која расте и развија се-Ваша будућност је! Сложно само на рад: један за све и сви за једнног и победићете! То вам у аманет од вашег друга и пријатеља!”

И заиста, само нашом сложном радњом на започетом делу, коме је тако поносито наш Светозар предњачио и једино тиме учинићемо нашем другу и пријатељу најлепши спомен.

Прионите, дакле на посао! Народ се почео бунити из тешког бунила! Већ се чује граја његовог потраживања својих права на живот и ужитак. Њему су нужни људи који ће у стању бити да му жељи израза даду, нужни су му људи широких погледа, који ће умети и знати да провиде све висове којима га маме очи, којима је рођени интерес најпречи. За живота Светозарева, могли смо се ослонити на њ; након њега ми сви ваља да се упнемо да га достојно заменемо и на делу и на перу. Тако ћемо нашем Светозару леп помен подићи. Тако ћемо достојо покајати његову рану смрт, која нам га отрже за навек онда када би тек настао да живи.

За живота, Светозар нам је био она уза која нас је везивала и она жижа у којој се наше заједничке мисли скупљале, да што силније до израза дођу. Након смрти Светозареве, да се закунемо гробу Његовоме, да начела, која је он у име свију нас износио и бранио, нећемо изневерити, већ да ћемо сву снагу своју уложити да их у животу остваримо. То захтева од нас време у којем живимо, то хоће гроб Светозарев, то нам је дужност да чинимо, ако смо икада поштено мислили радити. 
Енергија, да каже шта мисли, и да живот свој удеси према својим мислима, та је енергија створила Светозара човеком, каквих је мало и по устаоштву и по поштењу. Пођимо његовим трагом – и никад се нећемо постидети на збору поштеноме!
Покажимо на делу, да умемо ценити човека, који се борио и радио за нас и кога смо ми сви звали другом и пријатељом!

Кукавица је доста и онако, а Светозареви пријатељи не треба заслугом таквог имена његов спомен да окаљају.

Пут нам је оцртан! Барјактар је пао, али се барјак високо вије светао као вазда. На њему је једна врвца жалосница више, у толико је приметнија. Радећи да нам барјак самац никад не остане, ни да нам потавни, ми ћемо дићи светао спомен нашем пријатељу, који нас је толико волео и поштовао и кога смо ми толико волели и поштовали!

А тужан уздах: вечан Ти спомен друже Светозаре! – нека значи: Ми ћемо радити да нам заједничка мисао не пропадне. Напред! мушки и јуначки напред.”

У заоставштини Љотићевој остало је на стотине писама које је Марковић слао Владимиру, а та је писма тражио и Скерлић када је писао своју књигу о Марковићу. У то време, Љотић је већ био отпуштен из службе и, како преноси Љубица Љотић, сам је хтео да их среди и публикује, али га је прерана смрт у томе спречила.

“И та неиздата писма, зле су судбине била. Увек имајући у виду, колико је Љотић полагао на те једине своје драгоцености, и са колико напора он је успео да их кроз цео свој узбуркани живот сачува и да нетакнуте собом у земљу донесе, и сми смо одмах после његове смрти, да би их сачували, евакуисали из Смедерева где је тада било ратиште и са хартијам пок. Николе Пашића испослали их да из земље изађу. Али, њих је пратила зла коб! У повлачењу 1915. године, у оном метежу, хартије су стигле до Краљева, и ту су имале несрећу да се зауставе у једној ћифтинској средини, која зна само своје личне интересе, у којој се нашла рука једног новог Херострата, која није задрхтала, када је палила туђу својину, туђе историјске списе, ове драгоцености како је краљ Петар после смрти Љотићеве рекао њрговој удовици: “Чувајте Владине хартије, то су драгоцености за нашу историју.” Ето то је жалосна историја те последње стотине Светозаревих неиздатих писама.”[22]

Припреме за борбу и устанак у Босни

Kaко истиче Љубица Љотић, прве контакте са Кнезом Петром, а у вези са устанком у Босни, Владимир је остварио још 1873. године у Ници, у сарадњи са Светозарем Марковићем који је, као што смо већ рекли, био прилично посвећен у читаву ствар.

