Ратко Парежанин

Лапчевић М. Стево

Говорећи о себи, о времену у којем је био „осуђен“ да живи, те о људима које је сретао у том времену, Парежанин је имао обичај да каже: „Суђено ми је да живим у једном вртоглавом времену, у времену судбоносних догађаја, на прекретници, у доба политичких, социјалних и научних револуција и преображаја, у једном сасвимм немирном и неизвесном периоду људске историје. И шта сам ја ту? Ни „сламка на вихорини“! Ми обични смртници нисмо у стању да дамо правилну оцену и објашњење ни догађајима које свакодневно доживљујемо, а камоли да би могли да предвиђамо шта ће се сутра догодити, како ће се ствари развијати. Запали смо у времена кад се заиста више не зна шта нам носи дан а шта ноћ.“[1] Ратко Парежанин, истакнути српски и југословенски писац, књижевник, новинар и публициста рођен је од оца Видака, који је био православни свештеник и мајке Милеве у Коњицу 24. 2. 1898. а умро је у Минхену 20. 5. 1981. године. Најраније искуство смрти оца, којег су аустро- угарске власти обесиле по избијању Првог светског рата, оставила је неизбрисив траг у мислимка и делима овог клеветаног и често несхваћеног интелектуалца. Захваљујући свом и идеализму готово целокупне своје генерације „овај млади Херцеговац, савременик и саборац припадника револуционарне организације „Млада Босна“, чувеног Гаврила Принципа, Трифка Грабежа, Недељка Чабриновића и осталих, због учествовања у сарајевском атентату на Видовдан 1914. године иако малолетан, са 16 година је затворен у тамницу у Араду, а убрзо послат и на италијански фронт“[2], одакле се спашава због тешке болести. Крај рата и ослобођење, Парежанинје дочекао у Загребу, „одакле је убрзо отишао у Требиње, где је много допринео да не дође до личних освета“.[3]

Стављајући свој живот у службу сна о јединственој држави свих Словена Југа, Парежанин је одговорио на позив не само свог, него и свих оних народа којима је једини сан био збацивање ропског јарма са својих плећа. Свакако да та врста идеализма, који је, то је сасвим евидентно, био основа политичког деловањa српског народа током читавог деветнаестог и прве половине двадесетог века, није могао заобићи ни младог Парежанина, који је, као Србин из Херцеговине, из Билеће, прижељкивао ослобођење од Турака, тј. од Беча у периоду након Анексије. О томе вели и сам Парежанин: „Припадао сам оном идеалистичком нараштају омладине из Херцег-Босне, која је почела да стаса после анексионе кризе (1908-1909), а која је знатно ојачана и постала револуционарна нарочито после победоносних балканских ратова. Истоветна или сасвим слична омладина у то доба појављује се и у другим крајевима наше земље, у Словеначкој, у Хрватској, Далмацији, Војводини… Нама је свима био идеал: ослободити се Аустро-Угарске и ујединити се у једну заједничку државу са Србијом и Црном Гором. У Србији, са Београдом на челу, гледали смо свој Пијемонт, најпривлачнију тачку, главну снагу за остварење наших тежњи и идеала“.[4]

Говорећи о овим темама много година после уједињења, у емиграцији, проглашен од југословенских власти за „народног изданика“ и „злочинца“, Парежанин ће се још једном сетити свог младићког идеализма: „Кад смо били млади, све смо некако замишљали да ће бити другачије. Било нас је који смо колико толико познавали малу предратну Србију. У њој је било све – чинило нам се – много друкчије. И политичари и војсковође и професори и књижевници и омладинци, све, све, читаво ондашње друштво било је друкчије. Сад је све наопако кренуло, у првом реду они одозго који би требали да дају тон читавом државном и друштвеном животу. Ретко за ког министра или било ког другог државног функционера да се није говорило да је корупционаш, да није подигао кућу после кратког министровања. Тога није било у малој, предратној Србији.“[5]

У великој, послератној Југославији, Парежанин је завршио студије књижевности (тада на Филозофском факултету). Као велики русофил, размишљао је да се у даљем раду у потпуности посвети књижевности овог великог словенског народа.

„Моја генерација много је волела Русију, скоро ју је обожавала. Ми смо Русију волели и пре првог светског рата када је, после ултиматума Аустро-Угарске Београду, руски цар Никола II, у име своје велике земље, поручио Србији да ће је бранити… Ми смо много волели руску књижевност и њоме се опијали, одушевљавали. Читали смо и волели смо и „конзервативне“ и „револуционарне“ руске писце, песнике, романописце, мислиоце. Драг нам је био и Пушкин и Бакуњин, и Чернишевски и Достојевски, и Крапоткин и Толстој, и Чехов и Горки и Андрејев, са његовом причом „О седморици обешених“. „Мајка Русија“ велика моћна словенска, словенска „маћушка“ има све нас, цео свет да ослободи и усрећи… И кад је избила бољшевичка револуција, као да нисмо ништа зло мислили. „Беле“ Русе примали смо као своју велику браћу, волели смо их, али нисмо клели ни црвене, Лењинове… ко је код нас тада, сем врло, врло ретких појединаца, знао за Маркса, за његово учење и његову филозофију?!“[6]

Од Радикала до Збораша – од Југословена до Балканца

Живот је младог Парежанина одвео на супротну страну. Већ 1924. године, он је у Бечу, на месту аташеа за штампу, и ту остаје све до 1927. У то време почиње интензивно да се занима за питање Балкана. О томе вели: „За ове три године боравка и рада у Бечу видео сам, доживео сам и научио сам доста што се тиче односа Европе и осталога света према Балкану и балканским народима и обратно.“[7]

Као свој општи утисак истиче да Европа није била тачно (или уопште) обавештена о „многим вредностима балканског човека, о његовј души, о његовим патњама и трагедијама, о његовим стремљењима, о свему оном лепом и позитивном што у своме срцу носи просечан човек сваке балканске земље“.[8]/[9]

Оно што је Парежанина нарочито тиштило била је чињеница да су народи Балкана били страни сами себи, да су се слабо познавали (да су нпр. боље познавали историју и културу народа Запада него сопствену). У свом размишљању на ову тему, Парежанин јасно раздваја обично, сељачко становништво од градске интелигенције. Он, тако, говори да је управо градска интелигенција била та која је и довела до раздора народа на Балкану. „Истоветност животних прилика и положаја развили су мање више код свих балканских сељака и истоветан духовни живот, који се најбоље одржава у многим народним обичајима, празноверицама, веровањима, у народној песми, народној уметности, игри, музици, ношњи итд.“[10]

Насупрот оваквом сељаштву, које у духу сопственог органицистичког погледа на свет Парежанин сматра правим представницима „балканских народа“, по балканским градовима „ницали су скоројевићи који су се одрођивали брзо од свога народа, од свог сељачког корена“[11]. Таква интелигенција је настојала да своје државе произведе у Пијемонт, који би повео борбу за слободу Балкана. Руку на срце, Парежанин ништа нема против такве идеје, али је скептичан с обзиром на старо историјско знање да се сваки такав „Пијемонт“ на крају претварао у Левијатана. Борба за уједињење Балкана може бити плодоносна само ако се поведе чиста срца, а чиста срца могу бити само сељаци (дакле, обичан балкански човек), а никако интелигенција која увек рачуна са одређеним интересима.

Мимо своје воље, млади Парежанин, заокупљен трагиком балканског човека, бива приморан да узме учешће у, како је често говорио, политичкој трагедији сопственог народа. Као кандидат на листи Радикалне странке, 1927. са свега 29 година, улази у Парламент (био је најмлађи посланик).

Као посланик у Народној скупштини (1927-1929), а по сопственим речима, Парежанин је увидео слабост југословенског политичког система. О своме ступању у Скупштину Парежанин је говорио да то сам није желео, те да га је читав низ околнисти натерао на то. О томе вели: „У ово време био сам аташе за штампу при краљевском посланству у Бечу, и ту сам се добро осећао. Поред мога службеног, свакодневног посла, бавио сам се испитивањем догађаја уочи првог светског рата и свега онога што је у вези са њим било… Једнога дана, два три месеца уочи избора од 11. септембра 1927. године, долази депеша од министарства спољних послова да ми се даје одсуство од три месеца да бих могао поћи у изборну кампању као кандидат на листи Радикалне странке (носилац листе за округ мостарски био је др Лаза Марковић, који је интервенисао, без мог знања, да ми се даде отсуство)… Са мојим ужим завичајем, са срезом родним (Требиње и Билећа) за које су ме истакли као посланичког кандидата, нисам имао већ одавно никакве везе… Најзад нисам имао ни пуних 30 година што је морао да има сваки изабрани народни посланик: од септембра 1927. године до пуних 30 година фалило ми је неких шест месеци!… Да прихватим позив и понуду нарочито је утицао мој добар пријатељ, тадашњи наш вицеконзул, Теофило Ђуровић: „Да одмах идеш. Да се не шалиш. То је прилика која се тешко може добити. Други се муче око кандидовања, а тебе зову, да пођеш на готово!“ После извесног колебања решио сам да кренем на изборе.“[12]

У изборној кампањи, Парежанин се, према сопственим речима, понашао онако како је настојао да се понаша и у каснијем политичком раду. Није узимао или трошио велике паре како би задобио гласаче, него је „разговарао са људима“ без обзира што га многи нису ни знали. Управо отуда, нико му није давао превелике шансе. „Моји најближи пријатељи и рођаци мислили су да ћу ја „остати у бубњу“, да о мом избору нема ни говора!“[13]

Ипак, ствари су стајале другачије, онако како млади Парежанин није желео – победио је! О томе вели: „Међутим, 11. септембра, око 22 часа у вече, маса народа, сазнавши да сам ја изабран почела је да ме акламује испред стана где сам тих дана боравио. Наравно, у тој маси манифестаната, било их је више од оних који су тај дан гласали за друге листе, за кандидате, који су „битку изгубили“.[14]

Ипак, бивање народним послаником донеће му и нешто добро. Бивање на лицу места, на извору информација и догађаја, омогућило му је да сагледа сасвим реално проблеме у којима се Краљевина СХС налазила, без посредника и тумача. Чињеница да је мимо своје воље био кандидован омогућила му је да се у своме раду критички ослања и на рад сопствене странке, због чега је често имао проблема са партијсим врхом. О својим првим таквим, директним сазнањима, везаним за партијски живот у Краљевини СХС (и за њену демократију у целини), Парежанин вели: „Код нас је владала лажна демократија, и то не само у периоду од 1927. но, уствари, све од 1918. године! Како је било у предратној Србији, од 1903. до 1912. године, не могу да судим, јер то доба нисам доживео као зрео човек. Претпостављам, свакако, да је демократија у Србији била нешто сасвим друго… Уз лажну демократију, у Краљевини Срба Хрвта и Словенаца маршовала је корупција, протекционизам, непотизам, неспособност у разним видовима. Сасвим просечни партијски људи, само ако су били „вешти“, бирани су за народне посланике, а мало иза тога, многи од њих, постајали су чак и министри, као и други функционери у државним или полудржавним установама и предузећима где је имала утицаја сила власти и „демократије“ наше! Било је очигледно да се дуго не може одржати држава ако се продужи оваквим животом све и да није у њој било ваздан горућих питања: политичко-националних, (најтеже питање – хрватско), социјалних, економских, па и културних. Сва та питања морала су да добијају све опасније и оштрије форме услед тога што на врховима државе ствари нису биле здраве“.[15]

Као посланик, Парежанин је на лицу места видео на који се начин сви горе наведени проблеми, који су потресали Краљевину, могу материјализовати. „Најтежа, најстрашнија ствар у овој кобној Скупштини, у којој сам и ја био посланик, био је атентат Пунише Рачића. Метар и по био сам далеко од клупе у којој су седели посланици Хрватске сељачке странке, које је гађао Рачић. Кад су одјекнули пуцњи, пао ми је мрак на очи, нисам био свестан какво се чудо дешава, а мало доцније, кад ме запитао мој друг, Добра Јовичић, који је до мене у клупи седео, шта се ово дешава, одговорио сам кратко: Косово! Осетио сам да у црну земљу пропаде све што је наш народ кроз векове стварао и зашто се залаго и жртвовао!“[16]

Убиство у Скупштини као да је било пресудни догађај у политичком формирању Ратка Парежанина. Тај атентат није био само израз, да тако кажемо, међуплеменских тензија, него и израз партијских сукоба и ускогрудости. Радићева смрт постала је камен међаш између Срба и Хрвата, камен спотицања који се није могао прескочити, о који се саплитало. Након те трагедије Парежанин постаје свестнији чињенице да Краљевина Срба Хрвата и Словенаца незаустављиво иде у пропаст, те да је стварање једне нове политике, засноване на новим принципима, једини излаз из надолазеће кризе. Упрво отуда, Краљев проглас од 6. јануара 1929. доживљава као почетак нове политике. Од 6. јануара, како вели и сам, све је требало да крене не изнова, него здравије. „То је био покушај да се спасе државни брод.“[17]

У свом Прогласу, Витешки Краљ Александар Карађорђевић, између осталог, распустио је Парламент и забранио рад политичких партија. Благодарећи томе, Парежанин се 1929. враћа у дипломатску службу и ту остаје све до 1933. године.

Већ у овом периоду, Парежанин, захвљујући погодностима које са собом носи место Народног посланика, путује по Балкану и упознаје се са природом и проблемима балкaнских народа.

„У то време путовао сам и по балканским земљама, задржавао сам се у Албанији, Бугарској, Грчкој и Румунији. Свуда сам у народу наилазио на мање више исти елеменат као у моме рођеном завичају. Мање више истоветан ми је изгледао сељачки свет, сељачки народ са Балкана, а тај сељачки народ сачињавао је већину становника Балкана. Истоветност животних прилика и положаја, развили су мање више код свих балканских сељака и истоветан духовни живот, који се најбоље одражава у многим обичајима, празноверицама, веровањима, у народној песми, народној уметности, игри, музици, ношњи итд.“[18]

Захваљујући овим сазнањима, Парежанин у листу Претеча 1928. године објављује текст усмерен ка пропагирању балканског јединства. У том тексту, којег је назвао „Балканске глосе“, између осталог Парежанин говори: „Са гледишта опште консталације глоба, Балкан није ни Европа ни Азија. Балкан је свет за себе. Али, као свет за себе, Балкан није саможив, не живи за себе ни због себе, нити у име себе, него он, као такав, живи и за Европу и за Азију, живи за васколико човечанство. Другим речима практично представљено: питање политичке и економске егзистенције Балкана у нераздвојивој је вези са његовим духом, односно са његовом улогом и мисијом у човечанству. То значи да се садржај нашег историјског живота, да се смисао нашег земаљског постојања састоји индиректно у томе да чувамо с једне стране Запад, а са друге стране Исток…

Значај Балкана није само у његовим сопственим лепотама, богатствима и вредностима. На њега су се лакомиле силе, и источне и западне, због удобних путова који воде преко њега у друге светове, у даља и нова богатства и вредности. Он је најкраћи пут Азије за Европу и Европе за Азију. Не само најкраћи него и најкобнији. Отоманска освајачка Азија преко Балкана је ударила на Европу, завојевачка Европа преко Балкана је ударила на неисцрпну Азију, а бољшевичка Русија је хтела преко Балкана да побије заставе своје глобалне револуционарне политике.“[19]

Млади Парежанин је потпуно свестан историјске мисије и значаја полуострва на којем живи. Он не фантазира, није мегаломан. Одмерен и јасан, тражећи подршку за своје тезе и код великог Јована Цвијића, Ратко Парежанин захтева од остатка Европе да Балкану призна сва права која он треба да има. Могло би се рећи да Парежанин, са научног аспекта, није саопштио јавности ништа ново, ништа непознато. Са друге стране, сасвим је евидентно то да је он први изронио из мора уснулих интелектуалаца, у потпуности усмеривши све своје снаге ка стварању једне јединствене балканске, не државе, пре политике. Сви претходни покушаји остали су или пуко слово на папиру, или им је недостајала озбиљнија ангажованост на реализацији.

Као припадник малог броја интелектуалаца који су са одушевљењем примили Краљеву прокламацију која је означила почетак онога што се у комунистичкој литератури назива „шестојануарска диктатура“, Парежанин је доживео велико разочарање повлачењем прокламације и доношењем тзв. Септембарског устава 1931. којим је стање на политичкој југословенској сцени враћено на стање од пре 6. јануара. Тим актом, како вели сам Парежанин, Краљ је признао да нема довољно снаге да се избори са оним што мучи његову државу и народ. „Од 1930. године (тада сам био у Бечу, на мом старом положају аташеа за штампу, при Краљевском посланству, који сам заузимао пре посланичког мандата), разговори између нас неколицине пријатеља, да наше стање опет не ваља, да се иде сада, можда, брже расулу и пропасти него пре 6. јануара, били су све чешћи. О томе сам у Бечу разговарао без престанка са низом пријатеља млађих и старијих, а у истом смислу о истом сам разговарао са појединим пријатељима који су тада живели у Југославији, било кад би они навратили у Беч, било пак кад бих ја отишао до Београда.“[20]

Поновно активирање утихнулих политичких сукоба на Парежнина је, као што се види, оставило јак утисак. Разочаран у партије, зачуђен Краљевом реакцијом, он се све више окреће органицистичком погледу на свет, одвајајући се од грађанске политичке и животне философије. Истраживањем Балкана и изградњом свести о потреби јединства балканских народа, Парежанин је 1931. године коначно завршио са својом пређашњом политичком афирмацијом – он раскршта са Радикалима и по први пут самосвесно улази у политику.

Управо отуда, настоји да се прикључи неком од омладинских покрета који су настајали након доношења тзв. Септембарског устава. Наиме, као резултат повратка на старо и повлачења Краља пред све јачим притисцима домаћих политичких партија и појединих дипломатских представништава Западнх сила, почело је спонтано организовање, махом омладине, широм Југославије, а све са циљем одбране интегралне југословенске идеје од налета федералиста, сепаратиста и партија које су југословенску кризу настојале да искористе за сопствене потребе. Оно што је посебно интересантно у вези са овим покретима јесте то да се у Краљевини Југолсавији (како се од 1931. звала Краљевина СХС) по први пут почињу јављати политичке организације које нуде не нови програм, него читав политички систем. На таласима свеопштих европских промена, у којима је обичан народ узео водећу улогу, ти покрети се враћају задружном економском систему, обнављајући на тај начин традиционалне вредности југословенских племена. Управо отуда, пун презира према партијама које се, како каже Парежанин, везују искључиво за лични интерес, са одушевљењем говори о новонасталим покретима: „Сви који су своју земљу волели, а нису били огрезли у партијаштву, видели су да стври не иду добро и да би се нешто морало предузети да би ствари кренуле на боље.“[21]

Године 1932. настао је такав покрет: Југословенска акција – покрет југословенских националиста. Овај покрет је своја упоришта имао како у Београду тако и у Загребу и отуда се може рећи да је то, уз групу окупљену око листа Отаџбина, а коју је водио Димитрије В. Љотић, први интегралистички покрет на подручју Краљевине Југославије.[22] Заснована на органским, монархистичким, и интегралистичко-југословенским начелима, Југословенска акција је у почетку одушевљавала Парежанина, но постепеним упознавањем са бити овог покрета, почетно одушевљење је спласнуло. О томе Парежанин пише „једном свом добром пријатељу“: „Имао сам извесно неповерење према неким личностима из овог покрета, као и према појединим тачкама њиховог првог програма – манифеста. У овом, више између редова него директно, назирао сам нешто што ми је било сумњиво., нешто што ми је „мирисало“ на оно што би се могло да оквалификује као фашизам!“[23]

Образлажући ову своју теорију Парежанин вели: „Они (мисли се на Југословенску акцију, прим. аут) су били узели и начин поздрављања нешто а ла фашисти. Само што не би испружили руку као код „црних кошуља“, него би је, поред главе, уздигнуту држали. „Тако поздравља наш сељак“ – говорили би нам при објашњавању тога њиховог поздрава! Мислили су на униформе, на параде, на механичке организације и остало – све што карактерише фашизам и сличне покрете – потсећали су ме на Прибићевићеву послератну Орјуну[24]. Међусобно су се звали „друг“, „другови“, али те речи, кад би они изговарали, звучале су нам шупље, у њима није било топлине, срца.“[25]

Управо отуда, Парежанин није ни настојао да се приближи овом покрету. Постојање Југословенске акције за њега, као монархисту, југословенског националисту и доброг познаваоца прилика на Балкану, био је знак да се, и поред осуда и неразумевања, може радити на афирмацији сопствених идеја, и то мимо партија. „Нас неколико пријатеља, наставили смо још интензивније разговоре и договоре о томе да нешто треба кренути. Јасно нам је било да то не сме бити никаква странка. Исто тако, јасно нам је било да сакупљање људи не сме да се врши као што се дотад вршило. Замишљали смо: ако нам пође за руком да окупимо око једне основне идеје стотину до две стотине људи, интелектуалаца, радника, привредника и сеоских домаћина, то ће бити, можда, за многе ништа чак нешто и смешно али за нас то би била – крупна ствар. Замисли, говорили смо један другоме и одушевљавали се тиме, замисли, кад буде, рецимо у Београду педесет људи на разним положајима друштвеним, људи од честита имена, истинских, несебичних родољуба, способних, озбиљних трудбеника на своме послу, па кад буде десетина таквих у Загребу, Љубљани, Сарајеву, Скопљу, Цетињу, Бањалуци, Сплиту итд. Тих двеста људи, кад се нађу на истим основним погледима, кад се повежу чврстим међусобним везама једног јединственог гледања на живот народа и државе – допринеће да ствари код нас крену напред…“[26]

Очигледно је да Парежанин није био поборник онога што би се данас назвало catch all party, те да је стајао на гледишту класичног органицизма – „не побеђује број него сој“, те „идеја, а не маса“. На основу те истине, још у раним данима живота Парежаниновог покрета, исти је био карактерисан као „назадан“, или чак „фашистички“, с обзиром на истину да није прихватао да начело истинитости има било шта са бројем. О овим идејама, Парежанин је, са својим саборцима, писао у часопису Збор[27] по којем је и сам покрет добио име.[28]

У једном од бројева листа налазе се и „Основни погледи“, у којима, између осталог, стоји и следеће: „Краљевина Југославија, никла је и створена кроз националну ослободилачку револуцију, започету Карађорђевим устанком, а крунисана је преко балканских ратова, првог светског рата, у пробоју Солунског фронта. Дан овог пробоја, којим се отварају капије за ослобођење Отаџбине, требало је узети као највећи државни празник Југославије, а не дан нагодбе партијских политичара. Политика у новој држави, вођена кратковидим и себичним партијама, кликама и котеријама, и њиховим носиоцима, довела је народ и земљу у тежак положај. Продужење оваквог живота води само у пропаст. Ми смо за велику Југославију за једну државу не само Срба, Хрвата и Словенаца, већ и Бугара…“[29]

Сељаштво је у идејном свету Ратка Парежанина играло нарочиту улогу. Он презире грађанство и на демократију гледа искључиво емпиријски- то је могућност да они који имају отму од оних који немају. Са друге стране је сељштво схваћено као „свенародни покрет, који треба да обнови, народним традицијама и другим народним благом одухови и обогати наш живот, нарочито живот грађанстава и интелигенције, која је све дубље пропадала и губила се у однарођивању“[30].

„У привреди смо“, вели Парежанин, „плендирали за ограничење разуларене „слободе“ либералне економије, изјаснили смо се за планску народну привреду где ће држава бити коректив и регулатор где треба, а не послодавац и наредбодавац – диктатор, као код комунизма, фашизма и нацизма. Подвукли смо снажно задружни дух и тај дух обележили да се разликује од задругарства како су га у задње време код нас гајиле партије и котерије… У питању владавинске форме изјаснили смо се одлучно за монархијски принцип…“[31]

Сва ова начела нису била у попуности дефинисана и, према речима самог Парежанина, била су више нацрти, које је неко, са много више знања, морао уредити.[32] „Ми у малом Збору нисмо имали израђену идеологију, нисмо имали један одређен, чврст поглед на живот и свет. Били смо националисти, боље рећи, волели смо свој народ и своју државу, од најраније младости о њој смо сањали, о једној великој, моћној, снажној, срећној Југославији. Сваки се за њу, колико је знао и могао, од свег срца борио.“[33]

Парежанин је у неколико наврата говорио и писао о томе да се Збор никако неће служити насилним методама освајања власти, те да га, између осталог, то разликује од фашистичких и нацистичких покрета који су били изразито револуционарни, насилни. Тако он, између осталог, вели: „Ми смо одлучно против таквих метода. Ми смо за рад, за напоран рад, за примере на делу, ми смо за стварање јаких личности способних и узорних домаћина у сваком погледу.“[34]

Талас, пре свега, омладинског револта, усмереног против партија и партијашења, запљуснуо је у ово време и Словенију, у којој се, испод клерикалне СЛС (Словенска Људска Странка Антона Корошеца), издваја покрет Бојовник или Бој. „И тај словеначки покрет настао је као реакција на све оно негативно што је и нас водило да кренемо у акцију.“[35] Управо отуда, Парежанинов Збор је врло рано успоставио присне везе са „Бојовницима“, те је и учествовао на њиховим скуповима (пошто своје нису организовали).