“У све те подухвате”, пише Љубица, “био је посвећен и Кнез Петар. Али зато, његово званично учешће до почетка Устанка, сем Љотића и Светозара нико други није знао.”[23]

Након Нице, разговори су настављени у Паризу, Бечу, Новом Саду. Као посебно значајан, Љубица истиче други по реду сусрет у Ници, који се одриграо током зиме 1874 – 1875. и на којем су постављени истински темељи револуционарне акције.

“Ту, пошто су размотрене све околности, под повољним вестима о агилном и плодном раду босанских првака, који су својим везама и својом популарношћу положили солидан темељ будућој државној акцији, Књаз је био усхићен и одушевљен и није више сумњао успех у дела коме ће се на чело ставити. Браћа Хрваћани, Васа Пелагић, истакнути народни борац, због тога толико гоњен од Турака, и одведен на заточење у Малу Азију, Коста Угринић, Сима Давидовић, Сима Билбија, браћа Карани, то су била имена која су могла сакупити око себе људе, са којима су после стварани Одбори, чија је улога била велика у прикупљању усташких чета.”[24] [25]

Чак шта више, Љубица је сасвим прецизна у оцени Марковићевог односа према Босни, истичући да су Светозар и његови другови били једини истински наследници српске државотворне политике која је, нарочито по убиству Кнеза Михаила у потпуности била замрла. Била је то политика националног и балканског ослобођења и уједињења, допуњена оним што је Јаша Томић својевремено назвао “питање хлеба”.

Из сачувене Љотићеве преписке јасно се види да је планирао да током 1874. године тајно и у друштву са Кнезом Петром посети Босну, што су они, како саопштава Љубица Љотић и учинили током пролећа 1875. године.

“Почетком првих лепих дана, Љотић је напустио Ницу и заједно са књазом Петром обишли су разне крајеве Хрватске, Славоније и Босанске Крајине, у циљу контроле да виде како је ствар напредовала. У Загребу су се састали са Гутеђом, а одатле по Босанској Крајини са осталим пријатељима, најбрижљивије чувајући књажев инкогнито који је био под именом мајора Петровића. Да се тајна не би могла ничим наслутити, Љотић чије везе са Књазем су биле познате, морао је своје присуство брижљиво заклањати у сенци свога пријатеља Маше Хрваћанина, који је био један од малог броја оних који су били посвећени у ову тајну њиховог покрета. И то Љотићево заклањање толико је успешно било, да и поред његове толико значајне улоге у припремама а доцније и у самој акцији, да је он тако рећи, остао непознат, да га мало писаца о Босанском устанку тек узгред спомињу.”[26]

Већ по избијању Устанка, Владимир ће помоћи Петру да пређе у Босну, а своју приврженост Петру, српски социјалисти на челу са Васом Пелагићем показаће и децембра 1875. године када ће га бранити од напада кнеза Милана и издаје подмићених војвода који су га издали у Бици на Уни.

Владимир крајем 1875. године одлази у Букурешт где од оца Димитрија и Бугарског комитета добија паре за наставак устанка, док је помоћ из Србије доносио Никола Пашић. Ту се  будући радикалски вођ по први пут срео са Кнезом Петром.

Крај Устанка и нове поделе

По трагичном окончању устанка,  Кнез је напустио Босну, а српски социјалисти, бивајући у тешком положају, захтевали су од свог пријатеља Владимира да се одради спрам њих и спрам пријатељства са Петром Карађорђевићем који се у очима кнеза Милана додатно “компромитовао”.

images

“Ту тешку мисију, социјалисте из Србије[27], јер Босанци су остали увек са Љотићем, натовариле су другу Ђури Љочићу, да једним писмом у име свих другова достави Љотићу тај ултиматум. На то писмо, које нам је нестало, одговорио је Љотић 15. јула 1876. године Ђури Љочићу, дакле одмах по завршеном устанку. Из њега се да видети садржина и писма Ђуре Љочића. Овде ћемо изнети главне пасусе тог одговора:

“Прво писмо које ми од тебе стиже од кад се растадосмо, ти завршујеш овим речима: “Ја бих ти још једном препоручио да раскинеш сваку везу са тим људима, или на вазда да се јавно одрекнеш од свију твоји другова”.

Нећу да те питам, што ми по обећању ниси давно писао и известио ме о стању ствари, које те је, по садашњем твом писму судећи у ужас довело. Нећу да те питам зашто ниси то твоје писмо и фактима поткрепио. Па нећу да те питам ни за узрочник овог твог завршавајућег алтернатива, који личи управо на категорички императив и упућује ме на сумњу да си ми тога ради баш и написао цело писмо.

Ја ћу све да оставим на страну, нити ћу да испитујем тачност твојих разлога, којима главни услов фали. Хоћу твоје писмо да сматрам као обично пријатељско, и као такво да га читам и тумачим без икаквих задњих мисли. И као мом Ђури, мом другу и пријатељу, мојему другом “Ја”, јер ја тако пријатеље сматрам, да ти одмах речем, да ме је твоје писмо изненадило. Читајући га, ја сам се често питао, да ли је могуће, да се ми тако слабо познајемо, да тако мало познајемо мисли један другога, када поред све узајамне нежности морамо са  зебњом један дугого да гледамо у очи!? Је ли могуће да су сви наши досадашњи односи само зато постојали, да се између нас провалија начини! Је ли могуће, да човек човека, у исти мах и искрено за пријатеља и за подлаца сматра? Како би ти назвао људе, који увиђају код неког непоштење, али као таквог сматрају га, тек пошто им он изричну дозволу за то да? Какви су то одношаји међу таквим људима и на шта се они удружују?

… Шта хоћемо ми управо? Уједињење Српства. То уједињење претпоставља ослобођење, а ослобођење Српства не бива без пропасти Турске, па и Аустрије. Да ли нама може бити, према томе главна брига, хоће ли црногорска капица заменити београдски генералски шешир, или обратно? Онда се ми не разликујемо од Либерала које критикујемо. Или још црње, да се покријемо ушима и да признамо да не знамо шта хоћемо и шта желимо.

Не мој Ђуро, у стварима где се народа, где се идеје и њеног остварења тиче, шеврдања нема. Трансакција, ако их мора бити, нека буду. Али оне не смеју, ни у каквом случају, начело да потру. То су у неколико аксиоме, које политичким раденицима морају вазда пред очима бити, иначе могу постати сателити, или сателиту сателит, а да то и не знају…”

Бранећи дакле став да идеја ослобођења и уједињења српског мора бити основ сваке борбе и мерења квалитета пријатеља, Владимир је стао је уз Кнеза Петра, остајући, заправо, и на страни својих пријатеља, за које је сматрао да ће, са протоком времена схватити и исправити своје грешке. На тај начин, Пашић, који ће касније тобоже бити поштовалац Краља Петра, натерао је Љотића да уради оно што Светозар Марковић од њега никада захтевао. Да бира и да се одриче својих пријатеља.

Решивши да  остане уз Карађорћевиће, исте 1876. године, Владимир постаје лични секретар и најпоузданији пријатељ Кнеза Александра, а када је Кнез са подорицом дошао на своје имење Боксек, у близини Арада, у нови дом Карађорђевића преселио се и Владимир Љотић.

Дане проводи у разговрима са Кнезом и пољским радовима, подучавајући младог Кнеза Ђорђа.  Најчешћи Кнежев гост био је његов стари пријатељ и саборац Мита Љотић, који је Кнезу преносио вести из Отаџбине, али и из Бугарског комитета у Влашкој на чијем је челу стајао Љубен Каравелов, а за шта су се и Кнез и Влада Љотић константно распитивали.

 Тополска буна и “Народни гласник”

У то време, на власти у Србији коначно се утврдио и Кнез Милан, који је од краја босанске буне почео масовније да прогања своје политичке опоненте. У таквом манинчном стању, уплашен присуством Кнеза Петра у Босни и јавно издајући српски национални циљ, прокламован још у Карађорђевом устанку, Милан је 20. јуна 1876. године ушао у касни рат са Турском.

Овај рат окончан је потпуним српским поразом 1877. године, исте оне године када се десила и чувена “Тополска буна” у којој су поједини војници и официри одбили да иду на фронт. У склопу истраге поводом ових дешавања, власти су се бавиле и “старим карађорђевцем”, Владимиром Љотићем.