Први контакт са Димитријем В. Љотићем успостављен је индиректно, преко Љотићевих текстова изашлих у листу Отаџбина. „Читали смо у Отаџбини сваки редак, сваку реч полагано, пажљиво, не једном но и по два пута, а извесне написе и по неколико пута. Налазили смо у Отаџбини наше мисли. Отаџбина је изражавала наша осећања, она је погађала наше тежње, она је откривала наша стремљења. Она је нас, укратко, одушевљавала.“[36]

Оно што је Парежанина приближило Љотићу, нису биле само речи хвале Парежаниновог и Љотићевог пријатеља, професора униврзитета др Мирка Костића, нити текстови објављени у Отаџбини, него и Љотићев велики ентузијазам и поверење у покрете који су тек настајали. Парежанин преноси Љотићеве речи са њиховог првог састанка: „Имам утисак да се, као испод земљине коре, у нашој држави, отприлике у исто време, појављују на разним странама поједини пламичци, који су негде слабији, а негде јачи. То је једна веома симптоматична појава. Људи који се до сада никада нису познавали, који један за другог никада нису ни чули, такорећи, преко ноћи долазе на исту мисао и дају јој исти, или сасвим сличан израз. Познати су ми прилично сви ти покрети, сва та струјања, па и ваша делатност. Надати се да ће овај процес ићи све даље и да ће све више оваквих пламичака да се појављује. Можемо се надати, можемо очекивати да ће се једнога дана сви ови пламичци слити у један велик, моћан пламен, којим ће цела наша земља бити захваћена и осветљена.“[37]

Ово Љотићево излагање је у потпуности купило Ратка Парежанина. „Од овог дана почиње да се ствара наш уједињени покрет, такозвани велики Збор – ја ћу рећи прави Збор, који ће водити, кроз разне борбе и перипетије, Димитрије Љотић до своје смрти, а дух његов до данашњег дана и док нас иједног буде трајало.“[38]

Управо у време ставарања ЈНП Збора, Парежанин је покренуо и иницијативу за стварање једне институције која ће се бавити питањем Балкана, тј. питањем зближавања балканских народа.[39]

„Године 1932. псетио ме је у Бечу мој пријатељ и кум Светозар Спанаћевић. У разговору он је почео да говори да је дошао до најмање истих мисли и погледа што се Балкана и балканских народа тиче, до којих сам и сам дошао… Он је, кроз привреду и преко привреде[40], дошао до истих закључака до којих сам ја, посматрајући ствари са других планова, био дошао: балканским народима нема среће ни будућности ако се не уједине на неки начин.“[41] Убрзо после ове посете, Спанаћевић и Парежанин су се спојили са др Петром Скоком и др Миланом Будимиром, у којима су нашли одлучне и кавалитетне сараднике.

Удружени у жељи да успеју, горе поменута четворка са Парежанином на челу, посетила је 1933. године Краља Александра са јасним циљем да, као носилац интегралистичке балканске политике, помогне једно овакво прегнуће. О томе Парежанин вели: „Када сам Краљу кратко изложио план о Балканском Институту, он је био одушевљен. „Кад мислите да отпочнете рад?“ – питао ме је. Одговорио сам: чим организујемо прве могућности за тај рад!“ Oдушевљен овом идејом, Краљ Александар је понудио материјалну и сваку другу помоћ Институту, за који је веровао да може да зближи балканске народе.

Балкански Институт почео је са радом 1934. године у просторијама у улици Кнеза Михајла број 17, на првом спрату.[42] „Од првог марта 1934. до првог октобра 1934. добијали смо свакога првога по 50.000 динара. Суму нам је увек уручивао маршал Двора А. Димитријевић. После погибије Краља Александра у Марсељу, престале су рате, мада смо по обећању Краљевом требали да добијемо још четири, односно 200.000 динара. Јасно нам је било да је помоћ давана Институту била лична помоћ Краља Александра. О Балканском Институту на Двору у Београду, после смрти Краља Александра, више се није водило рачуна и Балкански Институт био је препуштен потпуно самом себи.“[43] Ипак, у наведеном периоду у којем су примали помоћ, оснивачи Института успели су, према Парежанину, да организују канцеларију, да покрену пропаганду и да, у целости говорећи, организују рад.

Институт је био замишљен као подршка свакој оној политици која је радила на зближавању балканских народа. Ипак, независност у раду је била стални императив, током свих година постојања ове еминентне институције. Деловање Института било је превасходно културолошко. Парежанин је сматрао и непрестано истицао да су народи Балкана најтешње повезани културолошки. Он, како сам говори, никада није потцењивао политичке или пак економске везе, али је сматрао да се деловањем на културном плану може највише изразити и нагласити „оно што Балкан спаја, уједињује и изједначује“[44].

Атентат на Краља Александра био је још један од низа догађаја који су утицали на рад Ратка Парежанина. Љотић и Парежанин су убрзо после тог кобног 9. октобра позвли на састанак представнике свих омладинских организација истих или сличних уверења, како би објединили своје идеје и створили заједничку платформу за даљи политички рад. Разговори су трајали дуго, услед несугласица, пре свега са Југословенском акцијом, али је до споразума напокон дошло 6. јануара 1935, када су потписана „Основна начела“ и „Смернице“ покрета. Тада је коначно и потврђено име покрета. Од Збора, покрет је прерастао у ЈНП Збор. Скраћеница ЈНП, која значи „Југословенски народни покрет“, прихваћена је, како вели Парежанин, на изричит захтев Југословенске акције.[45]

Анализом „Основних начела“ и „Смерница“ новонасталог покрета, може се уочити читав низ идеја које се налазе и у основи рада Балканског Института. Идеја интегралног Југословенства, коју је бранио ЈНП Збор, почива на истим начелима на којима, а по схватању Ратка Парежанина, треба да почива и балканско јединство – пре свега ту се мисли на културно, а потом и духовно јединство народа. Сличности се могу препознати и у начелу да се интереси југословенске државе морају подредити интересима југословенских племена, јер и када говори о Балкану и Југославији, Парежанин је јасан: Балкан Балканцима, а Југославија Југословенима.

Питање основе идентитета југословенског народа, а самим тим и извора будуће државности, решено је у „Основнин начелима“ на идентични начин, на који је разрешено ово питање у идејном систему Ратка Парежанина, а у вези са Балканом. Наиме, основа идентитета је сељаштво, које је са својом простом народном интелигенцијом и простодушношћу једино позвано да створи друштво сутрашњице. „Село ће бити мерило југословенске друштвене политике.“[46] Из овог става, произлази и Парежанинова одбојност према демократији. Она је не само легализована пљачка, него је настала и води се искључиво идвидуализмом и на тај начин разара народни идентитет, како Југословена, тако и Балканаца.

„У основним начелима, детаљно се уобличава државно и друштвено устројство југословенске државе. Она није заснована на начелима либералног – патријархалног парламентаризма, већ сталешке демократије. Читава државна зграда требала је овако да изгледа: „Краљевина Југославија је историјско-политичка неминовност и једино омогућујуе опстанак и слободно развиће југословенског народа. Само у оним функцијама које се односе на живот народа као целине, државна власт треба да буде централизована; у осталим изражена у самоуправи. Свака власт у држави мора бити потпуна и стварна. Исто таква, биће и њена одговорност. Само Краљ је неприкосновен. Народ ће учествовати и у законодавству и вршити надзор над државном управом путем представништва које мора бити израз сталешког уређења и политичког схватања.“[47]

Дакле, од 1935. године почиње пун Парежанинов ангажман, како на пољу стварног уједињења Југословена, тако и на пољу зближавања Балканаца. И на једном и на другом пољу, Парежанин се служио истим средствима – пре свега културом и традицијом балканских народа, тј. југословенских племена. Он је сматрао да је много више кохезивних него реметилачких фактора међу народима на Балкану, црпећи их пре свега из природне потребе ових народа на солидарност.

Говорећи о смислу и програму рада Балканског Иститута, Парежанин је у више наврата истицао да је главни идеал зближавање свих балканских држава како би се створиле чврсте политичке и привредне везе, овековечене споразумима између балканских земаља. Тако повезани Балкан, према Парежанину, могао је бити једини браник оној политици која је и са запада и са истока Европе претила оружјем. Свака из својих резона.

Управо захваљујући том сазнању, Парежанин говори: „Одбранити Балкан као целину, одбранити и држати Балкан за балканске народе, то је данас највећи и једини разборити национализам и Југословена и Бугара и и Грка и Арбанаса и Румуна и Турака. И наш патриотизам, ако хоће да буде реалан, мора бити балкански.“[48]

У својим излагањима о балканској перспективи, те о значају Балкана за Европу, Парежанин се никада није ограничавао само на историографију. Упоредо са историјским, Парежанин је настојао да прикаже и природне вредности Балкана, инсистирајући увек на ставу да природна богатства Балкана нуде изузетне могућности за индустријски развој полуострва.

„Балкан већ сам по себи представља огромно богатство, највећим делом још неискоришћено. На Балканском Полуострву налазе се у обиљу сви они елементи и чиниоци привредног живота који омогућују благостање и процват и у вези с тиме и највећи могући степен људске просвећености.

Силне и бројне водене снаге стварају услове за развој најразноврснијих индустрија. Реке на Балкану су пуне брзака и слапова као што је ретко игде случај. Реке су богате и разноврсном рибом, а има доста већих и мањих језера на којима се такође врши знатан риболов.“[49]

„Кратко речено“, истиче Парежанин, „пољопривреда, сточарство, шумарство и рударство пружају балканском становништву толике количине производа, које не само задовољавају домаће потребе, него преостају знатни вишкови за извоз.“[50]

Рад на популаризацији Института био је од изузетне важности за његов опстанак, нарочито након 1934. године, тј. након убиства Краља Александра у Марсељу. „Пропаганда је вршена, од оснивања и почетка рада па до краја Балканског Института, у два правца: усмено и путем штампе.“[51]

Усмена пропаганда спровођена је пре свега успостављањем контаката са стручњацима из земље, али и иностранства, који су показивали извесну дозу заинтересованости за Институт.[52]

Поред балканских земаља, са радом Балканског Института требало је упознати и представнике земаља Западне Европе. О томе Парежанин каже: „Нарочито смо полагали важност на то да са радом Балканског Института буду пре свега упознати што објективније и исцрпније угледни људи из оних европских земаља које су показивале јаче интересовање, у овом или оном правцу, за Балкан и његове народе и државе, и у којима је и пре оснивања Балканског Института у Београду постојала нека врста балканистике.“[53]

Штампана пропагнда је укључивала штампање и растурање часописа, монографија, књига и других издања. Пропагандна активност, барем што се тиче штампе, подразумевала је укључивање у рад што већег броја стручних сарадника из иностранства. Парежанин је рачунао да ће се на тај начин избећи претерано пропагирање Института од стране Југословена, и тако уколонити све недоумице око евентуалних предрасуда везаних за претпоставку да је Институт инструмент југословенске државе у остваривању сопствених интереса.

Часопис Revue internationale des etudes balkaniques, чији су редактори били др Петар Скок и др Милан Будимир, био је највеће штампано достигниуће Института.[54] Први број часопсиса „припреман је скоро пуну годину дана. Није био лак посао – ни што се саме техничко-штампарске стране тиче – овако нешто у Београду и из Београда кренути. Обзиром на многе техничке потешкоће решили смо пре свега да часопис излази два пута годишње, али зато да буде великог обима и формата.“[55]

Revue internationale des etudes balkaniques[56] излазио је „по предлогу главних редактора на четири велика западноевропска језика: на француском, немачком, енглеском и италијанском, већ према томе који сарадник пише“[57].

„Часопис Rideb изашао је у шест томова. До почетка рата у Европи (1939), он је мање више редовно излазио… Први том посвећен је Краљу Александру I.“[58] На његовој изради, поред поменутих редактора, учествовали су и уредници за поједине балканске земље и то: „Румунија: Никол Јорга; Бугарска Богдан Филов; Грчка Николас Егзархопулос; Турска Фуад Копрули Таде; Албанија Лумо скендо; и Југославија Александар Балић. Имена ових редактора стајала су на сваком тому часописа. С њима су главни редактори одржавали сталне везе и с њима су били у потребном договору.“[59]

Значај овог часописа и огледа се пре свега у томе што су његови редактори, већ у првој свесци, у тексту „Циљеви и значај балканских студија“, изнели основна начела науке која у будућности треба да се посвети истраживању Балкана.

„Потребно је објективно и научним методама испитивати и утврђивати балканску стварност и балканску вредност; радити на координацији балканских наука, упућујући научни интерес на проучавање једног балканског организма који чини целину од времена класичне антике па до данашњих дана… Никада нећемо моћи да схватимо један балкански народ ако се он узме сам за себе, издвојен од своје балканске околине. Историја поједнинх балканских народа, сав њихов удес, тесно је везан са Балканом као недељивом целином.“[60] Да би то успео, научни радник мора, према мишљењу Скока и Будимира, бити човек који је у себи превазишао партикуларистичке тендеције карактеристичне за Балкан.