“Главни сведоци који су теретили Владу Љотића, били су Ђорђе Голобочанин и Данило Дача Спасић, трговци из Смедерева. Они су били ухапшени, тешко мучени у затвору, те им је тако изнуђена изјава која је теретила Владу Љотића, Јеврема Марковића, Аћима Чумића и Илију Коларца.

Главна оптужба противу Владе Љотића састојала се у томе: да га је Аћим Чумић у Бечу посетио и са њим разговарао и тражио му новац. Јеврему је Љотић такође писмом одговорио да новаца нема. Оригинална писма Марковића и Љотића нису могла бити изнета и показана на Суду. Према исказима Голобочанина и Спасића, садржина ових писама реконструисана је према њиховим сећањима…

Јеврем Марковић

…На основу ових писама, осуђени су: Аћим Чумић, Коларац и Јеврем Марковић на смрт. Прва двојица су помилована, а Јеврем је стрељан 17. маја 1879. године у Аранђеловцу.”[28]

Ови догађаји, тешко су погодили Владимира који је, ни крив ни дужан, био уплетен у смрт другог Марковића, највећег јунака првог Српско – турског рата, али и дом Карађорђевића, који је са правом сматрао да је овај Миланов акт био чин личне опомене Карађорђу оданој родној Тополи.

Као одговор Карађорђевића на тополска дешавања, покренут је крајем 1877. године лист “Народни гласник”, а излазак првог броја овог гласила одређен је за почетак 1878. године. Такође је решено да се штампа у Темишвару, а за његовог уредника постављен је Владимир Љотић. Материјалну потпору давали су, пре свих, Кнез Александар и Мита Љотић.

Поред Владе Љотића и Кнеза Петра, у листу сарађивали и Љуба Каљевић, Љубен Каравелов, Јаша Игњатовић, Васа Пелагић, Манојло Хрваћанин, Људевит Подхорски, Стеван В. Поповић, Шандор Радовановић, Миша Свилокосић и други. Иако је по свом идеолошком усмерењу превазишао стриктну социјалистичку идеју, већ у првом броју редакција устаје у одбрану лика и дела пуковника Јеврема Марковића.

“Народни гласник поникао је у тренутку када је српско питање истргнуто из руку народа и као монопол неколицине власника потрзано час на једну час на другу страну, како је кад интерес монополских шпекуланата, а не народа то захтевао… он се борио за начело против безакоња и тираније београдске владе и за скоро три године свога излажења и свог опстанка, никада и нигде није се борио за личне интересе Карађорђевића, чувајући се да и поменом њиховог имена не доведе у сумњу своју објективност…

…Лист је био великог формата и излазио је три пута недељно средом, петком и недељом. У очи тих дана просторије редакције и штампарије у Шифгасе, биле су осветљене целу ноћ. Лист се среживао и штампао, а његов главни уредник Љотић, уз један повећи “шнелсидер” црне кафе, пробденисао би ту целу ноћ, пишући и сређујући ту материјал идућег броја. Поред извештаја о свима важнијим догађајима из Београда и унутрашњости Србије, опширних извештаја са Седница Народне скупштине, видно су место заузимали извештаји из политичког живота иностраних Срба, општирни извештаји Црквеног сабора карловачке патријаршије, са Хрватског сабора и из свију српских крајева Црне Горе, Хрватске, Бугарске, са велике Скупштине Трновске, вести из Русије и свих словенских земаља, а затим из целог света. У Србију је пуштен легално један свега примерак на име неког чиновника поштара, али пошто је за претплату послао један наполеон, колико је износила претплата сто бројева, верује се не без разлога да је тај претплатник био сам књаз Милан. Иначе, лист се слао илегално у Србију на разне адресе.”[29]

Одлазак у Бугарску

Године 1878. Владимир је био активно укључен и у неуспели покушај преласка Кнеза Петра у Србију. Исте године, београдска власт, знајући за Владимирову укљученост у ова дешавања, измислила је још једну непостојећу аферу коју је именовала “Смедеревском завером” а која је имала за циљ да покаже како се Петар, тобоже, поново спрема  да пређе у Србију.

Те године на двневном реду био је Санстефански, а потом и Берлински уговор којим су, захваљујући интересима великих сила, Срби и Бугари, иако блиски, и коначно довеени у стање међусобног неразумевања и сукоба.

Петко Каравелов

Петко Каравелов

Међутим, и поред те државне политике, Владимир је одржавао везе са својим пријатељима, а пре свих са Љубеном Каравеловим[30] (умро од последица рата 1879. године) и његовим братом Петком, сматрајући да народно расположење треба одвојити од дворских политика обе државе.

Године 1880 Владимир Љотић, прогоњен српским и аустријским агентима, а у вези са “Смедеревском завером” одлучује да се пребаци у Бугарску, где га дочекује управо Петко Каравелов, у то време Председник владе младе Бугарске. Ту, у Бугарској, Владимир почетком августа налази и свог старог пријатеља Перу Велимировића. Бугарска тако, у последњим деценијама деветнаестог века постаје за српске социјалисте и противнике Обреновића оно што је Србија била бугарским хајуцима, сигурна кућа.

“Независност” и кризе у Бугарској

Први кога је Владимир посетио био је, како већ рекосмо, Петко Каравелов. “Друга пријатељска кућа била је кућа Николе Сукнарова[31], и његове жене Соке, Српкиње из Баната, којом се Сукнаров оженио кад се школовао на нашој Великој школи. Та кућа му је била братски отворена и код њих је неко време становао.”[32]

У Софији, Владимир покреће лист “Независност” у којем је главни уредник и радник, а који наставља традиције листова у којима је и раније сарађивао.

“Он пише скоро све и пошто још није савладао језик, Сукнаров преводи његове чланке. У своме писму о том свом раду Љотић каже: “Жеља ми је да користим овом народу на кога се мало ко обазире. То ми се чини и као нека дужност и према нашој Отаџбини, ако желимо да ускоро у првом свом суседу не стекнемо првог свог душманина. А озбиљним и поштеним радом свему се још на пут може стати. Ја се бар надам успеху. Особито сада када у Србији почиње нов политички обрт (пад Ристића и долазак Напредњака на владу међу којима он име другове Милана Кујунџића Абердара из омладине, Љубу Пањевића посланика у Букурешту и Саву Грујића, посланика у Софији) и када тамо имам другова, који ће ме од своје стране помагати, како само могу.”[33]

Владимир је дакле свестан све тежине и неизвесности у погледу српско – бугарских односа, и чини све како би искористио своја познанства на њиховом поправљању, увиђајући да подједнак терет за такво стање носе и Срби и Бугари. То је још једна ствар коју ће и њего в син Димитрије чинити касније, и то читав свој живот.

LJUBICA

Говорећи о стању у Бугарској, Владимир истиче да су се околности поприлично измениле, а да тој суревњивости у великој мери доприносе новостворени кабинети и општа чиновничка јагма, али да се та суревњивост још увек није “увукла” у два народа.

Тако, једном свом писму оцу, Љотић истиче да живот у Бугарској добија све више обрисе живота у Румунији, односно, живота који је у Србији већ постојао по варошима, а који се огледао у раскалашном животу и разним полним и душевним болестима које су његов логичан производ.

Крајем новембра, у Софију стиже и Владимирова мајка и то у друштву са Натом, удовицом Љубена Каравелова, а непосредно потом, са све библиотеком на коњима, у Бугарску је покушао да дође и стари Мита, али му то, услед приватних послова и проблема није пошло за руком.

Међутим, половином осамдесетих година, долази до промена у политичкој клими у Бугарској, што се лоше одражава како на Љотићеве пријатеље, тако и на Владиимира самог.

Пишући о тим временима, млади Љотић истиче пресудну улогу Русије која једина има ауторитета у обичном народу да две државе измири и приведе њиховом националном путу.

Године 1881. не без Миланове подршке, Кнез Александар Батемберг распушта током априла месеца владу Петка Каравелова, спроводи државни удар и даје власт у руке похлепоном и необузданом руском генералу Еренроту, а из скупштине су, мимо свих прописа прогнани Каравеловљеви “радикали”.

О недаћама које су задесиле Владимира у свом “Бугарском дневнику” пише и Константин Јиричек, који између осталог вели да је  нови председник владе инсисттирао на томе да се “сумњивом Србину Љотићу одузме пасош”.