„Данашњи балкански научник личи на човека који, радећи у једној земљи од шест долина, посвећује све своје снаге и моћи темељном проучавању свега што се збива само у једној од тих долина, дакле у својој – уместо да се испење на планину која све долине наткриљује. Ова времена императивно захтевају од једног балканолога да се издигне до једне такве тачке осматрања хоризонта, која му омогућава да бескрајно боље посматра сличности и истоветности живота на Балкану, живота који одређује иста геофизичка средина, иста клима, иста социјална и економска ситуација, чак и исти менталитет, темпераменат, иста религија итд.“[61]

Основна метода којим ће се имати служити балканологија јесте компаративна метода, која је примењива у свим оним наукама и њиховим дисциплинама на којима почива балканологија, пре свих историја (и све њене дисциплине), етнологија, лингвистика, а од природних наука – антропологија.

За лингвисте Скока и Будимира, сазнавања о сличностима и разликама језика којима говоре балкански народи од пресудног је значаја за утврђивање њиховог јединства. Према њиховом резону, балканологија, барем када се ради о изучавању језика, треба да се усмери у правцу изучавања актуелног стања у балканској књижевнсти, међубалканским везама те књижевности, те објашњењем шта је то у тој књижевности балканолошко у погледу тема и типова балканских, као и везе са балканским фолклором.

Свој посебан допринос, како стоји између осталог у тексту „Циљеви и значај балканских студија“, компартивна метода може дати у одгонетању питања везаних за однос балканске и европске културе, јер, задатак нове балканске науке није само да Балканце упозна са сопственим наслеђем, него и да то вековно наслеђе представи свету који је навикао да у Балкану гледа примитивну и неразвијену област Европе.

У закључку овог програмског текста Скок и Будимир, између осталог, веле: „Балканологија је настала на троструким изворима: на историји по методи Јиричека, на антропологији по методи Јована Цвијића и на лингвистици по методи Сендфелда. Као таква, она нам изгледа као наука еминентно компаративна. У својој основи она и није друго до компаративни интербалкански систем чији је главни циљ: откривати, схватати и дефинисати балканску стварност онаквом како се она током времена и простора испољава у разним областима људске делатности. Садашњи циљ који она има пред собом јесте: знати оно што је некада било и данас јесте на Балкану и шта је за њега типично.

Као теоријска наука, она је позвана да пробуди наша знања о узајамним односима међу балканским народима и да открије интимне законе који су одређивали и који и даље одређују развој и живот тих народа. Као практична наука са многоструком повезаношћу са социолошким наукама, балканологија има извесни и морални значај. Она је, наиме, та која има да утиче на балкански менталитет: пружајући балканском државнику могућности да упознаје балканског човека, његову животну средину, социјалне и природне услове његова живота, његов начин мишљења и осећања – пружајући, с друге стране, балканским народима лекцију о неопходности да се међусобно упознају и сарађују.

Балканологија у ствари не чини друго до што примењује методе које су већ издржале пробу пред манифестацијама живота који се одвија на овим просторима.“[62]

Док је Rideb био намењен читавом балканском простору, серија Књига о Балкану, објављена у два тома 1936. и 1937. године, била је намењена ширим редовима југословенске читалачке публике. Један део студија и чланака објављених у Књизи о Балкану излазио је нешто раније или истовремено на страним језицима у Rideb-у. Серија је штампана луксузно, у финој опреми, на првокласној хартији, са илустрацијама и у платненом повезу.

„Редакција Књиге о Балкану настојала је да дадне већ у првој свесци извесну балканску целину, један преглед догађаја и стварности који има везу од најстаријих дана па до нашег доба. Стари Балкан, средњи век и ново доба на Балкану, предмет су серије Књига о Балкану. Друга свеска Књиге о Балкану допунила је прву свеску. Кад је објављена друга свеска ове серије (крајем 1937. године) Балканском Институту пошло је за руком да изгради научно-културну заједницу коју су сачињавали преко 400 његових сарадника из свих балканских и ванбалканских земаља. Таква заједница обезбеђивала је, исто као и часопису, и серији Књига о Балкану сигурну сарадњу и Балкански Институт је рачунао да ће бар сваке друге године моћи да публикује једну нову свеску Књиге о Балкану за југословенску читалачку публику.“[63]

Први том ове књиге значајан је и због тога што у „Уводној речи“ Ратко Парежанин износи основне поставке рада Института.

Када говори о идеји изучавања Балкана, Парежанин истиче да су сви балкански народи, од како су створили своје државе настојали да, сходно својим могућностима, изуче себе, те у том смислу Инстиут не доноси ништа ново. Ипак, склони смо да кажемо да Парежанин овде греши, јер никада пре оснивања Института није било покушаја да се једним свеобухватним истраживањем оствари практичан циљ – зближавање балканских народа. „Балкански народи морају ићи заједно. То је њихова судбина. То је питање њихове будућности и опстанка њиховог“,[64] вели јасно Парежанин.

То јединство је сасвим природна ствар, не механичка. Оно се успоставља не освајањем, поробљавањем, него упознавањем. Вековни заједнички живот балканских народа у потпуности на њега упућује. „Без такве заједнице, без самосвесне чврсте и трајне заједнице која може да издржи сва искушења и све нападе ма с које стране они долазили и у ма ком се виду показивали, ни балкански народи понаособ ни један део Балкана не могу се ни политички, ни привредно, ни социјално, ни културно напредно и у пуној мери развити, нити се могу успешно одржати и одбранити у међународној утакмици данашњице и сутрашњице.“[65]

Књига о Балкану наишла је на најбољи пријем у штампи код критике. О њој је писала не само југословенска и бугарска, већ и остала балканска као и ванбалканска штампа. Балкански Институт добио је поводом ове серије мноштво признања од својих сарадника и свих оних који су наш рад пратили.“[66]

Следећа битна серија коју је Балкански Инстиут издао била је Балкан и Балканци, која је, за разлику од претходних, стручнијих, требала бити писана популарним језиком, намењена широким слојевима.

„Прва свеска серије Балкан и Балканци (која носи сам наслов серије) представља образац ове едиције. То је књижица добрим делом врло популарни извод из неколико стотина студија и чланака, нарочито образложених и доказима поткрепљених, намењених ужем кругу школованих читалаца, балканских и ванбалканских. Требало је на жив, једноставан и популаран начин просечном читаоцу изложити целокупан живот на Балкану кроз 40 векова: дати му слику балканске земље и балканског човека: упутити га у ток развитка балканске просвећености: разбити му приче о „варварству“ и културној „недораслости“ балканских народа: изложити му културу, књижевност и уметност балканских народа: одредити праву улогу Балкана у судбини света: истаћи удео балканске земље и балканског човека у светској просвећености и најзад, утврдити основу и одредити пут за новији, бољи Балкан.“[67]

Поред наведених, Балкански Институт је издао следеће запажене едиције: Привреда савремене Турске, два издања на француском и српском језику; La Yugoslavie pour la santé publique, на француском језику; Модерна грчка поезија, написао Е. Ламбридис; Савремена југословенска књижевност, написао М. Ибровац; као и Савремена румунска поезија М. Рока (све три књиге изашле су на француском и српском језику, као и на језицима аутора).

У време рада на пропагирању и јачању Балканског Института, 1935. године организовани су избори за Скупштину Краљевине Југославије, на којој је учествовао и тада још увек мало познати покрет ЈНП Збор.

Ондашњи председник Владе, Богољуб Јевтић, непосредно пред расписивање ових избора (тзв. „петомајски избори“), понудио је „сарадњу“ ЈНП Збору, која је подразумевала заједнички наступ уз „отштету“ од педесет посланичких места. Покрет је овај предлог одбацио, али су појединци, како је о томе писао Парежанин, почели да „таласају“. „Први су почели да се најосетније „таласају“, од Југословенске акције Велмар Јанковић, Лука Костревчић, Кабалин, Милан Бандић, па и сам председник Штулхофер, а од малог Збора[68] Милан Баџак.“[69]

Покрет је решио да самостално изађе на изборе, да самостално начини изборну листу, а програмска начела је у тексту „Зашто се боримо“ изнео Димитрије В. Љотић. У току предизборне кампање, Ратко Парежанин је био задужен за свој родни крај, за Херцеговину, те Црну Гору и Босну. Говорећи о тој активности, Парежанин ће рећи да су највеће препреке представљале не противничке идеје, него акције власти, која је настојала да сваког противника сасече у корену.

Први велики скуп у Парежаниновом „сектору“, одржан је у Сарајеву. „На збору у Сарајеву, првом у овој турнеји, говорио је само Љотић. Говорио је дуго, објашњавао је по његовом обичају, најпре општу ситауцију у свету, онда нашу државну и народну кризу, па је прешао на узроке који су изазвали појаву и оснивање Збора…“[70] Након Сарајева, одржан је скуп у Херцеговини, у Коњицу, у Мостару, а „потом смо кренули преко Невесиња, Фојнице, Гацка, Билеће, Требиња, до Ластве, а одатле смо ушли у Црну Гору“.[71]

У Парежаниновој родној Херцеговини, велики зборови су одржани у Гацку, Билећи и Требињу, где је и потврђена Парежанинова кандидатура за срез Невесињски. Након Херцеговине, одржани су састанци у Подгорици, на Цетињу, у Никшићу, а потом се кренуло натраг за Београд.

За Ратка Парежанина, ова кампања је била нарочито важна за покрет, између осталог и тбог тога што тада „први пут видније и организованије, ступа на сцену против Збора главни противник – марксизам, са свим његовим свесним и несвесним, директним и индиректним помагачима и средствима. Он се јавља као и увек, најпре и највише, камуфлирано, под маском, мучки… На вешт, препреден начин чини оно што ће да годи онима који не виде јасно главне ствари и што су занесени и понесени својим малим, личним стварима.“[72] Ова Парежанинова запажања показују не само бистрину ума, него и одлично познавање једног противника који се тек помаљао, а којег југословенска јавност, на жалост, све до почетка рата није сматрала за озбиљног непријатеља.

Као главну етикету коју треба прилепити Збору, комунисти су истакли епитет „фашисти“. Говорећи о мотивима који су подстакли комунисте на такво делање, Парежанин истиче: „Они тачно, одмах с почетка, виде где се ствара њихов главни, најборбенији, најодлучнији, најнекомпромиснији противник у обрачуну који они припремају и очекују на дужој стази…“[73] Дакле, Парежанин је сасвим одређен: комунисти сасвим добро знају да ће се та крилатица најпре раширити у народу, да није ни мало позитивна и да се тако најлакше могу етикетирати противници комунизма и свега онога што комунисти именују за „демократију“.

Ови избори утврдили су Парежанина у антикомунистичком ставу, којем је остао доследан све до своје смрти. Комунистичку делатност Парежанин никада није називао другачије до „веома опасна подмукла завереничка радња“[74]. Као човек који је одржавао сталне контакте са омладином ЈНП Збора (која је махом била на Универзитету, а коју је водио Ратко Обрадовић), Парежанин је из прве руке сазнавао све о комунистичким активностима.

Говорећи у току предизборних активности о комунистичкој делатности, Парежанин вели да се она остварује на три поља: на Универзитету, преко левичарских партија, које су, знајући за јако српско русофилство, настојале да прикажу СССР као Русију, те преко разних београдских салона и кружока, с обзиром на истину да је велики број омладинаца прилазио комунистима „из моде“.[75]

Неуспех на изборима за Ратка Парежанина није био превелико разочарање из неколико разлога. Пре свега, већ на почетку кампање знало се да ће владини људи настојати да униште сваку опозицију. Од тога је стрепела и она, да кажемо, „велика“ „Удружена опозиција“, а камоли један млад покрет који се тек први пут појављује пред очима јавности. Други је разлог сам изборни закон (против којег се бунила целокупна опозиција), који је био скројен тако да владина листа наново освоји власт. Трећи је разлог садржан у истини да је Збор био један сасвим специфичан покрет, чији су гласноговорници (па међу њима и Ратко Парежанин) на предизборним скуповима истицали да се не боре за власт, да их власт не интересује и да кампањом, пре свега, желе да подстакну људе на размишљање. Са овим је у вези и последњи узрочник, а то су саме идеје покрета, које су заиста захтевале више знања и размишљања о читавом низу различитих друштвено-политичких појава.