Пасош је заиста и био одузет и то не само Владимиру, него и Велимировићу. Касније је премијер прогласио амнестију, али она није обхватила Владимира тако да је он убрзо напустио Софију и отишао у Букурешт. Из Букурешта на кратко одлази у Темишвар, а после два месеца, заузимањем свогпријатеља, посланика Грујића, Владимир добија дозволу да се у Бугарску врати.

“Посланик Сава Грујић био је преузео на својој личној иницијативи да издејствује одобрење владе у Београду да би се Владимиру Љотићу дозволио повратак у Отаџбину. По личном наређењу краља Милана, који је ставио свој “вето” одговор је дошао у Софију да се Љотићу не одобрава повратак. Посланик Сава Грујић, уверен у Љотићеву исправност и невиност, није губио наду да ипак повољно реши ову ствар, саветовао је Љотићу да се обрати молбом лично Краљу Милану, верујући да ће тада сигурно и помиловање доћи. Како је и Љотићев отац био истог мишљења, то се Владимир на крају одлучи и написа лично писмо краљу Милану.”[34] Међутим, одговор је и овај пут изостао.

Ипак, у међувремену, Владимиров положај у самој Бугарској знатно се побољшао, тако да је Мита сматрао да Владимир треба да затражи и запослење у Софији. Међутим, увиђајући да се његови пријатељи налазе у великој нелагоди, Владимир је одбио све понуде и када се све свршило по њега добро, решио је да се са мајком врати у Угарску. Крајем 1882. године долази у Каменицу, где се после доста перипетија и настањује, а већ наредне године, умире стари Мита Љотић.

Тимочка буна и Српско – бугарски рат

Међутим, ситуација која је настала у Србији, није му дала времена да брине сопствене бриге. У то време у пуном је јеку “Тимочка буна” са којом Влаимир истини на вољу нема ништа, али га ипак, због знаних и незнаних веза са покретачима буне власт свакако прогони.

Одлучује да се врати у Бугарску и поново се настањује у Софији са мајком. Убрзо потом, у дом Љотића долази и стари пријатељ, увек хладни и прорачунати Пашић који га је 1875. године присилио да се бира између својих пријатеља. Воде тешке разговоре, измирују се, а Бугарска се још једном, макар за кратко, потврђује као сигурно уточиште за све оне које је обреновићевски режим прогонио по разним основама.

Kralj Milan Obrenovic, slika iz 1881.

“За српску емиграцију која је после неуспеле Тимочке буне уточиште нашла у Бугарској, настали су тешки дани 1885. године. А српских емиграната било је много. Они су били запослени по већим градовима Бугарске. Софији, Рушчуку, Свиштову, Видину, Лому, Плевни итд. Прваци: Пашић, Велимировић, Аца Станојевић, настанили су се у Софији у кући свог пријатеља Љотића и његове мајке, мајке свих избеглица. То је био и штаб који се бринуо о емигрантима, нарочито о оним невољнима, расутим по Бугарској.

У јесен 1885. године, бугарске кнез Батенберг извршио је Пловдивски преврат и тиме присајединио Бугарској Источну Румелију, што је у земљи проузроковало велику радост. Услед тога, првог дана октобра, настао је нов живот у престоници њеној: митинзи, прокламације, песме, усклици, сакупљање добровољаца, мобилизација војске, састанак Народног собрања, отступање руских официра, изашиљање депутације Цару, објављивање војног стања, пролазак војске и добровољаца за Пловдив, све се то смењивало филмском брзином и давало необично живу физиономију јавном животу бугарске престонице.

Ипак је било нечега што је кочило ово опште расположење. Тај догађај је у Русији хладно примљен. Велике Силе су се устезале да га признаду. А најозбиљнија је опасност претила од могућности заоштрених односа са суседном и братском земљом Србијом, због поремећене равнотеже на Балканском полуострву.”[35]

Захлађивање српско – бугарских односа довело је до тога да су емигранти морали да напусте Бугарску. Пашић одлази у Русију, Аца Станојевић из Софије одлази код пријатеља у Рушчук, а Владимир одлази у очеву кућу у Букурешт, где му се убрзо придружује и Станојевић. После извесног времена, у Влашку долази и Никола Пашић и настањује се у кући босанског устаника Панте Вељковића коју је за њега обезбеио Влада.