„Резултат избора: листа Збора није, према званичном саопштењу, достигла количник. Дали су нам нешто око 40000 гласова. У очи самог објављивња изборних резултата, по ходницима изборне канцеларије у Београду, шапутало се да се добро могло чути, да је Збор пребацио цифру од 80000 гласова!“[76] Такави изборни резултати, вели у својој књизи Други светски рат и Димитрије В. Љотић Ратко Парежанин, могли су бити погубни само за „партијски збор“. „Народни збор“ само је добио, јер је још више учвршћен у љубави оних који су га чинили и који су били решени да наставе да се боре.

Након избора, Парежанин се вратио раду у Институту. Тада се, како сам наводи, расправљало о изради велике Енциклопедије, која би обухватила све аспекте Балкана. „Све едиције Балканског Института биле су такорећи нека врста фрагмената једне такве енциклопедије. Те би се едиције, допуњене, проширене, кориговане, једнога дана слиле органски у једно монументално енциклопедијско дело о Балкану и његовим народима. и картотека Балканског Института томе је имала да служи. Исто тако и све статистике које смо сакупљали, архив „ко је ко“ на Балкану, па и сама међубалканска библиотека Балканског Института имали су томе да послуже.“[77]

„Као претходница, да се тако изразимо, те велике енциклопедије, уређена је Привредна енциклопедија балканских земаља“.[78] „Неколико момената утицало је да смо одлучили да најпре предузмемо рад на овој енциклопедији:

1.- Једна Привредна енциклопедија балканских земаља у оквиру Балканског Института предпоставља далеко лакшу и бржу организацију сарадње од једне опште енциклопедије. На једној привредној енциклопедији може да ради узак круг стручњака.

2.- Привреда је нешто што је сасвим „реално“, „опипљиво“ и где не може бити – ако се верно изложеподатци и чињенице – много спора и дискусије. Другим речима у тој области нема оних „сентименталних“ и „романтичарских“ о којима се и ради којих се могу међусодно спорити Балканци. Балкански Институт ипак, није желео да ма шта објави што би изазивало разједињавање Балкана.

3.- Једна Привредна енциклопедија балканских земаља може да организује врло успешно богату огласну страну, која ће много финансијски допринети за издавање једног оваквог замашног и врло скупог дела.

4.- Ако успешно завршимо и издамо Привредну енциклопедију – мислили смо – ту је стечено једно важно искуство више и сабран је нов огроман материјал за онај даљи корак, за стварање опште балканске енциклопедије. Најзад, ово дело могло би да оствари онај почетни капитал за општу енциклопедију.“[79]

На изради енцикопедије учествовали су пре свих Светозар Спанаћевић и др Гојко Круљ, који су својим знањем и контактима широм Балкана организовали стручне сараднике, економисте, ресорне министре и друге, стручне у привредној области. Након две године рада, 1940. године Привредна енциклопедија балканских земаља изашла је из штампе. Штампана је у 200 примерака, а текстови су били писани на француском, немачком, енглеском и италијанском језику. Kaко сам наводи, Парежанин је у време израде ове енциклопедије био често одсутан из Института, пре свега због дешавања у вези са ЈНП Збор.

Према одлуци Стојадиновићеве Владе, расписани су избори за 11. децембар 1938. године и ЈНП Збор је одлучио да узме учешће на истима. Владина листа, на чијем је челу био Милан Стојадиновић, укључивала је, поред владајуће Југословенске Радикалне Заједнице, групу Војислава Ђурђевића, Југословенску народну странку, Светислава Хођере, чланове Југословенске националне странке, док је на другој страни стајала Удружена опозиција коју је водио шеф Хрватске сељачке странке Влатко Мачек.

На изборе је од 4.080.286 уписаних бирача изашло 3.039.041 (74,48%), а за Стојадиновићеву листу гласало је 54% становништва, док је опозиција на челу са Влатком Мачеком добила 44% гласова. „Трећа листа, листа Димитрија Љотића, имала је 371 кандидата и добила је 30.734 (1,1%) гласова, недовољно за мандат носиоца. Према изборном кључу, победничкој листи припало је 301 мандат, а листи В. Мачека 67.“[80]

Ови децембартски избори у науци и пракси су остали запамћени као најбољи приказ реалности предратне југословенске демократије. „Избори 11. децембра извршени су по једном изборном закону који не само да не садржава гарантије за прави изражај народне воље на биралишту, него је обрнуто, срачунат на то да такав изражај онемогући. Увођењем земаљске кандидатске листе са гломазношћу и сложеношћу изборног система, ишло се на то да опозицији изборном техником што више отежава кандидовање и да јој се остави што мање времена и што мање маха за политичку борбу.“[81]

Убрзо након објављивања резултата, 2. јануара 1939. године, опозиција је упутила јавно писмо, како би указала на све неправилности које су се огледале пре свега кроз терор, обману и корупцију, те фалсификовање. Терор се, према наводима опозиције (као потписници овог писма стоје између осталих и Милан Фотић, те Јован М. Јовановић, са Љотићеве листе) огледао у претњама које је Стојадиновић јавно износио са говорнице, након чега су обично уследила хапшења, притвори, протеривања са биралишта, што је, према речима опозиције, аутоматски отварало велике могућности за фалсификовање.

„Државни и општински органи и председници бирачких одбора вршили су притисак на гласаче на све могуће начине. И употреба оружја практикована је на много места. Има на десетине мртвих глава и на стотине и хиљаде тешко озлеђених грађана на целој државној територији од Шибеника до Вучитрна. У неким срезовима, владало је формално опсадно стање. Срез неготински стоји на првом месту где су сви грађани по наређењу среског начелника били конфинирани у својим местима а и „странцима“, подразумевајући ту и кандидате опозиције, било је спречавано слободно кретање у овоме изборном срезу.“[82]

„Обмана и корупција царевале су у пуној мери при изборима 11. 12. 1938. године. На очиглед целом свету, кандидати и њихови заменици и кортешки, просипали су паре немилице. На свима биралиштима плаћало се гласачима по 20-2000 динара за гласање за владину листу. Деморалисање бирача постигло је кулминацију. Давани су им и поклони у натури (одело обућа итд) а није изостајало и довлачење камена за калдрме, почињање разних јавних радова, неограничених дозвола сече шуме итд.“[83]

Након избора, Парежанин се вратио свом Институту, на којем је, како сам наводи, проналазио свој мир, а Влада Милана Стојадиновића, вољом Кнеза Павла, није дуго опстала.

Притиснута споља, али и изнутра, намесничка Влада Кнеза Павла Карађорђевића, након доласка Драгише Цветковића на место председника Владе, имала је само један циљ – договор са Хрватима, како би се земља спасила унутарњег расцепа. На дан 26. августа 1939. потписан је споразум између председника владе и шефа Хрватске сељачке странке Влатка Мачека, којим је Хрватска добила бановину у чији састав је ушла готово трећина српског етничког простора. Иако хрватска историографија, желећи да оправда како стварање НДХ тако и отворену окупацију дела тог простора, овај документ представља као потврду „хисторијског права“, он је ипак сасвим механичке природе, са пуним правом назван „нагодбом“, након које је Мачек пристао да партиципира у Цветковићевој Влади. Југословенски интегралистички националиста, Ратко Парежанин, био је велики противник ове нагодбе.

Као основни унутарњи проблем јужнословенске државе, Парежанин евидентира „хрватско питање“, тим пре што је овај проблем био одлично оруђе у рукама оних који су по сваку цену желели да растуре Југославију – Италијана и Мађара пре свих. Корене овог проблема, о који се Југославија саплела и преко којег је пала, Парежанин препознаје не само у чињеници да Хрвати од 1102. немају независност и да се њихова политичка идеја образовала под тим притиском, него и у понашању Срба, који су били главни носиоци стварања југословенске државе.

„Нова држава морала би имати изузетно велике државнике, силне умове – и то не само у једном делу народа већ свуда – да би се могла средити, да би успешно могла да решава многе проблеме који су на разним пољима политичког и друштвеног живота сада долазили до израза. На жалост, ту срећу нова уједињена држава није имала. Велики српски државници, који су предводили Србију и српски народ у оним славним данима ослободилачке борбе, били су на заласку или су помрли, а они који су их налсеђивали били су сасвим просечни партијски људи или чак и горе. Водеће политичке екипе из Загреба, Љубљане, Сарајева и других средишта у битноме се нису разликовале од ових Србијанских.“[84]

Дакле, Парежанин је сасвим одређен. Он не натура кривицу за пропаст Југославије ни једном југословенском „племену“. Кривица је заједничка и огледа се у недостатку великих духова који су не само створили слободну српску државу и тако омогућили стварање Југославије, него су умели да правилно сагледају ствари, без било какве острашћености и страха и да тако, хладне главе, донесу неопходне одлуке. Време које је наступило по уједињењу, а како то вели Парежанин, постало је време „партијских измећара“, људи који нису успевали да било шта растумаче ван партијских окова. Ти су људи, и када су сагледавали ствари на један објективан начин, били приморавани да ту истину упрегну у „партијашка кола“.

У овом свом расположењу Ратко Парежанин се у потпуности слаже са Димитријем В. Љотићем, који је сматрао да су основни разлози који су довели до пропасти Југославије непоштовање жртава и себичност преживелих. О томе Љотић, у свом делу Из мога живота, говори из затвора Главњача, у који га је сместио Стојадиновићев режим 1938. године. Између осталог, Љотић вели да Срби нису ценили жртве прекодринских Југословена (а то се, како каже, очитује кроз стално подсећање на то „где су били у току рата“, те на расположење које је код Срба преживело, а по којем је Хрват и даље „шокац“, а муслиман „Турчин“). С друге стране, вели Љотић, ни они, који су од Срба добили слободу, нису умели да цене српске жртве, него су их потцењивали, а за њих Срби су и даље били „шизматици“ или пак „Власи“. Када се томе дода и одсуство великих политичких умова који би мислили и деловали саборно, а не партијашки, судбина Југославије и није могла бити другачија но таква какава је била.[85]

Партијска себичност и међуплеменске размирице произведене у партијским кухињама за Парежанина су праузрок нестанка поверења међу југословенским племенима и, самим тим, главни узрок распадања и коначног краха државе. „У предвечерје рата у Европи, Југославија је била распињана унутрашњим кризама. Владе су се смењивале, али ништа добро земљи нису доносиле. У великим судбоносним временима, никад у једној земљи на челу управе није било мањих и слабијих управљача… Осећање одговорности – оно што је битно за једног државника и у сасвим мирним временима, а камоли кад се буре заметну – њима је по правилу недостајало. По способности и по осећању одговрности, једна влада мале некадшње Србије, која је бројала око три милиона становника, била је кудикамо јача и имала је много више корена и ауторитета у народу, него све владе скупа за десет година предратне Југославије.“[86]

Италијанска активност на Балкану додатно је продубљивала југословенску кризу. Боравак Анта Павелића и његових усташких терориста у Италији и Мађарској требало је да буде јавна претња Југославији, која је настојала да под изузетно тешким околностима очува своју територијалну целовитост. Сам Краљ Александар био је свестан тежине хрватског питања. Тако, пред одлазак у Марсеј, Краљ истиче да је свестан да се прокламацијом од 6. јануара 1929. није решило хрватско питање, те да то није учињено ни после повлачења исте 1931. Отуда он вели да ће „морати да се још директније умеша у цео спор и да га реши“[87]. Шта је Краљ тачно имао на уму никада се неће сазнати, јер је 1934. године пао као жртва завере управо оних којима је хтео да помогне у решавању проблема.

За разлику од Краља Александра, по мишљењу Ратка Парежанина, Кнез Павле није имао ни воље, а ни снаге да хрватско питање реши. „Међутим, критичка ситуација у Европи која је претила ратом а вероватно и савети из Лондона и Париза, нагнали су га да предузме иницијативу у овом погледу.“[88]

„Слабост споразума Цветковић–Мачек“, вели Парежанин, „састојала се, поред осталога, у томе што лично Цветковић није имао јачег ослонца у српском народу… Нажалост, за кратко се време показало да споразум не учвршћује државу, ради чега га је и требало правити, него да је води све више расулу… У београдском режиму се није ништа на боље изменило. Он је остао и даље „рђав народни хоровођа“. У проширеној и аутономијом ојачаној Хрватској бановини […] екстремисти су избијали све више на површину.“[89]

Сам Ратко Парежанин, на почетку кампање око спорузума, био је оптимиста. „Ја сам био много радостан када сам чуо да је тај споразум свршена ствар.“[90] Основни разлог за такво расположење био је скривен у његовом националном југословенском расположењу, по којем „Југославија не може бити [срећна и јака] ако сви народи у њој, у првом реду Срби и Хрвати, нису срећни и задовољни“[91]. Управо отуда, Парежанин је био више него збуњен када је сазнао да ће се у Билтену, листу ЈНП Збор, штампати Љотићев чланак, уперен против споразума. Но, за кратко време, у разговору са Љотићем, Парежанин је променио своје расположење.