“И док се цела српска емиграција, протерана из Бугарске морала без Отаџбине овако потуцати по белим свету, нежељени противнародни рат између два братска народа, започео је 3. новембра. Грмљавина топова са обеју страна, нажалост је потврдила истину да то браћа кољу на живот и смрт. “И гурнути у ту борбу, дубоко уздишући, окрећу своје оружје један на другога. И разлеже се крик рањеника с једне стране: јао мајко моја, а с друге стране: леле мајчице”!”[36]

Рат, против којег је Владимир био свим својим срцем и својом душом, окончан је српским поразом на Сливници, али за Љотића, проблеми су почели да се решавају тек наредне 1886. године, кад је, након војничког преврата и оставке коју је Кнез Батемберг током септембра поднео, Владимир поново стигао у Софију.

Потпуно разочарење у политику Краља Милана, Владимир је доживео две године касније, када је као гост, присуствовао скупштинси Словенског комитета у Кијеву.

Наиме, на овом скупу појавиле су се све словенске државе, чак и оне које су отступиле од православља и прешле у римокатоличку веру, све сем Србије коју је кнез Милан својом непромишљеном политиком у потпуности одвојио од Словенства и Русије.

“Да би демонстративно обележили своју осуду према Милановој Србији, Руси су у програму грандиозног концерта дали места, са по једном тачком, осталим словенским нароима. Тако су Хрватима поставили тачку “Напред, напред”, Бугарима “Шуми Марица”,  Црногорцима химну књаза Николе “Онамо намо”. Само Србија је била и тиме жигосана.”[37]

Све ово, много је погодило Владимира и додатно га учврстило у ставу да се политика у Србији мора мењати што пре.

 Повратак у Србију и смрт

Година 1888. била је уједно и година у којој је победа радикала у сукобу са Краљем Миланом била већ сасвим извесна ствар, а све чешће се воде и разговори о могућем повратку емиграната у Отаџбину.

Последњу велику победу тих година, радикали освајају на фебруарским изборима 1889. године, а већ 10. марта Владимир Љотић и Никола Пашић крећу ка Србији.

“Убрзо по повратку у земљу, по жељи и на наваљивање својих пријатеља, Љотић иако сам никад није мислио ни желео да уђе у државну службу, ступа прво у Министарство пољопривреде, да убрзо зато пређе у Министарство спољних послова, у политичко одељење, заступајући начелника његовог.”[38]

Године 1890. жени се Љубицом и то 24. маја у Топчидерској цркви, а благослов му је дао лично митрополит Михајло.

Убрзо потом, настањује се у Смедереву и посвећује се комуналној заједници и свом газдинству. “Оснива у Смедереву Подунавску окружну задругу, прву задругу у земљи за земљораднички кредит. Покреће у Смедереву лист “Привредник” и преко њега даје идеју, пропагира и ради на стварању земљорадничких задруга, као и одабирању и припремању људи за овај посао. Једногласно је изабран за председника првог Конгреса земљорадничких задруга одржаног у Смедереву 1898. године.”[39]

Био је радикалски сенатор у Смедереву и први човек делегације која је 1903. године ишла у Женеву да допрати будућег Краља Петра у Београд.

У пар наврата, од 1890. до 1909. године, био је српски конзула у Солуну, где је активно радио на буђењу српске националне свести у Македонији.

“Као генерални конзул у Солуну, Љотић је успео да се приближи, да стекне поверење, чак и пријатељство Хусејин Хилми – паше, свемоћног гувернера три вилајета: Солунског, Битољског и Скопског, па је постигао да, овај најмоћнији турски чинилац у Македонији, постане наклоњен српској ствари, да се она не само изравна са дотадашњим бугарским утицајем у Мекадонији, него да овај и превазиђе. Хилми – паша је доцније постао и Велики везир у Цариграду, увек наклоњен више Србима него Бугарима.

Велика је заслуга Љотићева, уколико није и претежна, за све добијене олакшице за наш извоз преко Солуна након Царинског рата са Аустријом, а нарочито за транзит наоружања српске војске преко Солуна и турске територије.

Старањем  Љотићевим, манастир Хиландар, поново је прешао у руке Срба.”[40]

У време Анексионе кризе, под коалционом владом Стојана Новаковића, тешко оклеветан и од пријатеља напуштен, Владимир бива жртвован да би опстала Влада. Био је тешко разочаран, утучен и без жеље да се брани ускоро се и повукао из политичког живота Србије.

“И 27. јуна 1912. године, на свом имању у Петријеву, скоро изненада, завршио је свој земни, до краја, тешко искушани живот, Владимир М. Љотић.

Тог дана, пред сам крај, у пет сати по подне, држећи руку своје жене, изустио је последње речи: “Не заборави Петров – дан!”

Али… На Петров – дан, његов мртвачки ковчег, прекривен цвећем са краљевским тракама и натписом:

“Мом драгом Влади – Петар”, спуштен је на вечни покој код старе смедеревске цркве, испраћен од многих поштовалаца и пријатеља.”[41]

dvlj02

Својим делом, Владимир Љотић исписао је историју српског народа на прелому два века, био је у њеном средишту, а својом борбом поставио је темеље идеји коју ће касније прихватити и његов оклеветани син Димитрије Љотић.

Отуда је Владимир Љотић, његове идеје и пријатељства, најбоља карика која и данас спаја његовог сина Димитрија и оснивача српског социјализма Светозара Марковића.


[1] Љубица Вл. Љотић, Мемоари, Минхен 1973. стр. 13.

[2] Љубица, 14

[3] Љубица, 14

[4] Љубица: 15.

[5] Љубица: 15

[6] Љубица: 16, 17

[7] Љубица: 19.

[8] Љубица: 26 – 27

[9] Љубица: 38.

[10] Љубица: 39

[11] Љубица: 45

[12] Љубица: 50

[13] Љубица: 51

[14] Љубица: 52.

[15] Љубица: 52

[16] Љубица: 54.

[17] Љубица: 55

[18] Љубица: 55

[19] Наравно, овај термин треба разумевати другачије од ововрменог, јер је он подразумевао, не антитрадиционализам и неморал као данас, него пре свега борбу за равноправност жена у друштву.

[20] Љубица: 59.

[21] Љубица  61, 62

[22] Љубица: 63

[23] Љубица: 69

[24] Љубица: 80

[25] Врло брзо се развила омладинска револуционарна мрежа коју су водила браћа Манојло и Моја Хрваћани, Коста Угринић и Васо Пелагић, те омладинци из Србије: Пашић, Тодоровић, Велимировић, Љотић, Ценић и други. Велику посвећеност идеалу слободе посведочио је и Лазар Ценић, млади лекар, члан Марковићеве групе у “Уједињеној омладини српској” и устаник у чети војводе Петра Мркоњића, који је погинуно на Козари 1876. године. Сахрањен је у Босни, код манастира Моштанице.

[27] На чијем се челу налазио Никола Пашић.

[28] Љубица:109, 110.

    Значајно је споменути и то да Љубица Љотић тврди да је Јеврем, ван сваке сумње, био  највећи јунак Српско турског рата.

[29] Љубица: 117.

[30] Овај занимљиви човек, био је велики пријатељ српског народа, руски ђак који је међу Србе унео интересовање за Чернишевског и реализам, један од оснивача тајног Бугарског комитета у Букурешту, пријатељ Васила Левског и Христа Ботева, борац који је предлагао да се на бугарски престо, уместо кнезе Батемберга постави Кнез Петар Карађорђевић “јер он није странац”. Био је ожењем српкињом Натом из Баната, а у српским омладинским круговима прозван је “брат Бугарин”.

[31] Политичар и новинар, који је у пар наврата током осамдесетих година 19. века вршио неколико важних високих државних функција

[32] Љубица: 150.

[33] Љубица: 151

[34] Љубица: 166.

[35] Љубица: 179.

[36] Љубица: 184.

[37] Љубица. 187.

[38] Љубица: 191.

[39] Љубица: 192.

[40] Љубица: 193.

[41] Љубица: 193.

Advertisements