„У том чланку, Љотић није писао против споразума са Хрватима као таквог“,[92] него је сматрао да никакв договор партија не може да изглади један дубљи раздор. Љотић је, преноси Парежанин, настојао да покаже да проблеми са којима се срећу Хрвати нису ни мало другачији од оних са којим се боре Срби. Дакле, он је читав спор настојао да прикаже не као национални, српски, или пак хрватски, него као општенародни. Да би се пребродили постојећи проблеми, требало је пронаћи и „општи лек“ који би задовољио сва, а не само нека, југословенска „племена“. Тај лек није био у договарању и подмиривању рачуна, него у успостављању нових основа, морлних и политичких, југословенског друштва. Такав пут јесте био тежи, али је, по Парежанину, био једини који је могао да реши постојеће проблеме.

„Промашена политика Краљевинe Југославије, која није била у стању да реши хрватско питање, него чак због тог питања довела целу државу до најтеже кризе“,[93] била је основни разлог због којег је Парежанин уочи самог рата жестоко бранио идеју о југословенској неутралности. Он је, преко Балканског института, чак и позивао на суздржаност и окретање Балкану, тј. активирање ка стварању „Балканске Уније“, о којој је још Краљ Александар маштао. Сматрао је да се само тако може стопирати италијанска акција, те да се само на тај начин Бугарска може отргнути од Немачке и Италије, којима је, уочи рата, ишла „у загрљај“.[94]

Поред унутарњих проблема, нестабилност у Југославији била је подупирана и из иностранства. О томе Парежанин вели: „Не само разне унутрашње тешкоће, настале од наследства из прошлости и због савремених грехова и слабости, постајале су све више кочница сређивању прилика и замаха у Југославији, него и општи положај земље у свету после првог светског рата није био повољан за напредак и безбедност Југославије. Овај, први светски рат, постао је у неку руку прекретница. Да ништа друго није било него да се одиграла биљшевичка револуција у Русији (1917), било би довољно да се осете велики поремећаји и настану времена која ће у многом погледу стварати друкчије услове и омогућити на унутрашњем и на спољнополитичком плану но што је то било у некад мирна времена пре првог светског рата. Затим, Версаљски мир, који је дошао након победе Савезника над Централним силама и потпуног слома Аустро-Угарске, изазвао је ревизионистичке струје, у првом реду на простору Средње и Југоисточне Европе, где се налазила и новостворена југословенска држава. С те стране Југославији је претила стална опасност, а свакој међународној опасности она је могла да одоли у првом реду на тај начин, ако унутра буде сређена, чврста, међунационално смирена, и задовољена, тако да је, у случају напада са стране, сваки грађанин подједнако брани и за њу се бори. Ревизионистичким струјама, насталим одмах иза рата, дали су новог, појачаног замаха немачки националсоцијализам и италијански фашизам. Чим је Хитлер дошао на власт, било је очигледно да он има пред очима не само ревизију, реванш, него и велике завојевачке планове. Угледајући се на Хитлера, Мусолини је одсад постао неумеренији и у глави му се вртела визија „старог Римског царства“ које би имало да захвати бар извесне делове Балканског полуострва. Комунизам и ревизионизам, мада суштински сасвим супротних тежњи што се самог њиховог циља тиче, имали су једно потпуно заједничко: рушити стање настало у Европи после првог светског рата. Отуда је сасвим разумљиво да су комунисти и ревизионисти разних врста у разним згодама и ситуацијама сарађивали, индиректно, па чак и директно.“[95]

Као југословенски националиста, Парежанин, као што се види, није имао претерано наклоности према онима који су радили на разарању југословенске државе. Ту се у првом реду мисли на Италију и Немачку. О томе говори сасвим директно: „Фашистичка Италија је још од почетка изазивала неповерење код народа Југославије… Римска политика у овој ери, отворено је пропагирала остваривање идеје „новог римског царства“ у које би требало укључити и Балканско полуострво. Окупацијом Албаније, фашистичка политика према Балкану, почела се практично спроводити у живот… Југославији је сад било јасно да је Рим ставља у клешта…“[96]

Када говори о Немцима, Парежанин износи сасвим истините, али умерене тврдње. „После Првог светског рата, Срби нису имали мржње према Немцима. Немци су били храбри војници; без Макензенове армије, Србија не би била покорена – то је било опште мишљење српскога народа. Као окупатори, Немци су у току првог светског рата били строги, али су остали у много бољој успомени него Аустро-Мађари и Бугари. Приликом повлачења немачких трупа из Србије 1918. године, српски сељаци и становници малих српских паланки испраћали су немачке војнике додавајући им хране за пут и опходили су се са њима као са храбрим, достојним противником. Када се Вајмарска Немачка борила за поправку свога тешког политичког и економског положаја, насталог после пораза у рату, за то су Срби имали разумевања. Немачки је народ велик, вредан, па зашто се и њему не да оно што уживају и други велики народи?! Ни поједини спољнополитички потези Трећег Рајха, који су били усмерени на постизање равноправности Немачке у међународној заједници, нису наилазили на опозицију и неповерење код Срба… Кад су Хитлерове трупе умарширале у Беч, Европа је била узбуђена и чули су се протести из престоница појединих држава. Срби, како су сазнали да у Аустрији живе Немци, народ исте крви и језика као и онај у Рајху, схватили су „аншлус“ као нешто природно… У односу на своју државу, Србин је објашњавао случај „аншлус“ као и присаједињење Босне и Херцеговине, Црне Горе и других крајева Србији…“[97]

Са друге стране, он је нарочито ценио Чехословачку и Малу Антанту, и окупацију дела Чехословачке осеаћао је као лични пораз. О томе сам вели: „Није то било питање само саосећања према једној блиској словенској држави… У срцу југословенских грађана почеле су да се јављају зебње.“[98] Као добар познавалац прилика на Балкану, Парежанин је, у годинама уочи рата, доста размишљао о перспективи полуострва. Он се више плашио спољашњег притиска него тежњи самих Балканаца. „У огромној већини сељачки народи, сами Балканци нису били за рат. Њима је било доста крви и међусобног затирања. Али, да ли ће интереси великих сила мировати на овом важном геополитичком и стратешком простору?“[99]

И поред изузетно тешких околности у којима се нашла Југославија и Балкан, Парежанин је након децембарских избора наставио рад на приближавању балканских земаља. Након изласка Привредне енциклопедије, Балкански Институт је покренуо широку акцију са циљем да се у што краћем временском периоду изради свеобухватна монографија о Београду.

„Уз Привредну енциклопедију балканских земаља дело о Београду било је највећи потхват пословни у издавачком раду Балканског Института. То је дело рађено на четири језика: српско-хрватском, француском, немачком, и енглеском. Српско-хрватско издање штампано је у 5000 а сва страна у по 4000 примерака.“[100]

Велику помоћ и подршку Институту на овом послу пружио је ондашњи председник општине Града Београда др Војин Ђуретић, велики пријатељ Балканског Института. Поред монографије о Београду, у знак захвалности, издат је и Бедекер о Београду, намењен пре свега домаћим и страним туристима.

„Што се тиче монографије, решили смо да се обратимо за сарадњу што ширем кругу познатих стручњака и других писаца и да им дамо одређене теме за обраду. Монографија је наиме имала да обухвати Београд од његовог оснивања, од Сингидунума па до најновијих дана. И требало је обухватити у пресеку целу историjу, сва збивања на Балкану која макакве везе имају са Београдом. У договору са професорима Скоком и Будимиром изабрани су аутори и одређене су им теме. Појединим ауторима дате су за обраду и по две и више тема, сваком сараднику за његову тему, ограничен је простор, (по страницама писаним машином).“[101]

Обрађено је око 70 тема, које су у процесу израде монографије преуређене, тј. повезане „на такав начин да се она чита као неки роман“[102]. Редактори су се трудили да удовоље и оним начелима којих се држао Балкански Институт, пре свега на тај начин што у монографији није било речи само о Србима него се акценат стављао и на друге балканске народе, на све оне који су на било који начин утицали на развој Београда.

„Под јесен 1940. године изашла су из штампе три издања монографије: српско-хрватско, француско и немачко. Енглеско је издање било до краја преведено и највећим делом већ сложено у штампарији и кориговано.“[103] Ипак, захваљујући рату који је све више гутао Европу и инциденту у вези са самом монографијом, енглески превод никада није угледао светлост дана.

Убрзо након Београдског сајма 1940. године, књига Београд је забрањена од стране београдских власти, а на основу демарша немачког посланика у Београду Фон Харена. Пре самог демарша, немачка штампа je преко листа Volksischer Beodachter напала и Балкански Институт и монографију. У броју 258 од 14. 9. 1940. године, а како наводи сам Парежанин, стајало је између осталог следеће: „Још увек се могу несметано штампати књиге, које су не само уперене противу духа Нове Европе, него чак носе према Немцима изразитро непријатељски карактер. Најкарактеристичнији пример за то јесте пре неколико дана објављена књига на четири језика, књига Београд, колективни рад бројних књижевника, историчара, публициста, у којој је приказана историја Београда до најновијег времена.“[104] Немачки лист је истицао како су изнете тврдње о разарању Београда у Првом светском рату преувеличане, те да су фотографије обешених Срба фалсификати, неспојиви са чашћу немачког војника. Такође су критиковани и, како се наводи у Volksischer Beodachter-у, „хвалоспеви“ посвећени савезничким армијама које су помогле српској војсци да се опорави и врати у Отаџбину. Општи је закључак писца чланка био тај да се у случају монографије ради искључиво о британској пропаганди.[105]

Но, и поред напада од стране званичника Трећег Рајха, балканска, а пре свега југословенска и београдска интелектуална елита, стала је у одбрану овог капиталног записа о Београду. Тако Исидора Секулић пише у Политици да је монографија Београд „не само сјајна историја Београда, већ и досад најбоља књига историјска о српском народу“.[106]

„Овом забраном“, писао је Парежанин, „нанет је тежак ударац Балканском Институту и његовом раду. Од тог момента па до почетка рата у априлу 1941. године мало се шта више урадило. Спремало се ново годиште Rideb-а, као и неке мање едиције.“[107]

Убрзо након окупације, по налогу немачког Војног заповедника Србије, Институт је затворен. О томе, Парежанин пише: „Дошли су (мисли се на Немце, прим. аут) са камионима, покупили намештај, цео инвентар, све књиге – и књиге из библиотеке и све књиге од издања Балканског Института – целу архиву, све што је ту било, заједно са сталажама, орманима, столовима, столицама, са целим намештајем уопште.“[108] Власништво Балканског Института прешло је тако у попуности у руке Немачког научног института у Београду.

На овај начин престала је са радом једна од најзначајнијих научних институција на Балкану, која је имала само један задатак – да оне који не могу опстати самостално и сукобљено приволи јединству. На крају своје књиге За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941) Парежанин вели: „Од свога почетка па до краја, Балкански Институт је био културна установа која никад и ни у којој прилици није била субвенционисана од ма које владе нити је ма и индиректно стајала у служби ма које било балканске (државне) или иностране политике. За седам година постојања и делатности, која је била отворена књига за све и свакога, нико се није ни усудио да руководиоцима Балканског Института предложи или начини ма и најдискретнију сугестију у смислу везивања за ма чију политику. Балкански Институт је служио и хтео је да служи до краја само бољој судбиони балканских народа, а тиме би свакако увек могао да послужи и свим племенитим настојањима и културним и хуманим остварењима целог света, у првом реду Европе, с којом је Балкан недељив део.“[109]

Борац духа

Овај несхваћени и оклеветани српски и југословенски интелектуалац, прегалац како на културном, тако и на политичком плану, тај „борац духа“, како га назива пријатељ и саборац Боривоје М. Карапанџић, поделио је након априлске катастрофе судбину свог Института. У општем безнађу, оставши веран сопственим идеалима, Парежанин је пружио подршку Влади народног спаса генерала Милана Недића, након њеног образовања у августу 1941. године. Када је у септембру исте године Димитрије Љотић, као испомоћ Влади генерала Недића, формирао Српски Добровољачки Корпус, чији су најмасовнији део чинили припадници некадашњег Збора (који је расформиран са почетком рата, јер Љотић није желео да се у условима рата бори за остварење сопствених политичких циљева), Парежанин се активно укључује у његов рад као шеф „Васпитне службе“ и ту остаје све до окончања рата.

„Да би се међу добровољцима[110] одржала што боља дисциплина, да би добровољци били људи и борци у смислу схватања и савета Д. Љотића, основано је у штабу Добровољачког корпуса посебно одељење под називом Васпитна служба. У пуку, батаљону, у свакој чети постојали су васпитачи, просветари који су без престанка водили рачуна о моралној и духовној, о људској страни сваког добровољца. Није то била ни служба комунистичких политичких комесара нити пропаганда тоталитарних, нацистичких и фашистичких идеологија. И комунисти и други тоталитарци су преко и путем оваквих служби вршили стално нападе на све противнике, то је код њих позиција сталне агресије која не бира средства: служити се лажју, преваром, клеветом, подвале сваке врсте, блефом и разним лоповлуцима. Добровољачка васпитна, просветна служба била је сушта супротност овоме. Прожета хришћанским духом, она је тежила пре свега да брани сваког коме је упућивана од свега што не ваља, што није достојо човека. И баш зато што су се добровољци нашли под оружјем у једној претешкој изузетној ситуацији – просветарска служба морала је непрестано да буде будна и да пази на сваку јединицу, на сваког појединца. За просветаре по јединицама постављани су већим делом теолози, наставници, учитељи и студенти.“[111]

Као доказ исправности ових речи сведочи „Десет добровољачких заповести“ које је написила васпитна служба, а у чему је учествовао и Ратко Парежанин, а у којима, између осталог, стоји и следеће: „Прво што се од вас (од добровољаца) тражи, то је да љубави за страдалнички српски народ имате, да земљу своју и народ свој волите пре свега и изнад свега. Та љубав треба да буде извор и утока свих ваших нада и жеља, мисли и осећања; једном речју, сав ваш живот и цео рад мора бити искључиво за добро народа, никако мимо њега, а најмање против њега… Оружје које носите није вам дато да будете господари над народом својим, него да своме народу будете верне слуге. Не треба српском народу ни дахија ни зулумћара, већ бранилаца и заштитника, лучоноша и поборника правде и истине. Народ је наш крваво поробљен, језиво обесхрабљен, уништавају га и затиру, децу му одводе да од њих стварају црвене јаничаре, куће пале, имања разарају… Питаће вас многи за кога сте, против кога сте. Ваш одговор треба да гласи: за српски народ, за ослобођење његово од црвених тирана, за препород његов… Испуните себе љубављу, наоружајте се веом у Бога и Правду његову… Победите себе, чувајте стражу над самим собом… Заборавите на себе и на све своје личне бриге и невоље, јер су исувише безначајне према невољама српског народа. Својом жртвом искупите бољи живот Отаџбини…“[112]

У тренутку продора Црвене армије у Србију, као човек од поверења Димитрија Љптића и Милана Недића, Парежанин је упућен у Црну Гору, како би убедио војводу Павла Ђуришића (чији су четнички одреди током фебруара 1944. године ушли у састав СДК као 6. 7. и 8. корпус) да пође за националним снагама у Словенију.[113]

Како у свом извештају Љотићу по овом питању Парежанин истиче, војвода Ђуришић је у почетку одбијао да пође, сматрајући да је то велика грешка. Уместо одласка у Словенију, војвода Павле је кренуо за Босну. Ипак „у првој половини месеца фебруара (1945. година, прим. аут) почеле су да стижу преко Ђујућеве[114] радио станице депеше од војводе Павла Ђуришића у којима моли Недића и Љотића да учине све што могу како би се могао да што пре пребаци са народом из Босне у Словеначку“.[115] Одмах након ових депеша покренуте су припреме за евакуацију црногорских четника, али је пред Ђуришићем стајао тежак задатак – требало је проћи са велиим бројем цивила преко територије коју су контролисале усташе. До коначног сусрета није дошло јер су усташе 4. априла изиграле договор који је претходно утврђен преко Секуле Дрљевића (чувеног црногорског усташе), и након тешких борби, Павле Ђуришић и велики део народа и војника је побијен или одведен у логор Јасеновац. Само је мањи број црногорских четника успео да крајем априла стигне до Словеније.

Током претешких дана у Словенији и касније депортације по логорима у Италији, Парежанин је испољио невероватну духовну крепкост. Као човек са осећајем за мисионарску, духовну делатност, он је одмах по доласку у савезничке логоре у Италији покренуо читав низ часописа којима је настојао да очува културне вредности и традиције српског народа. „Одвајкада се знало да се не живи само о хлебу и с хлебом, већ да је за људски живот далеко потребнија нека узвишенија храна. За ово силно људство, срећа је била што је што је међу собом имало: учитеље, професоре, теологе, правнике, инжињере, лекаре, и надасве једну дивну екипу свештеника из свих делова наше Отаџбине, који су скупа сви себи ставили у задатак: да организују духовни живот овог силног народа. И бацили су се на посао и успели духовно да одрже на окупу овај тада најбројнији део националне емиграције у Италији. За то им свима припада признање и захвалност свих националиста који су прошли логоре у Форлију и Еболију.

Један из те плејаде духовних стваралаца био је и Ратко Парежанин.“[116]

Својим прегалаштвом и осећајем за потребе не само народа којем припада, него и сопствене душе, оснивач и први човек Балканског Института, у релативно кратком временском року окупио је око себе велики број прозних писаца, романсијера, новинара и других. „Покренуо је листове који су излазили за све време док смо били у Италији: „Шумадијски Весник“ у Форлију, књижевни часопис „Под маслинама“ у Еболију, „Лучу“ у Лами Кампу код Напуља, „Шести Септембар“ у Светој Марији ди Капуа идр. Ту су млади српски и југословенски писци штампали своја литерарна остварења и давали подстрека и другима да им се придруже. А и сам Ратко Парежанин је највише доприносио да се појаве и нови писци.“[117]

Временом, Парежанин је постао стожер око којег се окупљао сваки национални радник који је своју борбу водио на пољу духа. Иако заточен у логорима, далеко од своје Отаџбине коју је волео свом душом и коју је својим умом настојао да докучи, он је успео да покрене борбу у којој је комунистичка држава морала да изгуби. „Целим својим делом, Ратко Парежанин је показао, да национална емиграција ствара борце на духовном плану, који се боре за ослобођење свога народа и своје Отаџбине испод комунистичког ропства, а Јосип Броз Тито и његов комунизам стварају терористе и мучке убице. Национална емиграција ствара борце духа, а Тито и комунизам стварају убице и терористе.“[118]

Познавајући Парежанинов тврди антикомунистички став и осећајући извесну бојазан с обзиром на његов крепки дух, југословенки комунисти настојали су да га по сваку цену истисну из друштвеног живота предратне Југославије. Тако се на удару београдских власти нашао и Балкански Институт који је био и остао најбољи доказ Парежаниновог присуства на овим просторима. Тако у Великој Енциклопедији из 1957. године о Балканском Институту стоји: „Основала је 1934. године у Београду једна група публициста иекономиста (подвлачења су свуда наша, примедба писца). Радио до 1941. Задатак је Института био прикупљање научног материјала, фолклорног, музиколошког и антрополошког, са циљем да утврди и објасни заједницу балканских народа и култура у пршлости и садашњости, да открије и осветли балканизме и остале интербалканске појаве и паралеле у прошлости Балкана, као геополитичке и друштвене историјске целине, све са намером да се научно обради грађа за балканску енциклопедију независну од сваког ванбалканског утицаја. Језик публикација српско-хрватски, немачки, француски, енглески и руски. Научни програм изложен у „Revue internationale des etudes balkanique“ 1. Главни сарадници: Петар Скок и Милан Будимир; сауредници Б. Бобчев, Н. Егзархопулос, Н. Јорга, М. Коприли и Љ. Скендо.“[119]

Оно што је спорно у овом тексту јесте чињеница да су редактори Енциклопедије „заборавили“ да спомену Парежанина и Спанаћевића, наводећи да је Институт основала група „публициста и економиста“. Дакле, као што се може видети, комунисти нису имали замерке на рад Института, али је било незгодно споменути у вези са истим имена двојице познатих антикомуниста од којих се један (Ратко Парежанин) у време када је Енцилопедија изашла налазио у емиграцији, док је други (Светозар Спанаћевић) преминуо 1947. на издржавању двадесетогодишње робије. Поред тога, комунисти су, како напомиње Парежанин, сасвим смислено додали да је Rideb излазио и на руском језику, што није било истина, али је, према Парежанину, служило комунистичким властима у њиховим намерама да покажу како је интелигенција предратне Краљевине била окренута Совјетском Савезу.

„Ниједна едиција, ниједан чланак, па ни најмања белешка никад није објављена на руском језику у оквиру рада Балканског Института у Београду. У часопису „Rideb“ јесу објављивани чланци и студије руских научника. На руском језику није никада вођена ни преписка са руским научницима, сарадницима „Rideb“, који су своје студије писали на једном од поменутих великоевропских језика.“[120]

У једном другом тексту, који је, како наводи Парежанин, објављен 1954. године у листу Република, стоји између осталог и податак да су Инстиут водили људи „са расистичком идеологијом, због чега су сви напреднији сарадници отказали свиоју даљу сарадњу на издањима Института…“[121]

Овај текст, који је у супротности са ставовима изнетим у енциклопедији из 1957. године, недвосмислено показује да комунистичке власти ни саме нису биле сигурне у средства која користе како би истиснули Ратка Парежанина из Балканског Института. Они то чине или неспомињањем његовог имена, или, пак, етикетирањем које остаје без икакавог доказа, а какав је случај са текстом у поменутом листу. Институт је обновљен тек 1969. под именом Балканолошки институт, и као такав нашао се у саставу Српске академије наука и уметности. О његовом раду Парежанин није говорио, јер није био са њим најбоље ни упознат, али је политика негирања његових, као и заслуга свих оних прегалаца који су градили његово име, а који су били противници комунистичке идеологије, настављена све до скоријих дана, када се комунизам почео повлачити.

Речи Јозефа Матла, професора славистике на Универзитету у Грацу, руше све комунистичке сплетке и нејасноће, најбоље сведочећи о раду Ратка Парежанина. „На основу мога више од 50-годишњег бављења језичним, историјским, литерарним и фолклорним проблемима балканских народа, могу да из напосредног искуства потврдим да је београдски Балкански Институт указао један нов пут за међународну сарадњу истакнутих стручњака не само балканских народа, него и европских немачких, француских, енглеских, америчких, италијанских стручњака, указао је на пут чија се исправност истом данас види. Публикације овог Института имају још и данас велику вредност и значај за свакога онога који се интересује за балканолошке проблеме, политичке, привредне, културне. Заплењена библиотека овога Института, Ратка Парежанина, имала је незамењиву вредност…

…Парежанинова достигнућа у изградњи Балканског Института су за целу европску науку важна и значајна, а не само за балканске земље. Ја познајем господина Ратка Парежанина, који сада живи у Минхену и његов јавни рад пратим већ тридесет година, када је у Београду основао Балкански Институт, изградио га и организовао…“[122]

Без обзира на све похвале и поруге, овај велики интелектуалац, један од највећих које је српски народ имао, аутор неколико књига, новинар и политички радник који је, остављен од сопственог народа, умро у Минхену 20. 5. 1981. године, својим радом задужио је читав Балкан, који ни сада, као ни у време Парежаниновог рада на Институту и у ЈНП Збору, није имао снаге да прати велике духове.

Литература:

1. Карапанџић, Боривоје М. Прикази емигрантских и отаџбинских књига, Нова Искра, Београд 1997.

2. Костић, Бошко Н. За историју наших дана, Искра, Минхен 1949.

3. Књига о Балкану, први том, Издање Балканског Института, Београд 1936.

4. Љотић, Димитрије В. Сабрана дела, књига 4, Београд 2001.

5. Парежанин, Ратко. Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, без године издања. За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980.

6. Српски добровољци, Искра, Минхен 1966.

7. Суботић, др Драган. Наша предратна балканистика о традицији, религији и нацији на Балкану, ТМ Г.XX бр. 1-2, Ниш јануар-јун 1997.

8. Ћирковић, Симо Ц. Ко је ко у Недићевој Србији, Просвета-IPS, Београд 2009.

[1] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 5-6.

[2] Драган Суботић, Наша предратна балканистика о традицији, религији и нацији на Балкану, ТМ Г. XX бр. 1-2, Ниш јануар-јун 1997, стр. 163-185.

[3] Боривоје М. Карапанџић, Прикази емигрантских и отаџбинских књига, Нова искра, Београд 1997.

стр163.

[4] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 13.

[5] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 104.

[6] Ратко Парежанин. Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 111-112.

[7] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 10.

[8] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 10.

[9] „У очима просечног Европљанина или Американца, Балкан је одавно „буре пуно барута“ и земља дивља и некултурна; Балкан је несоцијална дивљина која је способна све и свашта да учини и изведе; Балкан је неред, подвала и хајдучија; Балкан је тешка анархистичност и поцепаност, да су чак и паметни европски државници, не размишљајући дубље како је и зашто је дошло до те поцепаности, створили појам „балканизација“, када су хтели „тачно“ да оквалификују завађеност и поцепаност послератне Европе.“ (Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 29).

[10] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 12.

[11] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 12.

[12] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 19.

[13] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 19.

[14] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 19.

[15] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 19-20.

[16] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 20.

[17] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 20.

[18] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 12.

[19] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 14.

[20] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 21.

[21] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 21.

[22] Међу оснивачима покрета су и Велибор Јонић, Велмар Јанковић, Војислав Ђорђевић, Јурај Коренић, Лука Костремчић, и други.

[23] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 22.

[24] ОРЈУНА – Организација Југословенских Националиста.

[25] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 44.

[26] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 23.

[27] Поред Збора, Парежанинов покрет је издавао и лист Буђење. Овај лист је излазио у Петровграду (Зрењанин), и водио га је Милорад Мојић, који ће у периоду рата постати прилично истакнута личност у Недићевој влади.

[28] Овај часопсис је излазио од пролећа 1934. па до јесени исте те године.

Објашњавајући због чега „Збор“, Парежанин вели: „Ту реч, појединци у првом тренутку нису правилно ни схватили. Ти су мислили на онај збор кад се каже у војсци. Ја на то уоппште нисам ни мислио. Нисам у Југославији био војнник, пошто су ме још 1919. прогласили „стално неспособним“. На други сам ја збор мислио и одмах сам то и почео да објашњавам пријатељима, који су били радознали па и радосни да се најзад „рађа“ име… Овако сам говорио:

„Нема збора без договора, а без збора нема договора“. Збор је наша стара народна реч: „збор зборила господа хришћанска…“ Збор је у свести нашега народа још увек жив појам. Тај се појам почео да губи у извесним крајевима али му се модифицирао смисао… А шта је било првобитно у нашем народу збор? Било је то нешто слично што и сабор, од глагола сабрати се, збрати се, сакупити се.“ (Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 28-29).

Свој збор Парежанин је називао „народни“ и на тај начин, у једном органицистичком духу, настојао је да га одвоји од „партијског“. Тако он вели: „Партијским збором кроз погађања, цењкања, лицитирања, и трговином гласова доминира партијски, групни или кликашки интерес. Народни збор је сушта супротност овоме: ту се брига брине искључиво о општенародним интересима. Зато на народном збору може да победи најнезнатнији појединац, њега ће сви послушати, само ако зна праву истину за решавање једне опште, заједничке невоље, другим речима, ако изнесе објективан разлог за своје становиште.

Учесници партијскога збора су разбијене, индивидуалне, механичке јединке са посебним личним тежњама, без икакве чвршће међусобне повезаности. […]

Учесници народног збора чине органску повезаност једне судбинске заједнице и као такви они не могу бити никада руковођени личним, котеријским, групним или партијским интересима. Они чине јединство на разлогу или на истини и зато код њих нема надгласавања зато се на народном збору постиже једиогласност, договор у свему што њих, као заједницу, интересује.“ (Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 30-31).

На страни 33. своје књиге Други светски рат и Димитрије В. Љотић, завршавајући излагање око имена покрета, Парежанин вели следеће: „У исто време рекао сам, наша реч збор представља и једну крилатицу од појмаова који изражавају извесне битне тачке нашега програма […] З = задружна; Б = борбена; О = организација; Р = радa […]

Kад сам то написао, овако сам објаснио:

Задружна, ми смо за задружни живот. Борбена, без борбе, и то љуте борбе, не може се извојевати оно што ми тежимо. Организација, ми смо за организацију, за план, за ред, а не за гомилу, крдо, неред, хаос. Рада, ми смо за рад, поштујемо рад, желимо да се ода признање раду и да се награди сваки истински и користан рад, а тиме ће се онемогућити и сатрети неред и нерадници.“

[29] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 24.

[30] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 25.

[31] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 25.

[32] Управо та истина га је окренула ка Љотићу.

[33] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 103.

[34] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 26.

[35] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 27.

[36] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 36.

[37] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 40.

[38] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 41.

[39] Свакако је уочљиво да је свој југословенски интегрализам Парежанин у потпуности пренео и на Балкан. Заправо, за њега никада није ни било врлике разлике између Југославије и Балкана. И једно и друго били су његов дом.

[40] У то време Спанаћевић је био секретар Завода за спољну трговину у Београду.

[41] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 14.

[42] Институт није био, како каже Парежанин, „плод ни једне политике, ни једне рачунице“. Видети у: Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 9.

[43] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 20.

[44] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 27.

[45] Заправо, предлог за назив покрета који је изнела Југословенска акција био је само „Југословенски народни покрет“. Како су заступници ове идеје били у мањини, постигнут је договор да се старо име (Збор) задржи, али да се испред тога дода и скраћеница ЈНП.

[46] Димитрије В. Љотић, Сабрана дела, књига 1, Увод др Драгана Суботића, Београд 2001, стр. 40.

[47] Димитрије В. Љотић, Сабрана дела, књига 1, Увод др Драгана Суботића, Београд 2001, стр. 43.

[48] Књига о Балкану, део први, Балкански Институт, Београд 1936, уводни текст, страна 7.

[49] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 15.

[50] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 16.

[51] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 53.

[52] О томе Парежанин, у делу За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), (друго издање, Минхен 1980, стр 53), каже: „Трудили смо се да о Балканском Институту и његовој делатности и смерницама буду обавештени тачно и суверени балканских држава, а ако не они баш директно и лично, а оно онда њихова околина, њихови блиски пријатељи који са њима личне везе одржавају.“

[53] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 56.

[54] О томе због чега је за редакторе изабрао др Скока и др Будимира, Парежанин вели: „Професори Скок и Будимир, имали су поред солидне стручне спреме за посао који су водили, још једну особину коју сам ја надасве волио и која је по мом мишљењу допринела врло много замаху и процвату наше делатности. Они су […] заиста били Балканци. Они су дубоко и искрено волили све балканске народе као свој рођени, били су то балкански патриоти који су гледали с нама заједно у једној балканској заједници заснованој на пуној солидарности балканских земаља, обезбеђен живот у будућности сваком балканском народу. Они су веровали да ће научни пут којим су они прошли у оквиру и складу рада Балканског Института, много допринети срећи и благостању балканских народа и зато су они свој посао вршили предано, са пуно љубави, савесности и пожртвовања.“ (За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 73).

[55] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 74.

[56] У наставку Rideb, прим. аут.

[57] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 74.

[58] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 75.

[59] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 77.

[60] Књига о Балкану, део први, Балкански Инстиут, Београд 1936, уводни текст, стр. 12.

[61] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 35.

[62] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 41-42.

[63] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 84.

[64] Књига о Балкану, први том, Издање Балканског Института, Београд 1936, „Уводна реч“, стр. 7.

[65] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 23-24.

[66] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 85.

[67] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 87- 88.

[68] Тако је Парежанин називао онај део ЈНП Збора којег су чиниле присталице њеовог Збора.

[69] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 61.

[70] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 73.

[71] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 74.

[72] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 87.

[73] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 88.

[74] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 183.

[75] Комунистичка активност на Универзитету, према мишљењу Ратка Парежанина, могла се најбрже сузбити. Истина је да су комунисти и ту имали прећутну подршку, управо захваљујући чињеници да су неретко долазили из добростојећих породица. Борба против левичарских, републиканских партија, одвијала се у оквиру изборних активности, док су комунистички активисти, сабрани по кружоцима и салонима, били, захваљујући својим родитељима, сасвим недостижни.

Нарочито тешке околности за антикомунисте, према тврдњи Ратка Парежанина, наступиле су након успостављања дипломатских односа Краљевине Југославије са СССР-ом. Актом о успостављању дипломатских односа, према схватањима Ратка Парежанина, не само да је Југославија поверовала у лаж (о наводној војној и свакој другој помоћи), него је издала и мисао Краља Александра, који је, у часу када су Чехословачка и Румунија признале СССР, рекао: „Док сам ја жив, никада неће с наше стране бити призната Совјетска Унија“.

[76] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 88.

[77] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 95.

[78] „Решили смо да на великим западноевропским језицима издамо Привредну енциклопедију балканских земаља, у два тома, са округло 1800 страна великог формата – разуме се у платненом повезу.“ (Ратко Парежанин у: За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 96).

[79] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 96-97.

[80] Димитрије В. Љотић, Сабрана дела, књига 4, Увод др Драгана Суботића, Београд 2001, стр. 40.

[81] Димитрије В. Љотић, Сабрана дела, књига 4, Увод др Драгана Суботића, Београд 2001, стр. 41.

[82] Димитрије В. Љотић, Сабрана дела, књига 4, Увод др Драгана Суботића, Београд 2001, стр. 41.

[83] Димитрије В. Љотић, Сабрана дела, књига 4, Увод др Драгана Суботића, Београд 2001, стр. 43.

[84] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 14.

[85] О разочарaњу у новонасталу државу Љотић је говорио разним згодама. Тако, између осталог, он вели и следеће: „Према томе, двоструко лутање ми имамо. Једно нам долази отуда што смо људи, што смо чланови човечанства. Пут човечанства је данас изгубљен па тако и наш. Другонам долази отуда што се као народ налазимо у дубоком превирању. Ми смо пошли једним путем и дошли, кроз велике муке и патње, кроз борбе и жртве, до данашње наше земље. А гледајте одједном: место одушевљења које смо очекивали […] на свим странама само разочарење, тако да кад смо се пред циљем нашли, почели смо да постављамо питање: да ли је наш други пут, тако скупо плаћен, био исправан или погрешан? Двоструци су узроци нашег лутања: један човечански и један наш, специфично наш. Једни узроци долазе отуда што смо људи, а човечанство не може да се снађе, а други што смо чланови ове земље и овог народа, па смо, као народ, изгубили свој пут…“ (Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 16).

[86] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 187.

[87] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 187.

[88] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 191.

[89] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 191-192.

[90] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 192.

[91] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 192.

[92] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 192.

[93] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 259.

[94] Парежнин, као оснивач Балканског института и као човек који се искрено залагао за јединство балканских народа, у Кемалу Атаурку и Краљу Александру гледао је две утицајне фигуре које су имале моћ да покрену и остваре пројекат уједињења балканских земаља. Покушаји да се оствари једна Балканска Унија, чији би се народи у миру међусобно допуњавали, а у рату заједнички бранили, према Парежаниновим речима, реално политички су пропали погибијом Краља Александра и смрћу турског реформатора Кемала Ататурка.

И поред тога што је припадао оном кругу Југословена који је сматрао да Југославија не може бити потпуна све док у њу не уђе и Бугарска, Парежанин је врло добро знао да је иста та Бугарска врло осетљива и да би се она, ако би дошло до било каквих сукоба, лако могла наћи на страни супротној од југословенске. Због тога је сматрао да се Бугарској мора посветити велика пажња.

[95] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 14-15.

[96] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 175.

[97] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 174-175.

[98] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 175.

[99] Ратко Парежанин, Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Београд, стр. 171.

[100] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 102.

[101] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 103.

[102] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 104.

[103] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 106.

[104] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 108,

[105] „То је рђав покушај да се, под плаштом историје затрује политичка атмосфера, а истовремено створи у јавности одбојно расположење према новој Европи под вођством осовинских сила“, каже се, према наводима Ратка Парежанина, у закључку овога текста. (Видети у: Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 107).

[106] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр.110. Овај број листа је такође забрањен, али је већ био растурен по унутрашњости, тако да је забрана уродила плодом само на подручју Београда (прим. аут).

[107] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 110.

[108] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 110.

[109] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 112.

[110] Припадници српског Добровољачког Корпуса, прим. аут.

[111] Српски добровољци, Искра, Минхен, 1966. година, стр. 48.

[112] Српски добровољци, Искра, Минхен 1966. година, стр. 48-49.

[113] Наиме, за разлику од Драгољуба Михаиловића који је одаслао поруку националним снагама да се повуку из Србије у Босну и тамо сачекају долазак западних Савезника, Љотић је сматрао да се Савезници неће искрцати на Јадрану, па је стога повукао своје добровољце у Словенију, где је желео да окупи све националне снаге, сачека Краља Петра Другог и одатле покрене борбу против комуниста.

[114] Мисли се на војводу динарског Момчила Ђујућа, прим. аут.

[115] Бошко Н. Костић, За историју наших дана, Искра, Минхен 1949. година, стр. 202.

[116] Боривоје М. Карапанџић, Прикази емигрантских и отаџбинских књига, Нова Искра, Београд 1997. година, стр. 9-10.

[117] Боривоје М. Карапанџић, Прикази емигрантских и отаџбинских књига, Нова Искра, Београд 1997. година, стр. 10.

[118] Боривоје М. Карапанџић, Прикази емигрантских и отаџбинских књига, Нова Искра, Београд 1997. година, стр. 12.

[119] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 113.

[120] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 115.

[121] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 116.

[122] Ратко Парежанин, За балканско јединство, Оснивање, програм и рад Балканског института у Београду (1934-1941), друго издање, Минхен 1980, стр. 118.

Advertisements